Pipi Langstrumpf
Buduća legenda
- Poruka
- 31.793
Novogodishnji poklon jedne nashe forumashice za ljisovce..uzzivajte...
( i da ne bude zabune, nisam ja autor, moj roman je tek u pripremi
)
RUKE
Sedela je na zadnjem sedištu automobila, obgrljena oko struka Aleksandrovom rukom. „Da li je tvoj muž nešto posumnjao?“ pitao je maločas, u trenutku dok mu se druga ruka užurbano uvlačila pod njenu bluzu. Od prvog dodira sva je – sa nekim neodređenim stidom – usplamtela. Prsti su usporili ritam i lepršali po Sonjinoj koži kao nežni i nehotični udarci nekog noćnog insekta. Zaustavili su se na njenim leđima i vešto (isuviše vešto, isuviše brzo – kako je pomislila) otkopčali prsluče, pa se nepodnošljivo polako vratili na Sonjine grudi. Izmigoljila se iz bluze i ostala razgolićena do pojasa. Položivši svoju glavu na Sonjina prsa, nežno je, kažiprstom, kružio po njenim bradavicama. Trajalo je toliko dugo, da mu je nestrpljivo šapnula kako ne može više da čeka. „Opusti se… Polako, bez žurbe“, kazao je, i ona se opet oseti postiđenom, jer je njeno uzbuđenje bilo očigledno i iskra strasti prebrzo zapaljena. Nije mogla da mu vidi lice, ali je, na svom stomaku, očitavala Aleksandrove damare.
„Da li je nešto posumnjao?“ pitao je ponovo, milujući joj predeo oko pupka.
„Ah, ne znam…“, skoro da je zajecala, „zar moramo sad o tome?“
Prsti su se zaustavili na rubu Sonjine suknje, malo iznad kolena. „Kakve veze ima o čemu pričamo? Zar ti toliko smeta što spominjem tvog muža?“ kazao je promuklo, ne podižući glavu sa njenog stomaka. Ruka, kojom ju je bio obgrlio oko struka, šetala je po Sonjinim leđima.
„Smeta mi. Molim te, ne želim da razgovaramo o njemu.“
„Samo mi odgovori na to, jedno, jedino pitanje i neću ga više spomenuti.“ Prsti su i dalje stajali u mestu, kao i ruka, koja je do maločas dodirivala sve one fine pregibe između Sonjinih lopatica i spuštala se niz njenu kičmu, ostavljajući je, na mahove, bez vazduha.
„Pa, dobro“, promrmljala je nevoljno, „mislim da nije posumnjao.“
„Kakav glupak“, čula je kako Aleksandar govori, a zatim joj je brzo otkopčao suknju, skinuo je – usput klizeći prstima po Sonjinim nogama – smotao u gužvu i podmetnuo, kao jastuk, pod njenu zadnjicu. Sada je bila naga, isturene karlice, izložena njegovom pogledu, zagolicana njegovim dahom. Videla je, na slabom osvetljenju, kao iz gornjeg rakursa nekog erotskog filma, ukrućene vrhove svojih bradavica; mali sloj sala na stomaku, koji se mreškao pri njenom teškom i ubrzanom disanju; gnezdo tamnih i gustih pubičnih dlačica; jake butine, znojave i napete u iščekivanju da budu raširene tako široko, da bi se mogla pocepati nadvoje, a da to ne zaboli. Gaćice, smaknute do kolena, osećala je kao okove, koji su je sputavali da mu se još više otvori. Od njega se nije čula ni reč, niti uzdah. Bio je to čudan, ali poznat osećaj: Aleksandar je tu, ali kao da nije. Slično je kao i dve decenije unazad – dovoljno je pomisliti na njega, pa da joj celo biće zahvati nepodnošljiva požuda. Zažmurila je, a pred očima su joj se ređale uzbuđujuće slike sopstvenog tela koje se, poput neke mašine, sastavljene od njenih grudi, butina, stomaka, treslo i stenjalo. U toj slepoj i gluvoj pomami, nije nikada bilo važno da li je pored nje Aleksandar, Stevan, Šveđanin, ili vizija nekog zgodnog, nepoznatog muškarca koga je opazila na ulici, vraćajući se sa posla ili iz prodavnice. Sada je postalo važno. Najbitnija stvar u Sonjinom mikrokosmosu – biti samo sa Aleksandrom, bez prisustva tuđinaca, kojima je istekao rok trajanja.
Njegovi prsti su se razmileli, činilo joj se, po celom telu, ne zadržavajući se predugo ni na jednom mestu. Posegnula je rukom za Aleksandrom, ali je on zaustavi rečima: „Ne, ne sada…“
Zašto, pomislila je, zašto me odbija? Zašto ne sada, kada mi se pružila prilika da budem sa stvarnim Aleksandrom; zar nije bilo dosta što sam ga sanjala svih ovih godina? „Zašto?“ kriknula je, mada je već bilo svejedno i prekasno; grčevi užitka iznenada su je preplavili i ostavili pitanje da, bez odgovora, lebdi u vazduhu.
