Rinoplastika u Srbiji

[authorite]

Ajmo narode, jel ko ovde operisao nos, interesuje me estetska operacija. Gde ste se operisali, kod koga, kakvi su utisci?

 

[authorite]

Sta?! Svi ste rodjeni sa savrsenim nosevima? Sunce vam...

 

[Софија]

Нисам оперисала нос али знам да га оперишу ОРЛ доктори. И то раде јако добро.

 

[Luca Mikrokozma]

(deo 1)

Podrav svima. Želeo bih da podelim svoje utiske posle sekundarne rinoseptoplastike kod znamenitog beogradskog hirurga doktora Ribnikara, sa nadom da će biti od pomoći drugim ljudima. Izvinjavam se na dužini teksta, ali ona je neophodna.
Prošlo je više od godinu dana od operacije.
Ja sam pre jako puno godina išao na operaciju u državnu bolnicu koja je odrađena baš loše. Još uvek je bilo devijacije, a nos je strukturno poremećen - završio sam sa nekom kuglom na vrhu nosa, ne znam kako bih to opisao. Vrhovi nosa sa dve strane su bili na različitim visinama, jer je hrskavica sa leve strane vrha nosa izvađena, pa se sa te strane nos iz profila spuštao koso pa onda vertikalno. Sa godinama bi to još više padalo i verovatno pravilo probleme sa disanjem.

Ribnikar mi je rekao da je to lakši slučaj, da je površina mala i dao najnižu cenu za sekundarnu operaciju.
Operacija je po njegovim rečima potpuno uspela i završena je za mnogo kraće vreme nego što je očekivao.

Podeliću prvo pozitivne aspekte utiska:

Njegova butik ordinacija izgleda jako dobro i uredno. Pripremna soba za pacijenta koja liči na hotelsku sobu će pomoći da se pred operaciju dodatno opustite.
Ovo je pravi kontraprimer od recimo drugog hirurga kojeg sam imao na listi posle internet istraživanja - doktora Milana Jovanovića, šefa katedre za estetsku hirurgiju, koji operiše u privatnoj bolnici na Voždovcu. Tamo je toalet imao rupu umesto brave, nije bilo sapuna, nikakvog papira, niko mi se od osoblja nije ni obratio dugo pošto sam ušao i sedeo tamo. Razgovor sa doktorom je previše ličio na državnu bolnicu i bilo je sasvim jasno da on nije opcija.

Jedan od bitnih razloga zbog kog sam se odlučio za Ribnikara je bio njegov sajt i tekst o operaciji nosa na njemu. Danas imam jake sumnje oko porekla toga.
Recimo, sajt klinike D, treće opcije koju sam odabrao za razgovor uživo, u delu koji prezentuju doktore i kliniku imao je dva velika segmenta teksta istumbana i nečitljiva.
Teško je da date nekom da vam izvrši operaciju sa estetikom ako njemu ne smeta tako nešto na najreprezentativnijem delu njegovog biznisa.
Za odlazak u kliniku D sam se odlučio jer sam na internetu pročitao da je tamo operaciju nosa uradila ćerka pevaciče Cece, a njen nos izgleda bolje nego što bi čovek mogao da očekuje od operacije.
Razgovor kod ovog doktora je izgledao bolje nego kod Ribnikara. On je potrošio celih sat vremena, nacrtao šta hoće da uradi na nosu, pričao o detaljima na način u kome ja nisam mogao da uočim ništa problematično i neprofesionalno, i ponudio da dođem na još jedan razgovor sa njim i njegovim kolegama da svi razmislimo o predlogu.
Ali on nije koristio piezo aparat kao Ribnikar, za koji sam pročitao da može da uradi mnogo preciznije promene na nosu i ja za njega osim tog komentara o Cecinoj ćerki nisam mogao da nađem nikakav feedback na internetu. Probao sam i ovde. U njegovoj ordinaciji osoblje baš i nije najbolje razumelo kako se ophodi prema klijentima koji su tu došli da procene kliniku, za razliku od Ribnikara i njegovog tima koji itekako razumeju biznis i komunikaciju ka klijentu.

