Nekada, kada sam se osećala neudobno u životu, odlazila sam u pozorište, u kome sam se osećala - udobno.
A sada? Nemam gde da odem.
Da li su za to odgovorni glumci - uglavnom osrednji ili promašeni - ili reditelji koji ne umeju da „stvore“ glumca i
izvuku talenat iz njega (pod uslovom da ga uopšte ima)?
Boginju naše pozorišne scene, Miru Stupicu, „stvorio“ je fenomenalni reditelj Bojan Stupica.
Razlog njene ogromne vezanosti za njega nije bila samo ljubav - ona je bila vezana za njega kao za oca svoje
umetnosti.
Sećam se priče lepe glumice JDP-a, Olgice Spiridonović... Dolazila je na probe u visokim štiklama, strukiranim
kostimima, savršene frizure, lepo našminkana. Njen grleni smeh odzvanjao je glumačkim salonom. Govorila je
kako nikako ne uspeva da doživi lik žene sa dna - musave, promiskuitetne, nesrećne, žene iz ljudske bede.
Hodala je binom u štiklama, njišući kukovima u divnoj suknji i bluzi. "Ne mogu da je osetim u sebi, ne umem da
je doživim, da je glumim“, plakala je. Kretala se binom, govorila tekst, ali to nije bilo dobro.
Bojan Stupica, reditelj te predstave, skočio je iz gledališta na binu i pokazao joj kako treba da korača. Izuo joj je
cipele, rastrgao bluzu, pocepao čarape, raščupao kosu, razmazao šminku i gurnuo je da padne.
„Kako se sada osećaš? Da li sada možeš da glumiš tu jadnicu?“
Tada je osetila ono pravo. Uspela je da oživi duboko u sebi lik žene sa dna, što ju je odvelo do čuvene uloge za
koju je dobila nagradu - sve zahvaljujući najboljem reditelju naše pozorišne scene, Bojanu Stupici, reditelju 22.
veka.
Danas imamo raznorazne reditelje - mislim na pozorišne, ne na filmske. Ima i glumaca koji su samoproklamovani
reditelji, a bave se poslom za koji nemaju znanje. Režija se studira godinama, gluma se studira godinama, i ne
mogu se permutovati jedno u drugo. Ipak, ima glumaca koji se bave režijom, na užas drugih glumaca i uz olajavanje
u pozorišnim kuloarima. I zbog takvih „centara kosmosa“ više se ne osećam udobno u pozorištu.
Šta je režija? Da li je režija prevođenje misli i slova u sliku? Koliko treba vremena i talenta da bi se stekla makar
okvirna ideja pozorišnog zanata i koliko dugo treba ostati u tim „zanatskim“ jednačinama (radnja, kontraradnja,
sukob)? Koliko vremena treba da prođe da bi se reditelj odlepio od te jednačine i krenuo ka sopstvenom stilu?
Gledano kroz suvoparnu prizmu gledaoca, režija nije tegoba, već neverovatna zabava. A sva energija uložena u
predstavu, u nastup, u njen kasniji život - toliko je suluda, a proizvod tako „nesačuvljiv“, da sve postaje gotovo
utopističko pregnuće. Kao ono staro: „lepota neponovljivog trenutka“.
Da li je dobar reditelj duboko i suštinski posvećen tom „neuhvatljivom trajanju“ i celom iluzionističkom pregnuću
svojih napora? Da li dobar reditelj ozbiljno i duboko pati znajući da nikad ništa nije dovoljno izrežirano, jer pozorište,
kao i život, boluje od „konačne slučajnosti“?
"Šta je reditelj?“ – pitam mladu rediteljku Jelenu Bogavac.
"To je majstor prvog šuta. Koliko je snažan, tačan i ostrašćen prvi šut, toliko će i igra biti. Taj prvi udarac mora biti
nokaut ekipe. Da ih zaljubiš u projekat. U sve što je trenutačno i unapred dato. Izgubljeno. Prosuto u njih same.
