Duhovnost se, često, poistovećuje s religijom. Medjutim, izmedju njih postoji značajna razlika. Ponekad se, čak, i isključuju. Nastanak i svrha religije se različito tumači. Po Marksu religija predstavlja odraz klasne nejednakosti i potrebe potlačene klase da pobegne od realnosti i pronađe utehu u teškom životu.
Teorija je formirana samo na osnovu kapitalističkog društvenog uredjenja. Njome se ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za drugačija uredjenja i kulturne tradicije. Pored toga, religija je postojala i u vladajućoj klasi. Time se jasno ukazuje na činjenicu da klasna nejednakost ne predstavlja uzrok nastanka religije.
Postoji verovanje da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava i fizičkih zakonitosti. Ta teorija, takođe, nije održiva. Mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa zasnovanog, upravo, na poznavanju fizičkih zakonitosti. Ali, religija nije isčezla, već je doživela i značajan preporod.
Mišljenja o religiji su podeljena. Ili se smatra potrebnom i korisnom ili beskorisnom i štetnom. To je i razumljivo. Religija je imala i pozitivan i negativan uticaj na razvoj ljudi. U samom začetku civilizacije je učila moralnim načelima. Smirivala je destruktivne nagone lutajućih plemena i osposobljavala ih za civilizovan način života.
Medjutim, kada je postala institucija pojačala se njena moć i uticaj u društvenom sistemu. U nastojanju da ga zadrži, i još više ojača, počela je donositi mnogobrojna kruta pravila koja su se obavijala plaštom duhovnosti, mada nisu imala ništa s njom. Često su joj i protivrečila. Njima su se štitili interesi institucije, kao i sebični interesi pojedinih članova u instituciji. Ponekad i politički, ekonomski i nacionalni. Takva pravila su podsticala nastanak fanatizma i antagonizam među različitim religijama. Usled toga je dolazilo do krvoprolića. Primer takvog krvoprolića su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka.
Religiozni fanatizam je očigledan i u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica itd. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet i vlast hrišćanska crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. Spaljivanje Giordano Bruno na rimskom trgu 1600 godine samo je jedan od primera sumanute vladavine crkve.
Takvo ponašanje u potpunosti negira duhovnost. Duhovnost propagira suštinsku jednakost ljudi. Zalaže se za njihovo zbližavanje i ravnopravnost. Poštuje i uvažava razlike, kao npr. rasne, religiozne, nacionalne, političke itd. Religiozna ograničenost prezentira razlike kao veoma opasne elemente koji se moraju eliminisati.
To stanovište proizilazi iz nerazumevanja, iracionalnog straha ili iz pohlepe, odnosno osećanja koja su suprotna duhovnim. Duhovnost polazi od ljubavi i humanosti. Samim tim predstavlja širi i kompleksniji pojam od religije, pa se ne može svesti samo na religiju. William Irwin Thompson kaže: „Religija nije identična s duhovnošću; religija je pre oblik duhovnosti u civilizaciji.“
Dok se religioznost, u većini slučajeva, svodi samo na veru u boga, duhovnost je sveobuhvatnija i fundamentalnija. Ima religizonih osoba koje nisu produhovljene, kao što ima i produhovljenih koje nisu religiozne. Naravno, ima ljudi koji su i religiozni i produhovljeni. Ali, to nije pravilo. Duhovnost se ispoljava kroz integralan i konstruktivan razvoj. Samo produhovljena osoba uspeva ostvariti funkcionalnost u vlastitom životu i odnosu s drugima.
Ukoliko verovanje u boga vodi u otudjenje, agresiju i omalovažavanje drugih religija i nevernika, onda tu nema duhovnosti. Naprotiv. Signalizira se sprečen duhovni razvoj. On se može javiti kao osećanje superiornosti u odnosu na okolinu ili kao potreba njene kontrole. U pitanju je neurotičnost koja najčešće vodi u fanatizam.
Dakle, ponašanje i karakterne osobine su najbolji odraz duhovnosti. Za produhovljene ljude je karakterističan otvoren, fleksibilan stav, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost, saosećanje i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji s okolinom. Duhovnost oslobadja. Njome se prevazidje ograničenost fizičkom dimenzijom. Dobija se jasniji uvid u smisao i svrhu vlastite egzistencije. Omogući se razvoj kreativnog potencijala, pa se lakše nadje izlaz iz svake situacije. Bez duhovnog uvida sve se svede samo na materijalne vrednosti. Otudjenost od duhovne prirode stvara izražen egoizam, uskogrudost, lukavstvo, manipulativnost, nemoralnost, neiskrenost itd.
