Daleko od toga da mislim da je postupak o kojem se ovde govori primeren, ali sam siguran da je posledica toga što devojke nisu bile u potrebnoj meri svesne da su tema opšteg mnenja, a ne samo sportskog.
Dovoljno ih dobro poznajem, konkretno Andreu, Katarinu i Sanju, da znam da su devojke na mestu - ako ne bolje, svakakako ne gore od devojaka koje viđamo na ulici ili, usudiću se reći, forumašica. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što su lafice, zdrave u telu i koliko-toliko u glavi.
Treba da znate da je za vreme sportskih akcija i takmičenja neophodno relaksirati atmosferu, tako da je zezanje poželjno i sveprisutno. Od gomile izjava i fazona, obično se nešto iskristališe kao lajtmotiv, a po pravilu se najgori treš od pesme izabere za ''himnu'' te akcije. Ne mogu ni da se setim koje smo hitove kafanskih pevača čija imena nikad nisam čuo vrteli bez prestanka danima, iz zajebancije.
Uostalom, ko se seća uspeha naših košarkaša iz devedesetih, pamti Tegeltijine raporte iz autobusa, kao i pevanje sa terase Skupštine.
Devojke se sigurno nisu poistovetile sa sponzorušama i štatijaznam kime već. Ponavljam, radi se o zezanju. Takođe, ponavljam da nisu dobro procenile svoj gest.
A mi bismo možda mogli da učinimo napor da ne tumačimo sve kroz najgoru konotaciju. Makar zbog naše duhovne harmonije.
Uzgred, većina njih su Beograđanke. One koje nisu bile Beograđanke, to su postale igrajući za neki od beogradskih klubova. Kasnije su postale i građanke sveta igrajući za najjače evropske ekipe. Sve su to postigle pošteno, niti su stigle sa zavežljajem i jedinom željom da se bogato udaju, niti su iz provincije stigle preko veze budžetu na grbaču.
