(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ROK TRAJANJA
Postoje dve vrste ljudi, oni koji traju i oni koji su tren....kao zvezde na nebu...ima onih koje su uvek tu, a i onih koje samo zatrepere u preletu i nestanu....kao zvezde padalice.
One koje traju su nesposobne da se od neba otkače a padalice nesposobne da se za njega zakače i ostanu.
Tren se u trajnosti oseća zarobljenim i uplašenim. Plaši ga veličina i snaga neba koje traje, to prostranstvo što na živu pučinu liči. Tren zato dolazi kad želi, kad ima snage, kad ima nešto u sebi što želi da zakači na nebo trajnosti kao orden misleći, u svojoj sebičnosti, da kiti trajnost. Zapravo, sam uživa u sopstvenom kićenju...a onda ode, samozadovoljan i ubedjen da je svojim kratkim davanjem sjaja ulepšao trajnost jer zaboga, dao je sve od sebe....i jeste dao...to malo što ima. Odlazeći tako pun sebe i
ne misleći o trajnosti, tačnije misleći da ona treba da bude presretna što je uopšte tu pa makar i u tako kratkoj, krajnje samoživoj viziti, tren ode dalje u neka svoja nova ili druga željena vremena, podrazumevajući da je ono veliko nebo uvek tu, sretno čekajući novi orden. Od svega, na plavom nebu trajnosti, medju svim zvezdama koje i dalje sjaje, ostane samo rupa od zabodene špenadle trenutka i posekotina dok je pri odlasku špenadlu grubo vukao po nežnoj površini trajnosti praveći poderotinu....e, da.....i mnogo, mnogo slika ledja trena u oku trajnosti.
A trajnost...e, pa ona, prolaznošću i nestalnošću trena povredjena i uplašena biva. To kratko vreme dok tren svojom trenutnom snagom nebo trajnosti zapara pa onda nestane, trajnost, samo povredi. Jedna posekotina....druga...deseta....dublje, pliće, trajnost se trudi da prihvati i trene trena dočeka i isprati iako je sve peče i boli. Vremenom, trajnost sva u posekotinama, pogleda u dolazeći tren, bez radosti ali sa zortom od nove povrede. Sledećeg puta, trajnost uhvati sebe da joj je svejedno. Shvati da je previše rana u premalo dana i sve posta samo jedna slika, slika odlazećih ledja trena. Tad trajnost kaže „nemaš me gde više poseći jer nema više mesta na mom nebu gde lepota trena može čiodu zabosti, nema više mesta na mom nebu koje se radošću može nazvati“ ...i okrete ledja trenu.
Trajnost se umori čekajući tren u koji nije sigurna, tren je siguran u trajnost i stoga je podrazumeva ne žureći da se pojavi jer bože moj.....ima prečih stvari, drugih neba na koje treba da zakači po svoj orden kratkotrajnosti, a trajnost je tu....čeka.....dok jednom tren,silno iznenadjen, ne poljubi trajnosti vrata.
Izrešetana mnogim nedočekanim radostima i dočekanim povredama trajnost se raspada.
Od mnogo osećaja zarobljenosti tren netragom nestaje noseći svo svoje ordenje i čiode.
Sve ima rok trajanja....i tren i trajnost...samo je dužina različita
PS Dobro vam jutro ljudi od reči.....
pa svak na svoje nebo da poripamo 
samo prepisan život .....nekad moj, nekad tudj, važno je razmišljati jer samo onda vidiš pa prepišeš
.. mogu biti i zamenjene. 