Onda, na tvoje oči, postaje san i tvoja replika postaje zajednička, i tvoju misao najednom svi misle.“
"Da li tom prilikom reditelj gubi svoju svojstvenost?“
"Da. Najednom shvatiš da si je izgubio. Čuješ sebe u tuđoj interpretaciji - usavršenog sebe, ili otuđenog sebe.
To je onaj trenutak kada kažu da predstava živi sama, ili da su glumci - predstava. Da je otišlo od tebe. Nakon
premijere, nakon nekoliko izvođenja, šćućurim se uz moju Minju i u mraku šuškamo: kako su to mogli ovako da
osaka... ili: kakve seljačke fo... ili: uopšte nisam ovako htela… A onda Minja poetično kaže: ‘Svoju predstavu imamo
i na papiru i u glavi i u srcu - a oni neka rade šta hoće.’ Ono što joj tada ne kažem je sledeće: u mom srcu taj glumački
iskorak, sasvim njihov, uvek nađe neko tajno, ljubavno mesto. Kao novi dečko: ne baš onakav ‘idealan’ kakvim sam
ga našarala, ali živ! Kao da glumci postaju ubojita replika mojoj fantaziji. To je lepo, to je čudesno i za to valja živeti.
Valja izmišljati idealne postavke da bi bile narušene. Valja se tako odricati sebe.“
"Kako ocenjuješ društvenu poziciju pozorišta današnjice? Kako ono korespondira sa problemima modernog
čoveka?“
"Nad svakim pozorišnim poslom lebdi staro pitanje: čemu umetnost u oskudnim vremenima? Moralna kriza koja se
produbljuje neće biti ublažena gomilanjem materijalnih vrednosti. Proglašavanje sticanja za jedini način samopotvrđivanja
erodira moral i produbljuje jaz između bogatih i siromašnih. Umetnost je jedina nada u svetu - nama posebno. Samo
umetnička katarza može da pomogne izgradnji kolektivnog identiteta, s one strane samožive egomanije koja danas
prevladava. Naše malograđansko pozorište suviše je ogrezlo u kvazi-intelektualizam da bi moglo da ispuni svoj zadatak.
Ono je ogledalo društva, ali ne proizvodi bes.
Ernest Berger je rekao da je njegov cilj da bes sveta uveća za gram. Ali i miligram bi bio dovoljan da se razbije ovakvo
pozorište. Bez tog miligrama umetnik ostaje sam, a pozorište postaje zabava koja se srče kao ohlađeni čaj u nekoj plišanoj
loži. Stvar je teža kada se shvati da u pozorištu nije kao u životu. Nije isto biti uzbuđen i biti uzbudljiv.“
"Kako tvoje predstave komuniciraju sa nama - gledaocima?“
"Predstava North Force dovela je u pozorište ‘Zvezdin sever’, momke koji nikada nisu kročili u pozorište - a sada navijaju
iz partera! Predstavu gledaju i ozbiljni ljudi, sasvim pozorišnog prosedea. Oni je primaju na drugom, komplikovanijem nivou.
Predstava se mora rastegnuti kroz onoliko nivoa poimanja koliko ih stvarnost ima, tako da oni koji imaju razvijeniji pozorišni
receptor kapiraju je na nekoliko nijansi komplikovanijem nivou.“
"Alal vera! Kako sebe definišeš na pozorišnoj karti Srbije?“
"Ne merim sebe prema Srbiji. Karta sveta je veća, a unutrašnja karta ‘seberasprostiranja’ još veća. Premlada sam da bih
rekla da sam zadovoljna onim što sam uradila. Zaposlena sam u BITEF-u, imam veliku slobodu u svojim režijama, nastupima
i promocijama. Uklapam se kao ruka u rukavicu. Pozorište je zbirni utisak moje stvarnosti, svega što mislim i svega što se u
meni i oko mene događa. Biti u pozorištu je prava odluka, a pravih odluka u životu ionako je malo.“
"Hvala na razgovoru, uzdanice, Jeco!“
"Hvala tebi, Meco...“
A sada? Nemam gde da odem.
