Moram priznati da me je skoro porazilo mišljenje našeg drugara, forumaša, da su glumci
i estrada - isto, tj. da su svi oni zabavljači. Nema ljutiš, "svako ima pravo na svoje mišljenje",
samo je pitanje šta ko misli.
Ne želim da ulazim u polje domaće estrade, niti da trošim sinapse na ono što ne cenim,
naročito na "nove tendencije" koje sa pozorišnom magijom ne mogu da spojim.
Šokantno jeste, ali istinito je da su generacije i generacije i prošle i sadašnje uskraćene za
osnovnu pozorišnu lektiru... i ne samo pozorišnu...
Pošto je reč o pozorištu, sa žaljenjem konstatujem da u mom dugogodišnjem gledalačkom
iskustvu nema niti jedne Medeje, niti Nore, ni Hede, ni Edipa, Magbeta... Za mog veka, najznačajniji
pozorišni komadi svetske dramske baštine nisu igrani na beogradskim scenama, a ako i jesu, ili
sam bila dete, ili nisam bila prisutna...
Pozorišnu lektiru potpisuju Čehov, Ibzen, Šekspir, Marlou, Rasin, Kornej, Terencije, Sofokle, Euripid...
Srećom, Englezi, Francuzi, Amerikanci, pa čak i Japanci su ekranizovali čuvene drame, pa su sada
pri ruci ljubitelja. Usput, ova lektira nije samo pozorišna. To su dela bitna za istoriju književnosti, samim
tim i civilizacije.
Stasale su generacije i generacije koje nisu bile u prilici da se začude nad Edipovim nasleđenim grehom,
Medejonoj silovitosti, Ifigenijinim dilemama... Ledi Magbet je postala politički termin, Otelova ljubomora
strana je generacijama iza i pored nas...
Ali, kako i da znaju? Nivo obrazovanja je odavno pao na najniži nivo. Nisam bila iznenađena kada mi je
apsolventkinja svetske književnosti ispričala kako je šokirana bezobrazlukom profesora, jer je na diplomskom
dobila pitanje: "Odnos ljudi i bogova kod Homera"... Još je lepši primer njenog mlađeg kolege za koga su riba
i jagnje simboli drumske mehane...
Moj komšija, momak koji mi popravlja kompjuter mi je pričao da je samo jednu knjigu pročitao u životu, da je to bila
lektira, a ta omražena knjiga je "Pop Ćira i pop Spira"... Kaže da su mu se od te jedne smučile sve knjige sveta....
i estrada - isto, tj. da su svi oni zabavljači. Nema ljutiš, "svako ima pravo na svoje mišljenje",
samo je pitanje šta ko misli.
Ne želim da ulazim u polje domaće estrade, niti da trošim sinapse na ono što ne cenim,
naročito na "nove tendencije" koje sa pozorišnom magijom ne mogu da spojim.
Šokantno jeste, ali istinito je da su generacije i generacije i prošle i sadašnje uskraćene za
osnovnu pozorišnu lektiru... i ne samo pozorišnu...
Pošto je reč o pozorištu, sa žaljenjem konstatujem da u mom dugogodišnjem gledalačkom
iskustvu nema niti jedne Medeje, niti Nore, ni Hede, ni Edipa, Magbeta... Za mog veka, najznačajniji
pozorišni komadi svetske dramske baštine nisu igrani na beogradskim scenama, a ako i jesu, ili
sam bila dete, ili nisam bila prisutna...
Pozorišnu lektiru potpisuju Čehov, Ibzen, Šekspir, Marlou, Rasin, Kornej, Terencije, Sofokle, Euripid...
Srećom, Englezi, Francuzi, Amerikanci, pa čak i Japanci su ekranizovali čuvene drame, pa su sada
pri ruci ljubitelja. Usput, ova lektira nije samo pozorišna. To su dela bitna za istoriju književnosti, samim
tim i civilizacije.
Stasale su generacije i generacije koje nisu bile u prilici da se začude nad Edipovim nasleđenim grehom,
Medejonoj silovitosti, Ifigenijinim dilemama... Ledi Magbet je postala politički termin, Otelova ljubomora
strana je generacijama iza i pored nas...
Ali, kako i da znaju? Nivo obrazovanja je odavno pao na najniži nivo. Nisam bila iznenađena kada mi je
apsolventkinja svetske književnosti ispričala kako je šokirana bezobrazlukom profesora, jer je na diplomskom
dobila pitanje: "Odnos ljudi i bogova kod Homera"... Još je lepši primer njenog mlađeg kolege za koga su riba
i jagnje simboli drumske mehane...
Moj komšija, momak koji mi popravlja kompjuter mi je pričao da je samo jednu knjigu pročitao u životu, da je to bila
lektira, a ta omražena knjiga je "Pop Ćira i pop Spira"... Kaže da su mu se od te jedne smučile sve knjige sveta....
Poslednja izmena:
