ROMANTICNO-EKOLOSKE PESME

Priroda je sva od ritmova sacinjena.
Pociva u nerazmrsivosti zvukova, pevanja
igre i osvetljene slike. Vetar je tu, da
samo omedji granice na rubovima. I da uzburka
praiskonski nemir. Naslonjen na kiparis,
ja gledam u reku i osluskujem shum koji ostaje,
dok ona prolazi. Kishi. Prolazish i ti,
pored mene, ali osecam treptaje tvog srca,
kao talasanje vode. Cutim. Krotak kao jagnje.
Ali se u trenu pretvorim u vuka. Ako ti to želiš.
Ako to želi bura. Tvojih osecanja. Cutim.
Priroda je sva od ritmova sacinjena.
Ukorenjena u osecanjima, kao i boginja Nike,
taj cudesni kip sa ostrva Samotrake, koji je
u stvari sama priroda, u svoj svojoj nepobedivosti.
Cutim. A hteo bih da naslikam zvuk pesme
koja te peva. Ipak, tesko je pevati u tri lica,
u isto vreme, zato ću pustiti da ti to ucinis
u moje ime, Prirodo, sliko zvucne pesme,
ali pevana iskonskom tisinom. Cutim.
Priroda je u ritmu ritmova sacinjena.
 
NE UBIJAJTE REKE

Ne ubijajte reke tako vam Peruna,
tako vam boginje Vesne, Svetovida,
na ubijajte reke, mole slavuji,
ne ubijajte mole vas kosovi i žune,
ne ubijajte to lepote chudo,
maticu koja kao vreme huji,
ne ubijajte reke uludo.

Ne ubijajte,
moli se pod bukvom vrutak,
moli se u viru drveni belutak,
mole se mahovine zelena runa.
U reci se kupa boginjica Vesna,
njome plove splavovi Svetovida,
ona se preliva kao perje žuna.

Reke su ljubimice sedoga Peruna,
ne ubijajte njihov šum i žubor,
ne ubijajte, tako vam pesnika,
reka je nebesnica,
ne ubijajte je, tako vam zvezda i ptica.

Desanka Maksimovic
 
JABUKA

Jabuka jedna neubrana
Jos se drzi na grani.
Tako je zrela, tako je socna,
Da oci, naprosto, mami.

Nitko ne gleda otpalo voce,
Nogama gaze po njemu.
I svi se upinju, svi imat hoce
Tu sladost osamljenu.

Palo je lisce. Pale su kise.
I snijeg vec po njoj pada.
A ona blista u goloj krosnji
Ko sunce iznad grada.

O sto misli u svojoj ljepoti
Ta zavisti crvena meta?
Mozda se njena nebeska rumen
Doziva utrobe cvijeta.

Penju se djeca. Klipaju starci.
Vjetru se rose zubi.
Jos nitko ne prode, a da se na nju
Kamenom ne baci grubim.

I svijet se kupi. Rukave suce.
-Tresite!- nareduju vlasti.
A ona stoji, zrak zarom boji.
Niti ne misli pasti.

Padose sjekire. Padose rijeci.
Uz krik se stroposta deblo.
I gle, sve oci padose ka zemlji,
A jabuka pade u nebo.

(E. Kisevic)
 
Kad bi jelen imo krila,
to bi brza ptica bila.

Kad bi lutka znala šiti,
mogla bi mi švalja biti.

Kad bi lebac pado s neba,
svak bi imo kolko treba.

Kad bi mlekom tekla Sava,
sir bi bio zabadava.

Kad bi uvek bio maj,
pećima bi bio kraj.

Kad bi Dunav bio vreo,
svak bi riblje čorbe jeo.

Kad bi... al' što ne mož' biti,
o tom nemoj govoriti!
 
DOBRO JUTRO!

Zadremale zlatne zvezde večne,
Ogledalo vode zadrhtalo,
Pršti svetlost na zalive rečne
Na horizont rumenilo palo.

Osmehnute bele breze snene,
Raspuštenih i svilenih kosa.
Šušte, šušte minđuše zelene,
Vatrom plamti i srebrna rosa.

A kopriva, narasla uz kuće,
Sedef beli neko u nju utro,
Njišući se pijano šapuće:
,,Dobro jutro!"
 
OBRACANJE KISI

Zagazi nocas u mene, zagazi, sumo najtisa,
napuni mrak korpama klijavoga semenja,
prelij se preko lisca, prodri u srce gustisa,
Poplavi godinu - dolinu, kiso stara, jesenja,
Da okisnem u mraku, slican plavetnoj steni,
Da budem fenjer koji kazuje pravac oluji:
Kiso, koliko sam u tebi, i ti si, toliko, u meni,
Ti si reka u meni, ja put u tvojoj struji.