Komunizam je najviše doprineo mišljenu da je religija primitivna i zaostala i da se treba u potpunosti ukinuti. Koliko je takvo mišljenje opravdano i da li se treba nepromišljeno prihvatiti? I pored svih nedostataka religija, ipak, sadrži duhovne uvide od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo arogantno odbacivanje i podcenjivanje, usled preterane reakcije na regresivne elemente, može stvoriti više štete nego koristi.
Ljudi kroz duhovnost postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija i kultura koja nije bila svesna te suštine. Otuda i različiti nazivi od kojih je najpoznatiji bog. Verovanje u boga opstaje uprkos svim promenama. Odoleva vremenu. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene lucidnošću. Imaju istu snagu i efekt kao i u vreme kada su nastali. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina i značaj reči pošto nose vanvremeske poruke.
Jedan od razloga izuzetne duhovne lucidnosti naših predaka je taj što su imali neposredan kontakt s prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa s njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju isti život i u sebi i u svemu izvan sebe. To ih je i vodilo u sferu više spoznaje i razumevanja.
Rollo May ističe značaj direktnog kontakta s prirodom: “Naš svet je postao haotičan; i ne ostavlja nas samo van štimunga s prirodom, već i s nama samima, takodje. Kao ljudska bića imamo korene u prirodi, ne iz činjenice da se naše telo sastoji od suštinski istih elemenata kao vazduh ili zemlja ili trava. Na mnogo drugih načina mi učestvujemo u prirodi - ritam promene sezona ili dana i noći, na primer, se reflektuje u ritmu naših tela, u gladi i sitosti, u spavanju i budnosti, u seksualnoj želji i zadovoljenju i na bezbroj drugih načina.“
Teorija je formirana samo na osnovu kapitalističkog društvenog uredjenja. Njome se ne daje zadovoljavajuće objašnjenje za drugačija uredjenja i kulturne tradicije. Pored toga, religija je postojala i u vladajućoj klasi. Time se jasno ukazuje na činjenicu da klasna nejednakost ne predstavlja uzrok nastanka religije.
Postoji verovanje da je religija nastala kao rezultat nedovoljnog poznavanja prirodnih pojava i fizičkih zakonitosti. Ta teorija, takođe, nije održiva. Mi živimo u vreme naučnog i tehnološkog progresa zasnovanog, upravo, na poznavanju fizičkih zakonitosti. Ali, religija nije isčezla, već je doživela i značajan preporod.
Mišljenja o religiji su podeljena. Ili se smatra potrebnom i korisnom ili beskorisnom i štetnom. To je i razumljivo. Religija je imala i pozitivan i negativan uticaj na razvoj ljudi. U samom začetku civilizacije je učila moralnim načelima. Smirivala je destruktivne nagone lutajućih plemena i osposobljavala ih za civilizovan način života.
Medjutim, kada je postala institucija pojačala se njena moć i uticaj u društvenom sistemu. U nastojanju da ga zadrži, i još više ojača, počela je donositi mnogobrojna kruta pravila koja su se obavijala plaštom duhovnosti, mada nisu imala ništa s njom. Često su joj i protivrečila. Njima su se štitili interesi institucije, kao i sebični interesi pojedinih članova u instituciji. Ponekad i politički, ekonomski i nacionalni. Takva pravila su podsticala nastanak fanatizma i antagonizam među različitim religijama. Usled toga je dolazilo do krvoprolića. Primer takvog krvoprolića su krstaški ratovi koji su trajali od 11 do 13 veka.
Religiozni fanatizam je očigledan i u progonu i mučenju jeretika, spaljivanju veštica itd. Da bi zaštitila svoje interese, autoritet i vlast hrišćanska crkva je nemilosrdno i surovo ugušivala slobodu misli i napretka. Spaljivanje Giordano Bruno na rimskom trgu 1600 godine samo je jedan od primera sumanute vladavine crkve.
Takvo ponašanje u potpunosti negira duhovnost. Duhovnost propagira suštinsku jednakost ljudi. Zalaže se za njihovo zbližavanje i ravnopravnost. Poštuje i uvažava razlike, kao npr. rasne, religiozne, nacionalne, političke itd. Religiozna ograničenost prezentira razlike kao veoma opasne elemente koji se moraju eliminisati.