Minut kasnije, ponovo je pokušala da mu priđe, podstaknuta željom da uzvrati zadovoljstvo, koje joj je pružio. Aleksandar se nasmešio i blago je odgurnuo od sebe: „Ne, nema potrebe. Ponekad je samo posmatranje tuđeg uživanja uzbudljivije od učešća u njemu.“
__________________
( i da ne bude zabune, nisam ja autor, moj roman je tek u pripremi
)RUKE
Sedela je na zadnjem sedištu automobila, obgrljena oko struka Aleksandrovom rukom. „Da li je tvoj muž nešto posumnjao?“ pitao je maločas, u trenutku dok mu se druga ruka užurbano uvlačila pod njenu bluzu. Od prvog dodira sva je – sa nekim neodređenim stidom – usplamtela. Prsti su usporili ritam i lepršali po Sonjinoj koži kao nežni i nehotični udarci nekog noćnog insekta. Zaustavili su se na njenim leđima i vešto (isuviše vešto, isuviše brzo – kako je pomislila) otkopčali prsluče, pa se nepodnošljivo polako vratili na Sonjine grudi. Izmigoljila se iz bluze i ostala razgolićena do pojasa. Položivši svoju glavu na Sonjina prsa, nežno je, kažiprstom, kružio po njenim bradavicama. Trajalo je toliko dugo, da mu je nestrpljivo šapnula kako ne može više da čeka. „Opusti se… Polako, bez žurbe“, kazao je, i ona se opet oseti postiđenom, jer je njeno uzbuđenje bilo očigledno i iskra strasti prebrzo zapaljena. Nije mogla da mu vidi lice, ali je, na svom stomaku, očitavala Aleksandrove damare.
„Da li je nešto posumnjao?“ pitao je ponovo, milujući joj predeo oko pupka.
„Ah, ne znam…“, skoro da je zajecala, „zar moramo sad o tome?“
Prsti su se zaustavili na rubu Sonjine suknje, malo iznad kolena. „Kakve veze ima o čemu pričamo? Zar ti toliko smeta što spominjem tvog muža?“ kazao je promuklo, ne podižući glavu sa njenog stomaka. Ruka, kojom ju je bio obgrlio oko struka, šetala je po Sonjinim leđima.
„Smeta mi. Molim te, ne želim da razgovaramo o njemu.“
„Samo mi odgovori na to, jedno, jedino pitanje i neću ga više spomenuti.“ Prsti su i dalje stajali u mestu, kao i ruka, koja je do maločas dodirivala sve one fine pregibe između Sonjinih lopatica i spuštala se niz njenu kičmu, ostavljajući je, na mahove, bez vazduha.
„Pa, dobro“, promrmljala je nevoljno, „mislim da nije posumnjao.“
„Kakav glupak“, čula je kako Aleksandar govori, a zatim joj je brzo otkopčao suknju, skinuo je – usput klizeći prstima po Sonjinim nogama – smotao u gužvu i podmetnuo, kao jastuk, pod njenu zadnjicu. Sada je bila naga, isturene karlice, izložena njegovom pogledu, zagolicana njegovim dahom. Videla je, na slabom osvetljenju, kao iz gornjeg rakursa nekog erotskog filma, ukrućene vrhove svojih bradavica; mali sloj sala na stomaku, koji se mreškao pri njenom teškom i ubrzanom disanju; gnezdo tamnih i gustih pubičnih dlačica; jake butine, znojave i napete u iščekivanju da budu raširene tako široko, da bi se mogla pocepati nadvoje, a da to ne zaboli. Gaćice, smaknute do kolena, osećala je kao okove, koji su je sputavali da mu se još više otvori. Od njega se nije čula ni reč, niti uzdah. Bio je to čudan, ali poznat osećaj: Aleksandar je tu, ali kao da nije. Slično je kao i dve decenije unazad – dovoljno je pomisliti na njega, pa da joj celo biće zahvati nepodnošljiva požuda. Zažmurila je, a pred očima su joj se ređale uzbuđujuće slike sopstvenog tela koje se, poput neke mašine, sastavljene od njenih grudi, butina, stomaka, treslo i stenjalo. U toj slepoj i gluvoj pomami, nije nikada bilo važno da li je pored nje Aleksandar, Stevan, Šveđanin, ili vizija nekog zgodnog, nepoznatog muškarca koga je opazila na ulici, vraćajući se sa posla ili iz prodavnice. Sada je postalo važno. Najbitnija stvar u Sonjinom mikrokosmosu – biti samo sa Aleksandrom, bez prisustva tuđinaca, kojima je istekao rok trajanja.
Njegovi prsti su se razmileli, činilo joj se, po celom telu, ne zadržavajući se predugo ni na jednom mestu. Posegnula je rukom za Aleksandrom, ali je on zaustavi rečima: „Ne, ne sada…“
Zašto, pomislila je, zašto me odbija? Zašto ne sada, kada mi se pružila prilika da budem sa stvarnim Aleksandrom; zar nije bilo dosta što sam ga sanjala svih ovih godina? „Zašto?“ kriknula je, mada je već bilo svejedno i prekasno; grčevi užitka iznenada su je preplavili i ostavili pitanje da, bez odgovora, lebdi u vazduhu.
Minut kasnije, ponovo je pokušala da mu priđe, podstaknuta željom da uzvrati zadovoljstvo, koje joj je pružio. Aleksandar se nasmešio i blago je odgurnuo od sebe: „Ne, nema potrebe. Ponekad je samo posmatranje tuđeg uživanja uzbudljivije od učešća u njemu.“
__________________