Pošto u mojoj porodici i krugu prijatelja ima dosta renomiranih beogradskih lekara ja sam pustio na nekoliko strana pitanje koga bi oni preoručili i sa tri strane se vratio odgovor Ribnikar, jedan je čak rekao da bi se on samo kod njega operisao.

Nije bilo previše vremena za razmišljanje zbog porodičnih obaveza, a hteo sam da platim koliko god je potrebno da budem uveren da sam dobio najkvalitetnije izvedenu operaciju.
Sve rečeno i sama činjenica da je Ribnikar bio jedini hirurg u Srbiji o kome je uopšte bilo moguće dobiti dovoljnu količinu informacija, su bili razlozi da se odlučim za njega.

Nos koji mi je napravljen je pravilnog oblika i strukturno je pravilan osim jednog funkcionalnog problema koje je nastao operacijom, koji ću pomenuti kasnije.
Čitao sam da i Ribnikar i ostali ne umeju da naprave vrh nosa - moj vrh je pravilan - nešto onako kao prćast, ali dovoljno dobar i strukturno pravilan. Ipak, jako je važno da pročitate utiske o estetici posle operacije dole.

Negde sam pročitao da su ljudi mislili da on operiše dva puta dnevno jer je operacija počinjala kasno popodne. I to sam pitao na razgovoru pred operaciju - on pre podne radi kontrole, a radi samo jednu operaciju dnevno koju počinje kasnije popodne. Jednostavno takav mu je bioritam.

Isto sam čitao brojne rasprave o dužini njegove operacije i problemima, eventualno fatalnim, koje može da izazove toliko duga anestezija. Najviše vremena od svega sam posvetio ovom problemu i na kraju dobio objašnjenje od Ribnikara i njegovog anestiziologa posebno da postoje različite vrste anestezije, da ovo nije duboka kardiološka anestezija iz koje se budi nekoliko dana, da je ovo za rad na površini i da to nije problem. Išao sam i na pregled kod nezavisnog anesteziologa koji mi je to potvrdio i rekao da za čoveka u mojim godinama i sa mojim zdravljem anestezija na ovom nivou nije opasna iako traje i duže.
U ugovoru kod Ribnikara piše da možete da tražite dodatni razgovor sa lekarom i anesteziologom ako vam nešto nije jasno, ali pošto sam morao tri puta da ponovim sestri u slušalicu zašto tražim razgovor sa anesteziologom i pošto mi je tek naknadno SMSom potvrđeno da mogu da razgovaram sa njim datuma koji je dosta kasnije i pred samu operaciju, shvatio sam da nema baš prostora da tražim da se još jednom vidim sa Ribnikarom i tražim da on pojasni stvari, pošto sve informacije saopštava specifično površno.

Pređimo sad na stvari koje su negativne i dosta bitnije:

Pred operaciju ćete morati da potpišete ugovor kojim vi preuzimate svu odgovornost.
Potpisujete da mogu da se dogode i da vam je to u redu: infekcije, hroničan bol posle operacije, abnormalni ožiljci, trajna oštećenja nerava, krvnih sudova i pluća, trajna nepokretljivost usne i zbog anestezije: paraliza, oštećenje centralnog nervnog sistema, tromboza vena, plućna embolija,... i smrt.
Ja sam onda ostatak priprema isključivo posvetio ovom ugovoru, dok na kraju nisam direktno njegovog anesteziologa konkretno pitao da li sve ovo ima istu ulogu kao tekst o kontraindikacijama na svakom leku i on je klimnuo glavom. Rečeno mi je da se ovo potpisuje u svakoj klinici za svaku operaciju i ja sam se onda odlučio da idem na nju.

Iz ovog ugovora meni izgleda da vi jedino možete da, ako preživite, dođete posle godinu dana i platite da vam popravi šta je pokvareno. Ako mislite da bi ovakva odluka imala bilo kakve logike.
Shvatio sam dosta kasnije da na ovom ugovoru počiva ceo njegov biznis, i on je ključna stvar za funkcionisanje Ribnikara.

