S obzirom da je opažanje sastavni element spoznavanja, izmedju opažanja i spoznaje postoji uslovljen odnos. Bolje opažanje doprinosi boljem razumevanju fizičkih zakonitosti, dok je poznavanje fizičkih zakonitosti neophodno za inovaciju i usavršavanje različitih instrumenata i daljnjeg razvoja znanja. Na primer, inovacijom mikroskopa se sa sigurnošću utvrdilo postojanje mikroorganizama. Do tada se samo naslućivalo i pretpostavljalo.
Spoznaja je kontinualan proces koji se sastoji od različitih faza. Svaka faza nosi nove, drugačije uvide. Znanje nikada nije, niti može biti, završeno i savršeno. Uvek se otkriva nešto novo. Zato se iziskuje neprestana modifikaciju znanja kroz nadgradnju i proširivanje, a ponekad i eliminaciju zabluda i predrasuda. Time pojedini koncepti i ideje poprime sasvim drugačije obeležje. Realizacija da je znanje relativno, a ne apsoluno je veoma značajna. Omogućava otvorenost prema drugačijim idejama i radikalnijoj spoznaji. Mnogi napredni mislioci su napominjali da iluzija konačnosti i savršenosti vodi u dogmatizam i regres:
Andre Gide: „Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.“
Miguel De Unamuno: „Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna.“
Edvard Dahlberg: „Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume.“
Otvoren stav je zastupljen i u izjavi naučnika koji je rekao da za vreme traganja ne sumnja da će nešto pronaći, ali kad pronadje sumnja i proverava to što je pronašao. Iluzija konačne spoznaje nastaje iz arogantnosti. Što god je znanje ograničenije, ono je arogantnije. Stvara zabludu savršenosti. Socrates je to odavno shvatio. Plato(n) piše: „Otišao sam kod jednog čoveka, koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje – njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem – i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreći sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on – zato što on ne zna, a misli da zna.
Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega.“
Socrates je prevazišao iluziju konačnog znanja. Shvatio je da ima toliko toga što ne zna. Zato je imao dublji uvid od sagovornika. Njih je arogantan stav zadržao u iluziji znanja. To ih je i sprečilo da ostvare radikalnije razumevanje, dok je njega osposobilo da to shvati. Svesnost o vlastitom neznanju je pomak. Omogući da se izadje iz iluzornosti potpunog razumevanja i da se zadržava otvoren um.
Iako je do sada otkriveno dosta fizičkih zakonitosti, koje izgledaju apsolutne, one su, ipak, relativne. Srazmera onoga što znamo u odnosu na ono što ne znamo je suviše velika da bi nam dala povod za samouverenost. Newton je toga bio svestan kada je izjavio: „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more.“
Mi još uvek nemamo odgovore na ključna pitanja nastanka univerzuma i nas samih. Bez tih odgovora naučno shvatanje predstavlja „čardak ni na nebu ni na zemlji“ ili krošnju drveta bez korena. Anne Wilson Schaef, s pravom, postavlja sledeća pitanja: “ Koliko toga ima u misteriji života o čemu ja ništa ne znam? Koliko toga ja ne znam zato što je moj um treniran da se zatvori za sve pojave koje ne mogu opaziti i razumeti čulima i tehnologijom, i koje se ne mogu objasniti modernom naukom?”
Spoznaja je kontinualan proces koji se sastoji od različitih faza. Svaka faza nosi nove, drugačije uvide. Znanje nikada nije, niti može biti, završeno i savršeno. Uvek se otkriva nešto novo. Zato se iziskuje neprestana modifikaciju znanja kroz nadgradnju i proširivanje, a ponekad i eliminaciju zabluda i predrasuda. Time pojedini koncepti i ideje poprime sasvim drugačije obeležje. Realizacija da je znanje relativno, a ne apsoluno je veoma značajna. Omogućava otvorenost prema drugačijim idejama i radikalnijoj spoznaji. Mnogi napredni mislioci su napominjali da iluzija konačnosti i savršenosti vodi u dogmatizam i regres:
Andre Gide: „Veruj onima koji tragaju za istinom, sumnjaj u one koji su je pronašli.“
Miguel De Unamuno: „Istinska nauka uči, iznad svega, da se sumnja i da se ne zna.“
Edvard Dahlberg: „Potrebno je veoma dugo vremena da se ništa ne razume.“
Otvoren stav je zastupljen i u izjavi naučnika koji je rekao da za vreme traganja ne sumnja da će nešto pronaći, ali kad pronadje sumnja i proverava to što je pronašao. Iluzija konačne spoznaje nastaje iz arogantnosti. Što god je znanje ograničenije, ono je arogantnije. Stvara zabludu savršenosti. Socrates je to odavno shvatio. Plato(n) piše: „Otišao sam kod jednog čoveka, koji je smatran mudrim, da bih proverio njegovo znanje – njegovo ime ne moram pominjati, on je bio političar koga sam ja odabrao da ispitujem – i rezultat je bio sledeći: Kada sam počeo da razgovaram s njim, nisam se mogao oteti utisku da on uopšte nije mudar; iako je smatran od mnogih, a naročito sam od sebe. Pokušao sam da mu objasnim da on sebe samo smatra mudrim, a da to ipak nije. Posledica toga je bila da je počeo da me mrzi i njegovoj mržnji se priključila još nekolicina ljudi koji su bili prisutni i koji su me čuli. Tako da sam otišao, govoreći sam sebi: Iako ja mislim da ni jedan od nas dvojice ne zna nešto lepo ni značajno, ipak sam ja bolji nego on – zato što on ne zna, a misli da zna.
Ja niti znam, niti mislim da znam. Zbog toga sam ja ipak u prednosti u odnosu na njega. Onda sam otišao kod drugog koji se smatrao još mudrijim i moj zaključak je bio potpuno isti. Stvorio sam samo neprijatelja i od njega i od mnogih pored njega.“
Socrates je prevazišao iluziju konačnog znanja. Shvatio je da ima toliko toga što ne zna. Zato je imao dublji uvid od sagovornika. Njih je arogantan stav zadržao u iluziji znanja. To ih je i sprečilo da ostvare radikalnije razumevanje, dok je njega osposobilo da to shvati. Svesnost o vlastitom neznanju je pomak. Omogući da se izadje iz iluzornosti potpunog razumevanja i da se zadržava otvoren um.
Iako je do sada otkriveno dosta fizičkih zakonitosti, koje izgledaju apsolutne, one su, ipak, relativne. Srazmera onoga što znamo u odnosu na ono što ne znamo je suviše velika da bi nam dala povod za samouverenost. Newton je toga bio svestan kada je izjavio: „To što znamo je kapljica, to što ne znamo je more.“
Mi još uvek nemamo odgovore na ključna pitanja nastanka univerzuma i nas samih. Bez tih odgovora naučno shvatanje predstavlja „čardak ni na nebu ni na zemlji“ ili krošnju drveta bez korena. Anne Wilson Schaef, s pravom, postavlja sledeća pitanja: “ Koliko toga ima u misteriji života o čemu ja ništa ne znam? Koliko toga ja ne znam zato što je moj um treniran da se zatvori za sve pojave koje ne mogu opaziti i razumeti čulima i tehnologijom, i koje se ne mogu objasniti modernom naukom?”
Veoma lepo napisano. Rekla bih da takva pojava nastaje i iz potrebe za sigurnocu i kontrolom. Zivot se ne moze u potpunosti predvideti i kontrolisati. To prouzrokuje anksioznost i nesigurnost. Konacna spoznaja stvara oazu sigurnosti i samouverenosti.