Da li su za to odgovorni glumci - uglavnom osrednji ili promašeni - ili reditelji koji ne umeju da „stvore“ glumca i
izvuku talenat iz njega (pod uslovom da ga uopšte ima)?
Boginju naše pozorišne scene, Miru Stupicu, „stvorio“ je fenomenalni reditelj Bojan Stupica.
Razlog njene ogromne vezanosti za njega nije bila samo ljubav - ona je bila vezana za njega kao za oca svoje
umetnosti.
Sećam se priče lepe glumice JDP-a, Olgice Spiridonović... Dolazila je na probe u visokim štiklama, strukiranim
kostimima, savršene frizure, lepo našminkana. Njen grleni smeh odzvanjao je glumačkim salonom. Govorila je
kako nikako ne uspeva da doživi lik žene sa dna - musave, promiskuitetne, nesrećne, žene iz ljudske bede.
Hodala je binom u štiklama, njišući kukovima u divnoj suknji i bluzi. "Ne mogu da je osetim u sebi, ne umem da
je doživim, da je glumim“, plakala je. Kretala se binom, govorila tekst, ali to nije bilo dobro.
Bojan Stupica, reditelj te predstave, skočio je iz gledališta na binu i pokazao joj kako treba da korača. Izuo joj je
cipele, rastrgao bluzu, pocepao čarape, raščupao kosu, razmazao šminku i gurnuo je da padne.
„Kako se sada osećaš? Da li sada možeš da glumiš tu jadnicu?“
Tada je osetila ono pravo. Uspela je da oživi duboko u sebi lik žene sa dna, što ju je odvelo do čuvene uloge za
koju je dobila nagradu - sve zahvaljujući najboljem reditelju naše pozorišne scene, Bojanu Stupici, reditelju 22.
veka.
Danas imamo raznorazne reditelje - mislim na pozorišne, ne na filmske. Ima i glumaca koji su samoproklamovani
reditelji, a bave se poslom za koji nemaju znanje. Režija se studira godinama, gluma se studira godinama, i ne
mogu se permutovati jedno u drugo. Ipak, ima glumaca koji se bave režijom, na užas drugih glumaca i uz olajavanje
u pozorišnim kuloarima. I zbog takvih „centara kosmosa“ više se ne osećam udobno u pozorištu.
Šta je režija? Da li je režija prevođenje misli i slova u sliku? Koliko treba vremena i talenta da bi se stekla makar
okvirna ideja pozorišnog zanata i koliko dugo treba ostati u tim „zanatskim“ jednačinama (radnja, kontraradnja,
sukob)? Koliko vremena treba da prođe da bi se reditelj odlepio od te jednačine i krenuo ka sopstvenom stilu?
Gledano kroz suvoparnu prizmu gledaoca, režija nije tegoba, već neverovatna zabava. A sva energija uložena u
predstavu, u nastup, u njen kasniji život - toliko je suluda, a proizvod tako „nesačuvljiv“, da sve postaje gotovo
utopističko pregnuće. Kao ono staro: „lepota neponovljivog trenutka“.
Da li je dobar reditelj duboko i suštinski posvećen tom „neuhvatljivom trajanju“ i celom iluzionističkom pregnuću
svojih napora? Da li dobar reditelj ozbiljno i duboko pati znajući da nikad ništa nije dovoljno izrežirano, jer pozorište,
kao i život, boluje od „konačne slučajnosti“?
"Šta je reditelj?“ – pitam mladu rediteljku Jelenu Bogavac.
"To je majstor prvog šuta. Koliko je snažan, tačan i ostrašćen prvi šut, toliko će i igra biti. Taj prvi udarac mora biti
nokaut ekipe. Da ih zaljubiš u projekat. U sve što je trenutačno i unapred dato. Izgubljeno. Prosuto u njih same.