Moraćete da uplatite kompletnu svotu za operaciju do 10 dana pre operacije ili se operacija otkazuje. Znači nema finansijskog elementa koji njima može na bilo koji način da naudi posle.

Jedini razgovor sa Ribnikarom koji se odigrava nekoliko meseci pred operaciju je ograničen na 30 minuta. Za to vreme on treba da pregleda snimak nosnih kostiju koji je obavezan za sve, obavi pregled nosa, izmeri eventualne devijacije,onda razgovara sa vama o estetici i o tehnikalijama operacije i svim vašim pitanjima. Jasno vam je da je sve ovo nemoguće obaviti na nivou kvaliteta koji je neophodan za ovako smešno kratko vreme.
Ako vam neko naplaćuje operaciju 7-10 hiljada evra a nema više od 30 minuta (koje dodatno naplaćuje) za sve moguće aspekte operacije pre nego što krene da vas seče, jasno vam je da ovde nema fokusa na potrebe pacijenta i da se ne radi o medicini nego o medicinskom biznisu. Ja sam ovo vremensko ograničenje tada prihvatio kao neminovnost, vodeći se njegovim jako uverljivim potrvđivanjem onoga što sam mu rekao, njegovom reputacijom i elitnošću klinike, i odlučio da verujem lekaru i sledim njegove instrukcije i način rada.

Na tom prvom razgovoru on sve govori kao polurečenice i nema tu vremena da se sve razume dobro i tačno. Recimo meni je kada sam rekao da je nos previše usečen gore, rekao: “Mogao bih ja tu da dodam kost, ali ne, ne”, pa sam ja morao da predpostavim iz gestikulacije da je to previše posla ili previše složeno ili rizično. I generalno nema vremena da pitate iako ste se jako dobro spremili.
Sva komunikacija je bez detalja sa njegove strane, iako sve vreme on ponavlja da se tu tačno u milimetar zna šta je pravilan nos. I vi onda jednostavno odlučite da ne tražite detalje i tačan planirani izgled nosa, ako već postoji obrazac proporcija za pravilan nos i odlučili ste da verujete lekaru.
A ne može biti dalje od toga po rezultatima operacije.
Zbog njegovor izrazito prijaznog stila komunikacije ja tu nisam primetio ništa sumnjivo osim neke tendencije da šeretski razgovara, što nije izgledalo adekvatno situaciji.
Sva eventualna ograničenja, pa i vremenska, sam prihvatio kao neminovnost ako hoću hirurga koji se toliko reputacijom i cenom izdvaja od drugih i prezauzet je.

Imaćete još 15 minuta pred ulazak u salu da porazgovarate o estetici ali tad ste sve već platili i nije baš korisno tad skupljati informacije i pregovarati.
Ja nisam paničar, ali na dan kada idete na operaciju na kojoj će vam neko seći organ kojim dišete i mirišete, a to nije neophodno - verujte, mozak jednostavno stane sa radom. O malo čemu možete da mislite tada osim o zdravlju a za Ribnikara to je jedini trenutak kada vi još nešto možete da porazgovarate o estetici u vezi onih pola sata od pre par meseci.

 

[Luca Mikrokozma]

(deo 2)
Mnoge stvare ćete saznati jako kasno ili nećete biti obavešteni. Na moje pitanje pred izlazak sa prve kontrole kod njega 2 meseca posle operacije - da li još treba nešto da pazim u ponašanju ili izbegavam, on mi je rekao da kost zarasta za 2 meseca, ali hrskavica za 3 do 6 i rekao mi da mora da izbegavam svaki udar u nos jer on može da napravi da hrskavica skroz isklizne. Ali to ne znači udarac pesnicom, nego da bi demonstrirao o kom intezitetu se radi čvrknuo je noktom kažiprsta metalni držač lampe tako slabo da se zvuk nije ni čuo. To je značilo da 6 meseci morate da se krećete jako polako da se ne bi desilo da nečim zakačite nos, odećom, vratima, ormanom, nekom drugom osobom ili ljubimcem u pokretu. Ovo je pravi pakao za ispunjavanje porodičnih obaveza, i iako sam prvo mislio da je ovo nemoguće odraditi, uspeo sam da izvučem 6 meseci bez ijednog udara. Mislim da nikad u životu ne bih mogao da izdržim ovo ponovo. A ovo sve ne bih ni znao da nisam ja konkretno pitao dva meseca posle operacije pri izlasku sa kontrole.

