Ridjokosa

Devojka nehajano prodje prstima kroz svoju ridju kosu. Bila je nervozna i sa strascu je grizla usnu. Oci su joj se cinile zelenkaste pod svetloscu napala iako su uvek bile boje mora. Igrala je a u njoj se prelivala sva strast. Mozak za razum, srce za ljubav, misici za okrete oko sipke, vagina za pozudu. Osudjivali su je kada je otisla u Vijetnam da pali pozudom vojnike. Dok je stajala cvrstvo pred muskom pozudom osecala je kao da u svojoj saci drzi ceo svet. I volela je svakog tog vojnika na njen pohotan nacin. Svaki put kada bi dolazila podarila bi nekoliko od njih svoju vrelinu. Free of charge. Nije imala o cemu da sniva. Nije osecala stid samo veliku moc jer su za njjom klecali dok je prolayila tim blaatnjavim ulicama. Uvek je birala invalide. U njima je pronalazila svu ljubav ovog sveta. Ljubav? Bila je tako naivna. Za njih je ona bila samo gomila oskudnih krpa.

 

[zxy]

Ma ženska pohota je strahota ali kurvama svaka čast;one pošteno rade svoj posao a mnoge od njih ga i vole...a ljubav,ah ljubav,šta rekosmo šta je to

 

[gost 392895]

Ma ženska pohota je strahota ali kurvama svaka čast;one pošteno rade svoj posao a mnoge od njih ga i vole...a ljubav,ah ljubav,šta rekosmo šta je to

slazem se, zivele *****! a ljubav je gotovo mit.