Nek prsnu rosni kristali, nek ozon zamirise,
Nek zaplove oblaci poput belih carsava,
Nek pomrcina pomesa burnjake i slepimise,
Da sve zivo i mrtvo postane istog sastava,
Kiso, preko svih nada, svih dela i nedela,
Ucini da me ni istina ni laz vise ne nadju,
Porusi sve te gradove od magle i pepela,
I zakonaci, necujna, u zelenom predgradju.

Kiso - osvetnice, sestro, brate i druze,
Pridruzi mi se, tajno, u nicijem predahu,
Godine se pomeraju, zivoti u mestu kruze,
I sve ce stvari doci gde jednom vec bejahu.
Svetluca riba u travi, drhti trava. Breg sjaja
Odlama se s dna mora, iz utrobe Tetide,
I dize se kroz voden dvorac. Kisa spaja
Zivote koji se ne znaju i lica sto se ne vide.

Milovan Danojlic
 
najludja tema na aRomantiki :lol: morao sam da iguglam :lol::lol:

Kako

Kako da uredimo planetu


Kako da uredimo planetu,

pitanje je ovo najvažnije na svetu,


Kako da ne padaju kisele kiše,

kako da se lakše diše.


Čiste ulice, zelenila svuda,

dosta je više kopanja ruda.



Prašina se širi svuda po svetu,

svaki čovek joj predstavlja metu.



Ljudska nepažnja i seča šuma,

pored toga i istrebljenuje puma.

Predstavljaju opasnost koju ljudi prave,

neki to čak rade i zbog slave.


Kada ljudi opasnost od nečistoće shvate,

u čišćenju će provoditi sate.


Kada čovek čistoću spozna

i vanzemaljac će za to da dozna.


Tada će cela vasiona da sija,

pa niko neće čak ni da kija.

Autor: jeca226
 
E, jesi baš bećarac! :lol:


Najveći grumen zemlje
to ti je rodna gruda
A od svih čuda koja se na njoj
zbivaju širom leta
Za mene su najveća
i najdivnija čuda
Nežna upornost trave
i ljubav suncokreta!

Suncokret je trenutak
koji me uvek boli
A trava - to je večnost
pamćenje zaborava
Treba voleti tako
kao što suncokret voli
I pri tom biti uporan
ko što je uporna trava.

Trava je uvek mlada
a suncokreti stare
Zato i raste svuda
nežna i neoprezna
Trava ne štedi ni staze
ni groblja, ni oltare
Trava ne zna za milost
jer ni za mržnju ne zna.

U travi sam se rodio
u travi rasto, spavo
Od nje sam krao upornost
od suncokreta zlato
Bolje se za života
poistovetiti s travom
Nego posle otići u nešto nepoznato.

Trava je moja svakodnevno
i praznično odelo
U njoj sam i kosu i rosu
u njoj kišu i sušu
Travo, budi nežna
kad uđeš u moje telo
Kao ja što sam kad uđem
u tvoju zelenu dušu!


Trava je uvek mlada, Dobrica Erić
 
Dole, pod gradom valja se reka
obrasla gustim vrbovim sibom,
dolazi odnekud iz daleka,
bogata naftom, govnima i ribom.

Tu u rukavcima velike reke
zive zmije i barske ptice,
a reka ko reka nosi stabla,
utopljenike i samoubice..

Bora Djordjevic
 
JEDNA SE ODRONI ZVEZDA

Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Sto tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevac beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton'o labud beo.

Hajnrih Hajne
 
LOTOVOJ RUZI DOTUZI

Lotovoj ruži dotuži
Sunčev presvetli zrak,
Sagla se, skunjila se,
Pa ceka da dođe mrak.
A dragan je mesec budi
Bledanom mesečinom,
A ona mu daje da je ljubi
Po licu nevinom.
Pa svetli, pa cveta, pa gleda
Gore na dragana,
Miriše, pa plače, pa drkće
Od jada slađana.


Hajnrih Hajne
 
Ekoloski koncepti, Ernst Friedrich Schumacher, odlomak iz knjige "Malo je lepo" _

Savremeni covek sebe ne oseca delom prirode,
vec pre izvanjskom silom, predodredjenom ovladati njom i pokoriti je.
On cak govori i o borbi sa prirodom, zaboravljajuci da ce, pobedi li,
da se nadje na gubitnickoj strani.
Sve do skoro, borba se, naizgled, toliko dobro odvijala,
da mu je pruzala osecaj neogranicene moci,
ali ipak ne toliko dobro, da bi mogao videti vec i konacnu pobedu na vidiku.
Svest o tome sada je ipak prisutna, i mnogo ljudi,
mada jos uvek manjina,pocinju da shvataju, sta to, zapravo, znaci
za buducnost covecanstva......................
 
