Po prvi put nakon pet godina, mogu da dišem, a da se udahnut vazduh ne sapliće o knedlu u grlu.
Sakupljam dokumentaciju.
Podnela zahtev za papire na filozofskom, rekli mi da dođem za pola sata, biće.
Odem da sednem kod one šestougaone česme u Knezu.
Smeškam se - u sebi, a možda se malo vidi i od spolja.
Bezbrižno razgledam prolaznike.
Bez-brižno. Prvi put nakon pet godina. Nakon prethodno protekle godine, pogotovo.
Odjedared mi prilazi žena. Gospođa, preciznije. Kad kažem gospođa, to podrazumeva određenu stalešku pripadnost koja se jasno vidi i pre nego što neko progovori. Ja, to se podrazumeva, ni u kom pogledu nisam gospođa. No, to je nebitno. Gospođe mogu biti ok. Pogotovo kada bez-brižno posmatraš prolaznike po prvi put nakon pet godina.
- Je li ova voda za piće? - pita. Kažem da jeste, ona pretura po torbi pa se snebiva, ne može da nađe čašu. Pokažem joj na decu koja piju iz dlanova, nije nikakav problem da pokuša tako. Ne gleda niko sem mene, a ja ne zameram. Dapače.
Bojažljivo odtapka do česme, otpije gutljaj iz dlanova, snebivljivo.
- Eto, vidite da ide. - osmehnem joj se.
Shvatila je to kao poziv, pa dođe i stane pred mene, kao što bi stala pred nekog starog poznanika. Ili, kao što će se uskoro pokazati - pred porotnika.
- Da samo znate šta su mi napravili.
Ajoj, pomislim, kreće duga i teška ispovest. Kud baš sad, kad mi je dan lepo počeo.
Počinje da priča, dugo, tromim rečenicama, razapeto između panike i tuge, s priličnom dozom nervoze. Prepoznajem stanje u kojem sam bila pre godinu dana. Depresija. Ili donja faza bipolarnosti. Setim se onoga "pokloni svoju bolest i ostani zdrav" koje je onaj koga volim znao da navodi kao tehniku kojom se neki ljudi služe, i prepoznajem je. Potrebno joj je da pokloni. A ******, ja se ne osećam još dovoljno jakom da primim.
Ali slušam. ****** sve, valjda me je učestala nemogućnost da me čuju naučila važnosti slušanja. I slušam. I čujem šta je to sve što su joj napravili: zeznuli je za neko nasledstvo. Brat, i snaja - a snaja je, naravno, glavni krivac. Jer brat ne bi bio takav da nije oženio kučku.
I onda krene da nabraja bez čega je sve ostala. I nabraja. I nabraja. I nabraja. Očekuje da kažem kako je to strašno.
Dobro.
Kažem joj kako je to strašno - zaista je strašno što je tako mnogo izgubila. Ali...
- Meni je to nezamisliv novac.
- Jeste, to je nezamislivo! - ponovi ona.
- Čekajte, čekajte... vama nije nezamislivo, vi ste to imali. Meni je nezamislivo. Ja nikad nisam bila ni blizu tih suma. Niti blizu toga da imam stan. Vidite, meni niko nije mogao da uzme stan jer ga nikad nisam imala.
- Ali meni su sad ostala samo dva...
- Dva stana? - začudim se.
- Da, ali da znate koliki su troškovi za to! A kako ja da platim kada su mi sve uzeli, sve...
- Pa prodajte stanove. - kažem.
Ovaj put se začudila ona.
- Kako to mislite da... prodam?
- Vidite, gospođo - počnem sad ja da pričam.- Ja sam beskućnik. Imate 300 000 beskućnika u Srbiji. Prošle sam godine tri meseca bila na bolničkom lečenju na psihijatriji. Reaktivna depresija - dakle, reakcija na objektivno loše životne okolnosti. Ostala sam bukvalno na ulici s ćerkom. Nismo imale novac da plaćamo kiriju. Spavale smo kod prijatelja koji nam ponude smeštaj - par dana kod jednih, nedelju dana kod drugih, i tako redom. Sada skupljam papire da pobegnem iz zemlje, jer to mi je jedini izlaz. Ali da sam imala stan, gospođo, pogotovo da sam imala stan u Beogradu, gospođo, pa makar jedan, mali - ne bih se dvoumila da ga prodam. Jer ko ima stan, taj ima za život.