Ono što je najbitnije i najteže u celoj ovoj priči i najveći i nerešiv problem je da mi je nos operacijom toliko smanjen da ja ne znam kako da ga opišem drugačije osim kao ženski nos. Ako je to dovoljno dobro.
Mislim da sam ovakve noseve viđao po televiziji, možda je to ono što vidim da ljudi ovde zovu Barbi nos. Na muškarcu to izgleda jako loše. Pre operacije to je bio objektivno veliki nos, sada je upadljivo mali. Meni nos prosto izgleda kao da bi bio idealan nos da je moja glava 30-40 posto manja.

I možda nos i ne bi bio toliko mali da nije izrazito i besmisleno skraćen odozdo. Naime, čini mi se da je kod ljudi odnos dužine nosa i razmaka između nosa i usne 3:1, kakav je bio i kod mene pre. Posle operacije taj odnos je i manji od 2:1.
I čak i ovo možda ne bi bilo toliko iznenađujuće da nije jasno iskomunicirano pred operaciju. Pred operaciju i razgovor sa njim od mene je, pored ostalog, bilo zahtevano da napišem šta bih ja estetski da promenim na nosu na papiru. Ja sam napisao kao prioritet tu kuglu na vrhu nosa i onda smanjivanje projekcije vrha nosa i da bi otvor nozdrva mogao da bude manji ali da je to manje važno.
On je ušao, pogledao u mene i kao jednu od prvih stvari mi rekao: “Ja bi smako sve to dole”. Mene je začudilo da lekar komunicira tako kolokvijalnim rečnikom, pogotovu na estetskoj operaciji gde ako već verbalno prenosite pacijentu informaciju očekujete neki nivo detalja. Rekao sam mu da ne razumem šta to znači. Onda je zatražio da priđem ogledalu i pogledam i da mu kažem da li mi odgovara dužina nosa. Ja sam rekao da mi odgovara i da to ne bih menjao, da mi smeta samo što je na vrhu ta kugla sa vrhovima nosa različite visine. On je odgovorio: “Mora, mora malo da se skrati, inače neće biti ok, skroz malo”. Ja nisam negirao, vođen njegovim razgovorom od pre 2 meseca kada je on najveći deo vremena od tih 10 minuta koji su nam ostali za estetiku pričao o milimetar, dva koja bi on pomerio udesno desni vrh nosа zbog neke razlike u širini. Meni je bilo šta od milimetar, dva na nosu kakvo god da je, potpuno nebitno, pa ako je ovo skroz malo, onda sam očekivao da sigurno nije nešto drastično i nisam nastavio da negiram.
Plus sam se vodio njegovom pričom o tome da se u milimetar zna kako nos treba da izgleda pravilno.

I treća stvar je da sam na njegov zahtev doneo fotografiju nečijeg nosa koji izgleda kao nos kakav bih želeo da imam, da on razume o čemu pričamo. Pošto su razgovori sa njim tako retki i kratki, i on ne objašnjava detalje, ne crta nos, ne radi 3D projekcije, računao sam da je ovo sredstvo koje on koristi da se iskomunicira želja klijenta i doneo sam reklamnu sliku filma Pride & Prejudice koji je supruga par dana pre toga gledala na Netfliksu, jer se tu vidi nos muškarca iz profila. To je normalan muški nos, nije ni minijaturan, a nikako nije kratak.
On je pogledao u sliku i rekao mi: “Vi ćete imati lepši nos od ovog.” I ja sam ostao spokojan i krenuo za njim u operacionu salu.
U svakom drugom trenutku života, osim tog pred operaciju kada vam mozak zaista ne radi, ja bih rekao: “Čekajte, kako lepši od nosa holivudskog glumca?”. Vi ne očekujete da dobijete nos kao holivudski glumac, to je samo slika ideala. A najmanje očekujete da neko pogleda sliku holivudskog lepotana i kaže da nema dobar nos. Dva meseca posle operacije shvatio sam da je to verovatno značilo da glumčev nos nije dovoljno smanjen i skraćen po njegovoj meri.
I pored mog izričitog objašnjenja i olovkom napisanih želja, on je nos žestoko skratio i smanjio. Moj nos jednostavno nema nikakve zajedničke elemente sa nosem glumca na slici.

