ristob
Veoma poznat
- Poruka
- 12.338
(Ovo je prilog iz knjige Riječ skuplja od života od Buda Simonovića, izdavač Jumedijamont - Podgorica, prvenstveno, za Obera i Šakala)
"Svako zlo je od prethodnog zla.
Rovčani su se dugo krvili sa Vasojevićima, opet oko pasišta i plemenskih granica. Rajko Raosavljević je o tome ostavio zanimljiv opis u svojoj knjizi Morača, Rovca, Kolašin. Po toj priči grupa Vasojevića je jednom došla krišom u Rovca, u Međurečje, na Gospođin dan. Kad su Rovčani, uglavnom Srezojevići, odložili oružje i ušli u Crkvu, Vasojevići iskoče iz zaklona, pokupe im oružje, a onda ulete u Crkvu i pobiju dvanaest golorukih Rovčana.
U strahu od osvete počnu pregovori o pomirenju i Srezojevići pristanu da se u znak pomira pokume sa krvnicima, odnosno da krste dvanaestoro vasojevićke djece. Krštenje je organizovano u Crkvi na Štavnoj. Pred Srezojevićima je bio ban Ivaniš, a za njim jedanaest Srezojevića i svi su nosili kumčad na rukama. Ivaniš je, navodno, rekao:
Gledajte sada šta ja činim, pa tako i vi!
Onda je munjevito izvadio nož iz potaje i pred preneraženim sveštenicima i Vasojevićima zaklao kumče. Tako su učuini i jedanaest ostalih Rovčana.
Uspjeli su potom Srezojevići da umaknu i skone se u Rovca, ali su na zahtjev ostalih Rovčana morali da se isele zbog velike sramote i ljage koju su nanijeli plemenu.
A šta se sa njima kasnije događalo opisao je Marko Miljanov:
... te ih je narod kleo, pljuva pa i oni posle pristaše da sami sebe pljuvaju i izobličavaju, koreći sebe i kajući se, pošto viđeše kakav Božji kastig na njih pade, da ih sad narod žali, a prijed ih je proklinja. Tako, nekojemu su oči ispale, nekojemu ruke se osušile, neki se razgubali te se ne miješaju u čeljad, nekome đeca pomrla, nekojemu se poboljela, a nekome posve istražila.
I sami zločinci, ne samo narod, nabrajaju šta je ko činio i šta dočekuje. Pop Jovo Vojvodić iz Gluvog Dola govoraše: Neće od naše kuće traga ostajat, zašto je moj brat pop Mijajlo najprivi počeo klat đecu u kolijevke, pa sad nema ni njega ni od njega nikoga, no mu je pusta kuća zatvorene. I ja sam imao tri-četiri đetića, sad nije do jedno živo, i njemu se ne nadam da će živjeti, no će mi se trag iskopati, kao svijema zločincima i bezbožnicima.
Marko Perazić je pitao Neška Dupiljanina: Kako si, Neško? Neško mu je odgovorio: Ja nikako, Marko, no mi se steče ono, kad mi reče da ne zakoljem ono dijete, e ću Bogu platiti; ja ne posluša, no ga zaklah, i Bogu platih: tri sam sina imao, jednoga mi je zmija zaklala, jedan mi se udavio u vodu, a jedan mi se raspao od bolesti na postelju; sad ni jednog nemam živoga. Mala što sam imao i š njim živio sve mi se je pogubilo i Bog mi je sve moje nagrdio. Marko ožalošćen reče: Nemoj sam sebe tako ubijati, može biti da je to Božja sudbina. Neško reče: Nije to Božja sudbina, to je Đavolja sudbina koja nagna mene i druge da koljemo đecu u kolijevke, te ne Bog nagrdi da se narod kaliježi sa nama. Marko reče: Ne kaliježi se narod, no ve žali. Neško: Nema pravo niko da nas žali, zgriješio bi Bogu ko bi nas žalio."
"Svako zlo je od prethodnog zla.
Rovčani su se dugo krvili sa Vasojevićima, opet oko pasišta i plemenskih granica. Rajko Raosavljević je o tome ostavio zanimljiv opis u svojoj knjizi Morača, Rovca, Kolašin. Po toj priči grupa Vasojevića je jednom došla krišom u Rovca, u Međurečje, na Gospođin dan. Kad su Rovčani, uglavnom Srezojevići, odložili oružje i ušli u Crkvu, Vasojevići iskoče iz zaklona, pokupe im oružje, a onda ulete u Crkvu i pobiju dvanaest golorukih Rovčana.
U strahu od osvete počnu pregovori o pomirenju i Srezojevići pristanu da se u znak pomira pokume sa krvnicima, odnosno da krste dvanaestoro vasojevićke djece. Krštenje je organizovano u Crkvi na Štavnoj. Pred Srezojevićima je bio ban Ivaniš, a za njim jedanaest Srezojevića i svi su nosili kumčad na rukama. Ivaniš je, navodno, rekao:
Gledajte sada šta ja činim, pa tako i vi!
Onda je munjevito izvadio nož iz potaje i pred preneraženim sveštenicima i Vasojevićima zaklao kumče. Tako su učuini i jedanaest ostalih Rovčana.
Uspjeli su potom Srezojevići da umaknu i skone se u Rovca, ali su na zahtjev ostalih Rovčana morali da se isele zbog velike sramote i ljage koju su nanijeli plemenu.
A šta se sa njima kasnije događalo opisao je Marko Miljanov:
... te ih je narod kleo, pljuva pa i oni posle pristaše da sami sebe pljuvaju i izobličavaju, koreći sebe i kajući se, pošto viđeše kakav Božji kastig na njih pade, da ih sad narod žali, a prijed ih je proklinja. Tako, nekojemu su oči ispale, nekojemu ruke se osušile, neki se razgubali te se ne miješaju u čeljad, nekome đeca pomrla, nekojemu se poboljela, a nekome posve istražila.
I sami zločinci, ne samo narod, nabrajaju šta je ko činio i šta dočekuje. Pop Jovo Vojvodić iz Gluvog Dola govoraše: Neće od naše kuće traga ostajat, zašto je moj brat pop Mijajlo najprivi počeo klat đecu u kolijevke, pa sad nema ni njega ni od njega nikoga, no mu je pusta kuća zatvorene. I ja sam imao tri-četiri đetića, sad nije do jedno živo, i njemu se ne nadam da će živjeti, no će mi se trag iskopati, kao svijema zločincima i bezbožnicima.
Marko Perazić je pitao Neška Dupiljanina: Kako si, Neško? Neško mu je odgovorio: Ja nikako, Marko, no mi se steče ono, kad mi reče da ne zakoljem ono dijete, e ću Bogu platiti; ja ne posluša, no ga zaklah, i Bogu platih: tri sam sina imao, jednoga mi je zmija zaklala, jedan mi se udavio u vodu, a jedan mi se raspao od bolesti na postelju; sad ni jednog nemam živoga. Mala što sam imao i š njim živio sve mi se je pogubilo i Bog mi je sve moje nagrdio. Marko ožalošćen reče: Nemoj sam sebe tako ubijati, može biti da je to Božja sudbina. Neško reče: Nije to Božja sudbina, to je Đavolja sudbina koja nagna mene i druge da koljemo đecu u kolijevke, te ne Bog nagrdi da se narod kaliježi sa nama. Marko reče: Ne kaliježi se narod, no ve žali. Neško: Nema pravo niko da nas žali, zgriješio bi Bogu ko bi nas žalio."