Snebiva se. Znam šta bi mi sad rekla - teško je napustiti luksuz na koji si navikao.
I znam da joj teško pada nemaština.
Jer po njoj, nemaština počinje u onoj tački gde prestaje mogućnost luksuza. To je buržujska definicija nemaštine. Zbog toga buržuji često pate od uobrazilje da znaju šta znači nemati: prosto se oslanjaju na tu svoju definiciju.
Sada je gospođa zbunjena, suočena sa potpuno drugačijom, njoj nerazumljivom definicijom: nemaština nije vezana za luksuz. Ona je tačka iza koje ti postaje ugrožen život. Pričam joj, lagano i strpljivo, brojne detalje vezane za nemaštinu po ovoj drugoj definiciji. Čuje me, i razume, što me pomalo čudi - buržuji su retko u stanju da zaista čuju stvari koje izlaze van okvira života koji im je poznat. Čuje me, razume, i širi oči u čudu.
- Svi mi imamo izbor. - kažem joj. - Moj je bio lak, jer sam imala samo dve opcije: ostati i nestati, ili otići i preživeti.
Osmehnem se.
- Vaš izbor je lakši. Možete da birate da odete. Možete da birate da ostanete i živite bolje. Možete da birate da ostanete, ne promenite ništa i patite. Prodajte stan gospođo.
- Ali...
- Prodajte stan, gospođo, imate dva. Živi li neko u tom drugom? Izdajete ga?
- Ne, ali...
- Prodajte stan, gospođo.
Uhvatim je za dlanove, nežno, i gledam je u oči.
- Prodajte stan. Blagosloveni ste, gospođo, imate stan u Beogradu. Imate stan u gradu sa 300 000 beskućnika. Gospođo - vi možete sve što poželite. Ogromno blago imate. Iskoristite ga za boljitak.
Dok to pričam, iz onoga "gospođo" gubi se svaka loša konotacija - gospođa je ono kako ona sebe vidi, ceo se njen identitet oslanja na to "gospođo", nazivajući je gospođom kao da je oslovljavam imenom koje mi je nepoznato.
Za to vreme, disanje joj postaje smirenije, ramena joj se opuštaju, pogled postaje jasniji.
Kao dete koje tek prohodava pa nesigurno opipava tlo stopalom noge kojom iskoračuje, počinje naglas da se premišlja, zamuckujući...
- Muž i ja smo hteli da otvorimo radnju... ali nismo imali...
- Imali ste gospođo. - kažem blago. - Samo se, eto, niste setili da imate. Nije vam palo na pamet da možete da prodate stan. A sve vreme ste imali! Prodajte stan i otvorite tu radnju. Prodajte stan, uzmete manji negde van Beograda ali blizu, od ostatka otvorite radnju u tom drugom stanu. Hajde, sad, je li to moguće?
Širi oči u čudu uvida.
- Moguće je. - šapne.
Ustanem i pružim joj ruku.
- Biće da su sada gotova moja dokumenta. Hajde da mi poželite sreću, pa da pobegnem odavde.
- Svako Vam dobro želim, gospođo - kaže ona meni, dok se rukujemo. Ne obraćajući pažnju na promašenost titule (koja je promašena taman onoliko koliko je rpomašena njena definicija nemaštine), zahvalim se, od srca.
- I prodajte taj stan - dobacim odlazeći, takođe od srca.
Na šalteru filozofskog sva treperim dok preuzimam dragocenost spakovanu na običan papir A4 formata. Ovo je za mene ono što je za nju stan.
Prvi papir, od potrebne gomile.
Ali se zakotrljalo.
A to je jedino važno.
Sakupljam dokumentaciju.
Podnela zahtev za papire na filozofskom, rekli mi da dođem za pola sata, biće.
Odem da sednem kod one šestougaone česme u Knezu.
Smeškam se - u sebi, a možda se malo vidi i od spolja.
Bezbrižno razgledam prolaznike.
Bez-brižno. Prvi put nakon pet godina. Nakon prethodno protekle godine, pogotovo.
Odjedared mi prilazi žena. Gospođa, preciznije. Kad kažem gospođa, to podrazumeva određenu stalešku pripadnost koja se jasno vidi i pre nego što neko progovori. Ja, to se podrazumeva, ni u kom pogledu nisam gospođa. No, to je nebitno. Gospođe mogu biti ok. Pogotovo kada bez-brižno posmatraš prolaznike po prvi put nakon pet godina.