Ono sto danas imamo u modernom industrijskom drustvu,
nije nimalo romanticno,a jos manje utopijsko,
buduci je tacno tu, oko nas.Ali je u nevolji do grla,
i ne daje znakove da ce preziveti. Imamo vraski dobrih
razloga morati se usuditi sanjati, zelimo li opstati
i nasoj deci takodje pruziti sansu da opstanu.
Nastavimo li bas kao i ranije, bice sve gore,
i zavrsice katastrofalno - sve dok (ili ukoliko ne)
razvijemo nov nacin zivota, spojiv sa stvarinim
potrebama covekovog bica, sa zdravljem zive
prirode oko nas, kao i resursima, kojima svet raspolaze.
 
Topi se snijeg posut po kosi
I kapi se lede, perle na koncu
Mrak se spusta iznad doline
Kao jastreb u ljetnom danu
sto prostre sjenku svoju...
Cuje se uzdah hrasta
Vjetar ga nosi daleko
Okrece visoko u zraku
Kaci za krila noci...
Lagano klizi iznad brda
Uvija se u magli po vrhu
Kotrlja niz tanki put...
Udari od tvoja vrata...
Propadne mi noga kroz snijeg...
Nasmijem se, sjetim se nesto
 
:tick::tick::tick::tick::tick:
 

Prilozi

  • 532327541_307c6bb28e.jpg
    532327541_307c6bb28e.jpg
    140,8 KB · Pregleda: 8
vidim te: otvaraš dvostruka vrata
koja vode na terasu i sjediš
u stolici okrenuta borovima
djeca slažu tvrđavu od kocki
na četvrtini deke
kling, dižeš šalicu s kavom

skoro je noć: zvijezde su vani
dječak ti trči u krilo i govori
“volio bih vidjeti što imamo tamo gore”
zajedno čekate da mu se smiri srce
puhnuo je vjetar i misliš o džemperu
taktak, muhe se zabijaju u lampu:heart:
 
Ljudska je dusa
Slicna vodi;
S neba silazi,
K nebu se penje,
I opet dole
Na zemlju mora
U vecnoj meni.

Tece s visoke,
Strme hridi
Cisti mlaz;
Tad pršti ljupko
U oblacnom valu
Spram glatke stene
I, lako docekan,
Prozracan, struji
Tiho sumoreci
U daljinu.
Strse li grebeni
U susret slapu,
Peni se srdito
S kama na kam
U ponor.

U plitku koritu
Sulja se travnjakom
A u mirnu jezeru
Pasu svoj lik
Sva zvezdja.

Vetar je ljupki
Ljubavnik vala;
Vetar s dna mesa
Zapenjene vale.

Duso covecja,
Kako si slicna vodi!
Sudbo covecja,
Kako si slicna vetru!
 
Pjesma o prirodi

Kako li samo olako prihvatamo to što šuma izlista
I svojim očaravajućim zelenilom oduzima dah posmatrača
Ili to što planinski potok svojom čudesnom bukom remeti spokoj tišine.

Kako li samo olako prihvatamo to što sunce izlazi svakog jutra
I svojim čarobnim zracima donosi život svemu pod nebom
Ili to što mjesec na nebu svojim tihim odbljeskom razbija okove tame.

Kako li samo olako prihvatamo to što se more talasa
I svojom moćnom silinom razbija stijene
Ili to što povjetarac s mora priča svoju priču beskrajne svježine.

Kako li samo olako prihvatamo nebeski vazduh
Koji se s planina ruši svježinom proljećnog jutra
Ili to što dišemo, i gledamo svu ljupkost prirode koju nam Stvoritelj dade.


Slobodan Karalić
 
Pjesmi o prirodi

Kako li samo olako prihvatamo to što šuma izlista
I svojim očaravajućim zelenilom oduzima dah posmatrača
Ili to što planinski potok svojom čudesnom bukom remeti spokoj tišine.

Kako li samo olako prihvatamo to što sunce izlazi svakog jutra
I svojim čarobnim zracima donosi život svemu pod nebom
Ili to što mjesec na nebu svojim tihim odbljeskom razbija okove tame.

Kako li samo olako prihvatamo to što se more talasa
I svojom moćnom silinom razbija stijene
Ili to što povjetarac s mora priča svoju priču beskrajne svježine.

Kako li samo olako prihvatamo nebeski vazduh
Koji se s planina ruši svježinom proljećnog jutra
Ili to što dišemo, i gledamo svu ljupkost prirode koju nam Stvoritelj dade.


Slobodan Karalić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top