Ovde ću pisati o svakodnevnim temama koje na ovaj ili onaj način osećam da moram isterati iz sebe, a pisanje tu uvek pomaže.
Nekada sam voleo NBA
Košarka je oduvek bila moj sport, igrao sam je s ljubavlju, do poslednjeg daha, povređen, umoran, izlomljen, bolestan ili zdrav. Po kiši i po snegu. I, ako mene pitate, NBA je 90-ih bio na vrhuncu slave. Igralo se grublje, sa dosta kontakta, što se kaže - muški. Bila je to era dominacije Čikago Bulsa i, naravno, letećeg Majka. A ja sam uvek navijao za Jutu Džez, ekipu koja je jedina kako-tako parirala čudesnim - i pomalo dosadnim - Bulsima. A i uvek sam podržavao autsajdere.
No, nije to sad tako ni bitno.
Zadesilo se to da sam poslednjih godina imao mogućnost da upoznam NBA izbliza, možda previše izbliza, što mi je zauvek pokvarilo sliku o čitavoj industriji. Video sam koliko su, zapravo, te sportske zvezde razmažene dive i sve mi se zgadilo. I to kako zarađuju basnoslovne iznose za čisto glupiranje na terenu i infantilno ponašanje van njega.
Ne kažem da nisu takvi bili i 90-ih. Možda i jesu. Ne, sigurno jesu. Ali tada sam bio klinac koji je snimao utakmice na VHS, pa puštao adrenalinska zakucavanja Vins Kartera pre odlaska na basket. Gledalo se sa distance, kroz ekran i nekada je bolje na život gledati tako, sa sigurne dajine. Kako ono ide, nikada ne upoznajte svoje heroje?
Jedna velika razmažena zvezda - igra(o) je i za reprezentaciju SAD-a, po dolasku u novi tim je zahtevao coaching ili koučing od vlasnika tima (ne trenera već vlasnika cele kompanije), kojem sam i ja prisustvovao. Sve se tada promenilo u mojoj glavi. Šta misliš? Promenio je sredinu, tim, pa ovako ćemo drugovi, pa onako ćemo. Pa on voli ovo, a ne voli ono. Brate, zarađuješ desetine miliona američkih dolara za vucaranje svoje debele zadnjice po terenu.
Pa kad vidiš da NBA tim ima posebne budžete za društveni aktivizam, na šta troše silne milione, da kupuju slike nekih propalih umetnika i daju im milione jer kao podržavaju autsajdere a sve je jedna velika promocija i gluma. Da vode igrače na bahanalije po dvorcima i plantažama vina.
A najviše me zaboli kad ih vidim kad idu na teren, ili trening, pa kao neka deca, kao nešto se glupiraju, izvode, haha mi smo kul. Pa fotografi slikaju šta nose, kao da su manekeni. Pa ih horde obožavalaca slavi po društvenim mrežama. Čemu, zaista? Posebno u svetu koji se pati, muči, gde narod ne zna šta će sa sobom sutra. Svuda muka i patnja.
Zbog čega idolizacija sportskih zvezda? To mora da je neka psihopatologija.
Nekada sam voleo NBA
Košarka je oduvek bila moj sport, igrao sam je s ljubavlju, do poslednjeg daha, povređen, umoran, izlomljen, bolestan ili zdrav. Po kiši i po snegu. I, ako mene pitate, NBA je 90-ih bio na vrhuncu slave. Igralo se grublje, sa dosta kontakta, što se kaže - muški. Bila je to era dominacije Čikago Bulsa i, naravno, letećeg Majka. A ja sam uvek navijao za Jutu Džez, ekipu koja je jedina kako-tako parirala čudesnim - i pomalo dosadnim - Bulsima. A i uvek sam podržavao autsajdere.
No, nije to sad tako ni bitno.
Zadesilo se to da sam poslednjih godina imao mogućnost da upoznam NBA izbliza, možda previše izbliza, što mi je zauvek pokvarilo sliku o čitavoj industriji. Video sam koliko su, zapravo, te sportske zvezde razmažene dive i sve mi se zgadilo. I to kako zarađuju basnoslovne iznose za čisto glupiranje na terenu i infantilno ponašanje van njega.
Ne kažem da nisu takvi bili i 90-ih. Možda i jesu. Ne, sigurno jesu. Ali tada sam bio klinac koji je snimao utakmice na VHS, pa puštao adrenalinska zakucavanja Vins Kartera pre odlaska na basket. Gledalo se sa distance, kroz ekran i nekada je bolje na život gledati tako, sa sigurne dajine. Kako ono ide, nikada ne upoznajte svoje heroje?
Jedna velika razmažena zvezda - igra(o) je i za reprezentaciju SAD-a, po dolasku u novi tim je zahtevao coaching ili koučing od vlasnika tima (ne trenera već vlasnika cele kompanije), kojem sam i ja prisustvovao. Sve se tada promenilo u mojoj glavi. Šta misliš? Promenio je sredinu, tim, pa ovako ćemo drugovi, pa onako ćemo. Pa on voli ovo, a ne voli ono. Brate, zarađuješ desetine miliona američkih dolara za vucaranje svoje debele zadnjice po terenu.
Pa kad vidiš da NBA tim ima posebne budžete za društveni aktivizam, na šta troše silne milione, da kupuju slike nekih propalih umetnika i daju im milione jer kao podržavaju autsajdere a sve je jedna velika promocija i gluma. Da vode igrače na bahanalije po dvorcima i plantažama vina.
A najviše me zaboli kad ih vidim kad idu na teren, ili trening, pa kao neka deca, kao nešto se glupiraju, izvode, haha mi smo kul. Pa fotografi slikaju šta nose, kao da su manekeni. Pa ih horde obožavalaca slavi po društvenim mrežama. Čemu, zaista? Posebno u svetu koji se pati, muči, gde narod ne zna šta će sa sobom sutra. Svuda muka i patnja.
Zbog čega idolizacija sportskih zvezda? To mora da je neka psihopatologija.