I još, pre svega ovoga na prvom razgovoru, u onih 10 minuta me je pitao : “Koliko hoćete da nos bude veliki, jer kao što mi neke devojke sad traže onako mali, ja ih pitam kako ćete na to da dišete, one kažu ma briga me za disanje…”. Ja sam odgovorio: “Ma ne takav pobogu, to su tinejdžeri i ljudi da problemom, nos normalne veličine za muškarca.” Ovo je bio i jedan od onih utisaka o površnosti ocenjivanja karakteristika nosa.

Ja ne iznosim privatne informacije, a ovaj detalj sigurno to i nije jer je jako bitan za suštinu teme razgovora ovde - nos samog hirurga Ribnikara je sitan, jako kratak i odsečen ravno dole. Identične osobine kao nos koji sam ja dobio posle operacije.

Zašto bi neko dodatno smanjivao i stanjivao nos, za koji smo u razgovoru pred operaciju rekli da je u gornjem delu previše isečen i da bi možda mogao i da doda kost, samo on razume.
Kad vam neko smanji nos, taj postupak je podosta ireverzibilan i zato je ovo sve i strašnije. I da hoćete to da popravite, to znači dodavanje kosti i hrskavice sa svih strana, a recimo za samo onu jednu kost, ja sam ga pred operaciju pitao: “Jel ste od opcije sa dodavanjem kosti odustali zato što može da se pomeri?” On je potvrdio. Povećanje bi bio mnogo veći rizik toga, i generalno operacija je jako invazivna. I samo skraćivanje je jako traumatično za tkivo, a tkivo nosa, kao što mi je rekao ORL, može da se oporavi najviše od par operacija, jer je onda previše istraumatizirano.

Upamtio sam još i specifičan stil tih njegovih rečenica pred operaciju, recimo: “A mogao bih ja umesto svega, samo to odozgo da stanjim, ma videću…” kao da je mos nos njegova stvar.
Ja sam posle te rečenice izvadio sliku nadajući se da će ona da razjasni tačno šta tražimo, ali završilo se kao što sam napisao.
I generalno, na tom kratkom razgovoru pred operaciju je bio mnogo manje pažljiv, i problemi su postali mnogo lakši za uočiti, ali tada je već potpuno kasno.

Ja pretpostavljam da bi ovaj nos koji sada imam mogao mnogo više da odgovara ženskim pacijentima i da bi one mogle ovakvim operacijama da budu možda i zadovoljne. Na ženskom licu minijaturan nos se ne opaža kao mana, a vidim da živimo u vremenu ekstrema i da su popularni neki presitni ženski nosevi, koje viđam ne televiziji.

Ono što mi je tad jako upalo u oči je da je od toliko malo stvari koje je rekao pred samu operaciju odabrao da mi kaže као preslišavajući se: “Nećemo da podižemo vrh nosa, to je za žene.” Ja niti sam žena, niti sam bilo čim nagovestio da bih želeo tako nešto. Meni je to što je u tom trenutku kada tako malo stvari može da se kaže odabrao baš ovo izgledalo kao da se radi o nekom ko zna da napravi tri stvari i onda pita za to.
Posle svega, imam snažan osećaj, iako ne znam druge pacijente, da su svi ti nosevi napravljeni isto i čak identičnih dimenzija, jer ovaj nos je potpuno nelogičan uz moje lice. Ja imam dugačko lice i visoko čelo, pa jako skraćen nos nikako ne može da bude normalna odluka.
Na kraju je i vrh nosa podigao malo, kao što mi je i sam potvrdio na kontroli.

