Ispijena i umorna. Kao da nema kapi krvi u meni, ne samo u obrazima, ne samo na licu. Svuda. Blijeda sam, neki bi rekli nesrećna, ili ne baš pretjerano srećna. A griješe. ,, Kako neko ko živi i podliježe stereotipima može biti srećan?" E, može. Ako od stereotipa zarađuje brdo love i svako malo otputuje na neku egzotičnu destinaciju sa hrpicom ljudi koja je, takođe, stereotipno naslijedila sreću . Ma, kako to mislite sreća se ne kupuje? Ili, srećan je onaj ko se ne brine i ne riješava tuđe probleme. Ajde? Kako, kad su ti moji problemi veliki, a veliki su jer ih na plećima nosi moja krv? Čekaj, pokušaću da zažmurim... 1,2,3... hoop... A-a, još su tu, gle stvarno, nisu nestali. Pokušala sam da ih ignorišem, dan - dva, ali zato nisam spavala sedam. Zašto? Jer je taj vrcavi i presrećni guru jedna teška vucibatina i prevara. Lomim se, ima dijelića mene na hiljadu i jednoj strani. Svaka je zahvalna. Svaka se za nju hvata grčevito. I u tome ima sreće, samo ljudi ne vide, ljudi i treba da su zaokupirani sobom. Ovo lice nije nesrećno, ono se raduje svakodnevno, ono se ozari na tuđi osmijeh i - hvala. Oni griješe. Sreća je stvarno tu, samo se ne vidi, nije napadna i ne skače da se pokaže. Jer, ako se pokaže, ona je lažna i to se prepozna i sistematski uništi i negira. Zato često nije velika. Zato je često moja.