Onda, na tvoje oči, postaje san i tvoja replika postaje zajednička, i tvoju misao najednom svi misle.“
"Da li tom prilikom reditelj gubi svoju svojstvenost?“
"Da. Najednom shvatiš da si je izgubio. Čuješ sebe u tuđoj interpretaciji - usavršenog sebe, ili otuđenog sebe.
To je onaj trenutak kada kažu da predstava živi sama, ili da su glumci - predstava. Da je otišlo od tebe. Nakon
premijere, nakon nekoliko izvođenja, šćućurim se uz moju Minju i u mraku šuškamo: kako su to mogli ovako da
osaka... ili: kakve seljačke fo... ili: uopšte nisam ovako htela… A onda Minja poetično kaže: ‘Svoju predstavu imamo
i na papiru i u glavi i u srcu - a oni neka rade šta hoće.’ Ono što joj tada ne kažem je sledeće: u mom srcu taj glumački
iskorak, sasvim njihov, uvek nađe neko tajno, ljubavno mesto. Kao novi dečko: ne baš onakav ‘idealan’ kakvim sam
ga našarala, ali živ! Kao da glumci postaju ubojita replika mojoj fantaziji. To je lepo, to je čudesno i za to valja živeti.
Valja izmišljati idealne postavke da bi bile narušene. Valja se tako odricati sebe.“
"Kako ocenjuješ društvenu poziciju pozorišta današnjice? Kako ono korespondira sa problemima modernog
čoveka?“
"Nad svakim pozorišnim poslom lebdi staro pitanje: čemu umetnost u oskudnim vremenima? Moralna kriza koja se
produbljuje neće biti ublažena gomilanjem materijalnih vrednosti. Proglašavanje sticanja za jedini način samopotvrđivanja
erodira moral i produbljuje jaz između bogatih i siromašnih. Umetnost je jedina nada u svetu - nama posebno. Samo
umetnička katarza može da pomogne izgradnji kolektivnog identiteta, s one strane samožive egomanije koja danas
prevladava. Naše malograđansko pozorište suviše je ogrezlo u kvazi-intelektualizam da bi moglo da ispuni svoj zadatak.
Ono je ogledalo društva, ali ne proizvodi bes.
Ernest Berger je rekao da je njegov cilj da bes sveta uveća za gram. Ali i miligram bi bio dovoljan da se razbije ovakvo
pozorište. Bez tog miligrama umetnik ostaje sam, a pozorište postaje zabava koja se srče kao ohlađeni čaj u nekoj plišanoj
loži. Stvar je teža kada se shvati da u pozorištu nije kao u životu. Nije isto biti uzbuđen i biti uzbudljiv.“
"Kako tvoje predstave komuniciraju sa nama - gledaocima?“
"Predstava North Force dovela je u pozorište ‘Zvezdin sever’, momke koji nikada nisu kročili u pozorište - a sada navijaju
iz partera! Predstavu gledaju i ozbiljni ljudi, sasvim pozorišnog prosedea. Oni je primaju na drugom, komplikovanijem nivou.
Predstava se mora rastegnuti kroz onoliko nivoa poimanja koliko ih stvarnost ima, tako da oni koji imaju razvijeniji pozorišni
receptor kapiraju je na nekoliko nijansi komplikovanijem nivou.“
"Alal vera! Kako sebe definišeš na pozorišnoj karti Srbije?“
"Ne merim sebe prema Srbiji. Karta sveta je veća, a unutrašnja karta ‘seberasprostiranja’ još veća. Premlada sam da bih
rekla da sam zadovoljna onim što sam uradila. Zaposlena sam u BITEF-u, imam veliku slobodu u svojim režijama, nastupima
i promocijama. Uklapam se kao ruka u rukavicu. Pozorište je zbirni utisak moje stvarnosti, svega što mislim i svega što se u
meni i oko mene događa. Biti u pozorištu je prava odluka, a pravih odluka u životu ionako je malo.“
"Hvala na razgovoru, uzdanice, Jeco!“
"Hvala tebi, Meco...“