Isto tako mi je težak utisak ostavila sledeća stvar. Mene dugi niz godina za taj stari nos koji je bio strukturno loš i rezultat loše operacije niko nije pitao da li sam operisao nos. Često sam bio predmet pregrubih šala zbog veličine nosa, ali nikada me neko nije pitao da li sam ga operisao. Za ovaj nos, u manje od godinu dana od operacije, dvoje ljudi koje sam upoznao posle nje su odlučili da me pitaju da li je moj nos operisan. Meni nos ne izgleda toliko očigledno hirurški sečen, pretpostavljam da je ta tolika smanjenost nosa ono što ih odmah navede na to.

Uglavnom, shvatio sam da Ribnikar funkcioniše tako što potvrđuje glavom baš sve što klijent kaže u prvom razgovoru i prisnim odnosom pridobija klijenta da se odluči za operaciju, a posle operiše onako kako on misli da treba ili možda jedino i ume.
Ne mogu da zamislim štetniju po pacijenta osobinu koju hirurg može da ima od ove. Za mene je ovo čisto nasilje nad tuđim telom.
Od ovako nečega pacijenta može da zaštiti samo sistem, a to je upravo ono što mi u Srbiji nemamo.

Ubeđen sam da je minimizacija kontakta sa hirurgom i vremenska stešnjenost svega i suština njihovog uspeha i odlučivanja ljudi za operaciju.
Mislim da je tu sve organizovano da vas provede brzo kroz tih nekoliko petnaestominutnih razgovora sa njim i da kad prođe zadnji posle godinu dana sve ostaje samo vaš problem.
Isto tako mi je i jasno da on sa izrazitom inteligencijom obavlja te kontrolne razgovore sa pacijentima, sa dugogodišnjim iskustvom i jako dobrim osećajem šta ljudi žele da čuju i šta ih teši.
Recimo meni je govorio na tim kontrolama stalno da će ta pregrada između nozdrva da se spusti, da je nos još krut i da će se to otegliti. Odmah se videlo da je to matematički nemoguće, a i da padne milimetar to je beznačjno za problem o kome pričamo. Ja sam tu već bio primoran da verujem i da se nadam, jer sam stavljen pred svršen čin. Na kraju se to ne pomeri ni malo i to kao i sve ostalo ne bude ni pomenuto. Mislim da je sasvim jasno kako se zove ovakav oblik komunikacije koji koristi.
Nos se zaista menja u prva dva meseca, ali na toj prvoj kontroli posle 7 nedelja je već bilo jasno kakav je nos i ovakvi komentari sa njegove strane meni deluju samo kao jedan od mnogih sredstava koji kupuju vreme dok ne prođe zadnja, treća kontrola.

 

[Luca Mikrokozma]

(deo 3)

Još jedan primer toga je da je kada sam došao na tu prvu kontrolu, prva stvar koju je uradio bila da mi je pokazao sliku nekih izvađenih segmenata govoreći trijumfalno koliko su oni uspeli materijala da izvade iz nosa. Kao da je poenta operacije što više smanjiti nos. Tad sam prvi put shvatio da sam uleteo u nešto nezdravo, što uopšte ne razumem, ali da ću ja platiti punu cenu. Na kontroli za 6 meseci kada sam mu rekao za probleme koje mi je ovo skraćivanje napravilo, on mi je pokazivao fokusiranu sliku posle i pre i govorio mi kako je on samo pipnuo nos pri vrhu i malo gore i da je to neznatna promena, potpuno suprotno od onoga sa prošle kontrole.
On jednostavno oblikuje ubeđivanje kako mu je potrebno u trenutku razgovora i mislim da to zaista obavlja sa izrazitom inteligencijom i da trenutačno ume da nađe odgovor na na svako pitanje pacijenta posle toliko iskustva koje ima.
Recimo na prvoj kontroli mi je odmah najtoplije objasnio da nos ne može dole da se skrati, da ako klijent to traži oni stanjuju nos prvi vrhu da se postigne vizuelni efekat. I da nemate ogledalo da sami vidite, to bi zaista i moglo da zvuči uverljivo.