To stanovište proizilazi iz nerazumevanja, iracionalnog straha ili iz pohlepe, odnosno osećanja koja su suprotna duhovnim. Duhovnost polazi od ljubavi i humanosti. Samim tim predstavlja širi i kompleksniji pojam od religije, pa se ne može svesti samo na religiju. William Irwin Thompson kaže: „Religija nije identična s duhovnošću; religija je pre oblik duhovnosti u civilizaciji.“
Dok se religioznost, u većini slučajeva, svodi samo na veru u boga, duhovnost je sveobuhvatnija i fundamentalnija. Ima religizonih osoba koje nisu produhovljene, kao što ima i produhovljenih koje nisu religiozne. Naravno, ima ljudi koji su i religiozni i produhovljeni. Ali, to nije pravilo. Duhovnost se ispoljava kroz integralan i konstruktivan razvoj. Samo produhovljena osoba uspeva ostvariti funkcionalnost u vlastitom životu i odnosu s drugima.
Ukoliko verovanje u boga vodi u otudjenje, agresiju i omalovažavanje drugih religija i nevernika, onda tu nema duhovnosti. Naprotiv. Signalizira se sprečen duhovni razvoj. On se može javiti kao osećanje superiornosti u odnosu na okolinu ili kao potreba njene kontrole. U pitanju je neurotičnost koja najčešće vodi u fanatizam.
Dakle, ponašanje i karakterne osobine su najbolji odraz duhovnosti. Za produhovljene ljude je karakterističan otvoren, fleksibilan stav, iskrenost, plemenitost, moralnost, odgovornost, saosećanje i stremljenje ka konstruktivnoj adaptaciji s okolinom. Duhovnost oslobadja. Njome se prevazidje ograničenost fizičkom dimenzijom. Dobija se jasniji uvid u smisao i svrhu vlastite egzistencije. Omogući se razvoj kreativnog potencijala, pa se lakše nadje izlaz iz svake situacije. Bez duhovnog uvida sve se svede samo na materijalne vrednosti. Otudjenost od duhovne prirode stvara izražen egoizam, uskogrudost, lukavstvo, manipulativnost, nemoralnost, neiskrenost itd.
Komunizam je najviše doprineo mišljenu da je religija primitivna i zaostala i da se treba u potpunosti ukinuti. Koliko je takvo mišljenje opravdano i da li se treba nepromišljeno prihvatiti? I pored svih nedostataka religija, ipak, sadrži duhovne uvide od neprocenjivog značaja i vrednosti. Njihovo arogantno odbacivanje i podcenjivanje, usled preterane reakcije na regresivne elemente, može stvoriti više štete nego koristi.
Ljudi kroz duhovnost postaju svesni višeg smisla ili nevidljive suštine koja spaja i prožima čitav univerzum. Ne postoji ni jedna civilizacija i kultura koja nije bila svesna te suštine. Otuda i različiti nazivi od kojih je najpoznatiji bog. Verovanje u boga opstaje uprkos svim promenama. Odoleva vremenu. Duhovni zapisi iz najranijih epoha i danas plene lucidnošću. Imaju istu snagu i efekt kao i u vreme kada su nastali. Ogromnim vremenskim razdobljem se nije izgubila svežina i značaj reči pošto nose vanvremeske poruke.
Jedan od razloga izuzetne duhovne lucidnosti naših predaka je taj što su imali neposredan kontakt s prirodom. Prefinjenim usklađivanjem vlastitog životnog tempa s njenim ritmom, direktno su se ujedinjavali s harmoničnim pulsiranjem univerzuma. Na taj način su bili u stanju da osećaju isti život i u sebi i u svemu izvan sebe. To ih je i vodilo u sferu više spoznaje i razumevanja.
Rollo May ističe značaj direktnog kontakta s prirodom: “Naš svet je postao haotičan; i ne ostavlja nas samo van štimunga s prirodom, već i s nama samima, takodje. Kao ljudska bića imamo korene u prirodi, ne iz činjenice da se naše telo sastoji od suštinski istih elemenata kao vazduh ili zemlja ili trava. Na mnogo drugih načina mi učestvujemo u prirodi - ritam promene sezona ili dana i noći, na primer, se reflektuje u ritmu naših tela, u gladi i sitosti, u spavanju i budnosti, u seksualnoj želji i zadovoljenju i na bezbroj drugih načina.“
