Grad i ljudi. Nekada je Novi Sad u letnje veče, oko pola jedanaest bio pun šetača. Prolazim večeras Fruškogorskom ulicom, prazna. Tek jedna starica šeta retrivera. Jedan tata se žurno vraća odnekud sa dvoje dece. Nigde nikoga, sem njih. Pomislim, hajde da prodjem pored Spensa, tu sigurno ima ljudi, možda još i sretnem nekoga. Krenem onom stranom koja je bliža Dunavu. U prvom kafiću dva para. Nema ni muzike. Valjda nema potrebe ni da se stvori taj neki zvučni zid. Sledeći je kafić preko puta suda. I tu sedi jedan par. Pomalo sablasno. I, dok se premišljam, hocu li peške do kuce, odjednom začujem buku. Okrenem se i shvatim da stojim podno glavnih stepenica ispred Spensa. Na onom platou. I, shvatim. Dok jednog Novog Sada nema, onaj drugi je itekako živ. Kafane, ćevabdzinice... podno stadiona su pune. I odatle trešti muzika. Suočavanje sa dva lica jednog grada. Kao da gledam levi i desni obraz. Levi, u senci, nekako bled, kao neuhranjen, nazire mu se tek treptaj negdanjeg sjaja. Desni, pun zivota, rumen, bucmast, raspojasan, neki novi Novi Sad. Ili, je samo mesec ove noći malo više obasjao tu stranu. Ko bi ga znao.
Ali, ove sam noći rešila da ipak taxijem dodjem kući. Jer stanujem na onoj bledoj strani grada, koja se trenutno ipak samo nazire.
Ali, ove sam noći rešila da ipak taxijem dodjem kući. Jer stanujem na onoj bledoj strani grada, koja se trenutno ipak samo nazire.