Na drugoj kontroli posle 6 meseci sam čuo jednu od stvari koja mi je ostavila najdublji utisak. Kada sam se depresivno požalio na tu skraćenost on mi je rekao da on ne može da zna unapred to koliko ljudima odgovara da skrati nos, da on intervencijom za 15 minuta bez anestezije može da skine parče hrskavice od negde i produži to, da je to sitnica, da je nekim pacijentima produživao i skraćivao donji deo posle operacije po nekoliko puta !
Vi provedete 15ak minuta na kontroli, saslušate sve to i onda kad izađete možete da razmišljate šta ste čuli. Tako sam ja tada shvatio da je njemu lakše da skraćuje i produžava nos dodatno nego da pita ili sasluša pacijenta šta hoće. A ja sam mu već iskomunicirao odgovor baš na to konkretno pitanje.
To što ćete vi teoretski posle tog navodnog brzog produžavanja morati da pazite novih 3-6 meseci da ni blago ne zakačite vrh nosa, kao što mi je potvrdio, i što vi niste platili da vas neko ne sasluša pa da onda radi to, njega ni ne zanima.

Onda sam se setio da sam istražujući hirurge pre operacije na Ana forumu na kome se komentari ne brišu našao utisak devojke koja je bila na operaciji kod Ribnikara, koja je za razliku od mene nekako znala noseve njegovih drugih pacijenata i kako su sitni i odnela Ribnikaru slike da pokaže šta hoće i da neće tako mali nos. Da je on na sve klimnuo glavom i opet joj napravio takav nos. Ja sam to pročitao i odlučio da je nemoguće da se hirurg tog renomea tako ponaša i da je to verovatno histerična reakcija te devojke. Danas jako dobro razumem šta je opisala.

On je čovek koji priča o tim milimetarskim promenama većinu vremena na pripremnom razgovoru, a onda na operaciji napravi druge neuporedivo veće promene, a o tome vas nije ni obavestio.

Poslednji razgovor, godinu dana posle operacije, potvrdio mi je sve sumnje koje su me mesecima mučile.

Prvo sam ga zamolio da pogledamo nos iznutra jer sam jasno uvideo da ja samo kroz nos mogu da dišem samo ako sedim, ali ako hodam onda moram da pravim udahe koji su preterano duboki i na kraju neizdrživi. Kada samo malo otvorim usta da dišem onda je sve ok. I jedino tako i dišem od operacije.

Bio sam kod ORLa u međuvremenu da proverim stanje nosa unutra, i on mi je rekao da je sve u redu. Onda sam ja zaključio da je ovaj problem sa disanjem jednostavno od tolikog smanjenja nosa i od prevelike promene u veličini kanala. Da iako je sve strukturno u redu, nema isto vazduha kao ranije, a da mi ovo nije dovoljno.
Ja posle operacije recimo ne mogu da gurnem prst u nos, jer je otvor nozdrve uži od vrha prsta, a pre operacije sam sigurno mogao da uguram prst skroz do vrha nosa, više nego komotno.

Onda me je Ribnikar pregledao i rekao da takav problem može da se dogodi samo od suženja pri vrhu nosa i pokazao neko ispupčenje u levoj nozdrvi kojeg sam ja bio svestan odmah posle operacije jer je dosta veliko i koje mi je ORL potvrdio kao jedini problem, ali ne bitan, jer on razume kako se to parče izmaklo na operaciji.
Morao sam dva puta da ponovim Ribnikaru “Ali to je nastalo posle operacije, jel da?” da bi on potvrdio. Pre toga mi je rekao da se to uklanja dodatnim topljenjem te kosti koje se radi pod anestezijom.

