Rudnik izgubljenih duša
Duboko negde pod zemljom,
u rudniku nespokoja i tame,
u mukama se prevrću duše
koje su ostale same.
I svaka je dobila u ruke
čekiće, pijuke i dleta,
da pokušaju siravom snagom
pobeći iz tog sveta.
Ispada oruđe spasa
iz mlohavih, slomljenih ruku,
još uvek ne vide izlaz
u tom čekiću, dletu i pijuku.
Neko im je podrezao krila,
udove i srce iščupao,
i svojim gresima utabao zemlju
pod koju ih je zakopao.
Iz doma radosti i sreće,
isisao svu nevinost i lepotu,
i tako slomljene i bedne
ostavio na životu.
Ostavio ih da trunu živi
u tom kamenom zdanju,
ne okrećući se ni da pogleda
u kakvom ih ostavlja stanju.
Napušteni i zaboravljeni
našli su se u toj jami,
iz koje pijukom,čekićem i dletom
moraju izaći sami.
Nek' im volja postane dleto,
nek' im snaga čekić bude,
nek razbiju gromade tuge
koji žele da im presude.
Kad otvore uplakane uči
i poskidaju s lica skorenu sol,
videće i ostale duše kako
snagom volje razbijaju bol.
Biće potrebne godine,
da rudari vide sunčev sjaj,
al' bitno je da shvate sami
da sve ima početak i kraj.
Tako i beznađe u kom su se našli,
ta čemerna tvrđava jada,
popucaće joj čvrsti temelji
i gledaće je jednom kako pada.
A sad treba zapeti,
slomljenim rukama oruđe uzeti,
silovito zamahivati čekićem,
volju vam niko ne može oduzeti.
Duboko negde pod zemljom
u rudniku napuštenih bića,
odjekuje snažno udaranje
teškog pijuka i čekića....
Duboko negde pod zemljom,
u rudniku nespokoja i tame,
u mukama se prevrću duše
koje su ostale same.
I svaka je dobila u ruke
čekiće, pijuke i dleta,
da pokušaju siravom snagom
pobeći iz tog sveta.
Ispada oruđe spasa
iz mlohavih, slomljenih ruku,
još uvek ne vide izlaz
u tom čekiću, dletu i pijuku.
Neko im je podrezao krila,
udove i srce iščupao,
i svojim gresima utabao zemlju
pod koju ih je zakopao.
Iz doma radosti i sreće,
isisao svu nevinost i lepotu,
i tako slomljene i bedne
ostavio na životu.
Ostavio ih da trunu živi
u tom kamenom zdanju,
ne okrećući se ni da pogleda
u kakvom ih ostavlja stanju.
Napušteni i zaboravljeni
našli su se u toj jami,
iz koje pijukom,čekićem i dletom
moraju izaći sami.
Nek' im volja postane dleto,
nek' im snaga čekić bude,
nek razbiju gromade tuge
koji žele da im presude.
Kad otvore uplakane uči
i poskidaju s lica skorenu sol,
videće i ostale duše kako
snagom volje razbijaju bol.
Biće potrebne godine,
da rudari vide sunčev sjaj,
al' bitno je da shvate sami
da sve ima početak i kraj.
Tako i beznađe u kom su se našli,
ta čemerna tvrđava jada,
popucaće joj čvrsti temelji
i gledaće je jednom kako pada.
A sad treba zapeti,
slomljenim rukama oruđe uzeti,
silovito zamahivati čekićem,
volju vam niko ne može oduzeti.
Duboko negde pod zemljom
u rudniku napuštenih bića,
odjekuje snažno udaranje
teškog pijuka i čekića....