Onda sam ustao i zamolio ga da popričamo o estetskom delu. Pitao sam ga: “Možete li vi doktore da konstruktivno prihvatite kritiku?” On je klimnuo glavom.
Ja sam pogledao u ogledalo ispred i rekao: “Kako doktore možete ovoliko da smanjite nos i naročito ovoliko da ga skratite bez toga da me obavestite pre toga i bez moje dozvole?”
On me je pogledao i rekao:
“Mogu, vi ste mi dali dozvolu. Potpisali ste mi ugovor.
Nosevi se na operacijama smanjuju a ne povećavaju.
I neću uopšte da razgovaram tako glupo, pošaljite mi advokata.
A sad izađi napolje jer si neljubazan prema meni.”
Ja sam zatečen polako uzeo stvari i rekao spuštenim tonom: “Ja zaista ne mogu da razgovaram na ovakav način” i krenuo prema vratima.
On me je stigao kod vrata i rekao oštro: “Kako možete ovako da budete neljubazni prema meni, ja sam prema vama sve vreme bio ljubazan?”
Ja sam tad već mucajući od šoka izgovorio: “Doktore, vaš posao je da budete ljubazni. Ovo je elitna klinika, ne mislite li da bi trebalo da bude sumiranja da li je ono što je dogovoreno urađeno?”
On je počeo da viče: “Ja sam vam napravio lep nos!”, i ja sam se samo provukao između njega i vrata i izašao. Čuo sam samo još neki prezrivi komentar i momentalnu transformaciju u onaj preljubazan način govora prema pacijentima ispred kada je izašao.

Ja sam na taj razgovor poneo sliku koju sam mu doneo i pre godinu dana da pokažem kako taj nos nema nikakve veze sa ovim. Hteo sam da ga pitam da pokaže papir na koji je klinika tražila da napišem šta smo se dogovorili da se uradi i koji je ostao kod njih, da bi video da nije bilo skraćivanja. Hteo sam i da pomenem za ono njegovo sa “smaknuću sve” i moj direktan odgovor da ne bih da skraćujem nos. Isto tako i na ono što mi je od prve kontrole govorio da će nos još pasti i da će se sve to promeniti, a nije se mrdnuo ni deo milimetra.
Ništa od toga nije bilo bitno, postojao je samo on i njegov ego, i on je moja pitanja sažeo u “niste ljubazni prema meni”.
Znači da prvi put kada sam mu se obratio iz pozicije koja nije podređena pozicija pacijenta i pitao normalno i konkretno, dogodilo se ovo.

Nešto ozbiljno nije u redu sa Ribnikarem. Shvatio sam i na kraju da je on refleksija Srbije kao društva u 2024toj i stanja u kojem se nalazi. Kako funkcioniše Srbija kao društvo, tako funcioniše i najrenomiraniji rinoplastičar. Društva u kome niko nije odgovoran za ono što radi i svako radi šta hoće i ne odgovara za to.

Kasnije sam proverio kod sve tri konekcije medicinskih radnika koji su dali preporuke i shvatio da niko od njih nije poznavao Ribnikara i da ne znaju nikog kome je on uradio operaciju, i da su svi preporuke dali zbog Ribnikarevog čuvenja. I mislim da Ribnikarev tim ulaže jako puno energije u održavanje te reputacije i iz onog što sam video siguran da je to stvar koju rade najbolje od svega.
Moram da priznam da i dalje kada pogledam njegove propagandne materijale ostanem pod dubokim utiskom koliko to izgleda ispravno i na mestu i koliko je potpuno drugačije od onoga kako on zaista radi.

Prvi put sam u životu upao u depresiju posle ovako nečega i to u ovim godinama. Nisam ni znao da ovakve emocije postoje i mislim da niko nije zaslužio da se ovako oseća, pogotovu pošto je platio operaciju toliko novca, odradio sve korake sa svoje strane, kao što je učenje da nosite sočiva i svakodnevno jako pažljivo stavljanje istih da ne povučete kožu itd. i odradio i onih 6 meseci potpunog paženja.

Mogao bih dodam još problematičnih stvari koje sam uočio, ali već imam jaku sumnju jer je većina komentara na internetu o lekarima pozitivna.
Nadam se da će ove informacije pomoći bar nekom da preskoči ovo što ja proživljavam. Puno pozdrava.