- Je li ova voda za piće? - pita. Kažem da jeste, ona pretura po torbi pa se snebiva, ne može da nađe čašu. Pokažem joj na decu koja piju iz dlanova, nije nikakav problem da pokuša tako. Ne gleda niko sem mene, a ja ne zameram. Dapače.
Bojažljivo odtapka do česme, otpije gutljaj iz dlanova, snebivljivo.
- Eto, vidite da ide. - osmehnem joj se.
Shvatila je to kao poziv, pa dođe i stane pred mene, kao što bi stala pred nekog starog poznanika. Ili, kao što će se uskoro pokazati - pred porotnika.
- Da samo znate šta su mi napravili.
Ajoj, pomislim, kreće duga i teška ispovest. Kud baš sad, kad mi je dan lepo počeo.
Počinje da priča, dugo, tromim rečenicama, razapeto između panike i tuge, s priličnom dozom nervoze. Prepoznajem stanje u kojem sam bila pre godinu dana. Depresija. Ili donja faza bipolarnosti. Setim se onoga "pokloni svoju bolest i ostani zdrav" koje je onaj koga volim znao da navodi kao tehniku kojom se neki ljudi služe, i prepoznajem je. Potrebno joj je da pokloni. A ******, ja se ne osećam još dovoljno jakom da primim.
Ali slušam. ****** sve, valjda me je učestala nemogućnost da me čuju naučila važnosti slušanja. I slušam. I čujem šta je to sve što su joj napravili: zeznuli je za neko nasledstvo. Brat, i snaja - a snaja je, naravno, glavni krivac. Jer brat ne bi bio takav da nije oženio kučku.
I onda krene da nabraja bez čega je sve ostala. I nabraja. I nabraja. I nabraja. Očekuje da kažem kako je to strašno.
Dobro.
Kažem joj kako je to strašno - zaista je strašno što je tako mnogo izgubila. Ali...
- Meni je to nezamisliv novac.
- Jeste, to je nezamislivo! - ponovi ona.
- Čekajte, čekajte... vama nije nezamislivo, vi ste to imali. Meni je nezamislivo. Ja nikad nisam bila ni blizu tih suma. Niti blizu toga da imam stan. Vidite, meni niko nije mogao da uzme stan jer ga nikad nisam imala.
- Ali meni su sad ostala samo dva...
- Dva stana? - začudim se.
- Da, ali da znate koliki su troškovi za to! A kako ja da platim kada su mi sve uzeli, sve...
- Pa prodajte stanove. - kažem.
Ovaj put se začudila ona.
- Kako to mislite da... prodam?
- Vidite, gospođo - počnem sad ja da pričam.- Ja sam beskućnik. Imate 300 000 beskućnika u Srbiji. Prošle sam godine tri meseca bila na bolničkom lečenju na psihijatriji. Reaktivna depresija - dakle, reakcija na objektivno loše životne okolnosti. Ostala sam bukvalno na ulici s ćerkom. Nismo imale novac da plaćamo kiriju. Spavale smo kod prijatelja koji nam ponude smeštaj - par dana kod jednih, nedelju dana kod drugih, i tako redom. Sada skupljam papire da pobegnem iz zemlje, jer to mi je jedini izlaz. Ali da sam imala stan, gospođo, pogotovo da sam imala stan u Beogradu, gospođo, pa makar jedan, mali - ne bih se dvoumila da ga prodam. Jer ko ima stan, taj ima za život.
Snebiva se. Znam šta bi mi sad rekla - teško je napustiti luksuz na koji si navikao.
I znam da joj teško pada nemaština.
Jer po njoj, nemaština počinje u onoj tački gde prestaje mogućnost luksuza. To je buržujska definicija nemaštine. Zbog toga buržuji često pate od uobrazilje da znaju šta znači nemati: prosto se oslanjaju na tu svoju definiciju.
Sada je gospođa zbunjena, suočena sa potpuno drugačijom, njoj nerazumljivom definicijom: nemaština nije vezana za luksuz. Ona je tačka iza koje ti postaje ugrožen život. Pričam joj, lagano i strpljivo, brojne detalje vezane za nemaštinu po ovoj drugoj definiciji. Čuje me, i razume, što me pomalo čudi - buržuji su retko u stanju da zaista čuju stvari koje izlaze van okvira života koji im je poznat. Čuje me, razume, i širi oči u čudu.
- Svi mi imamo izbor. - kažem joj. - Moj je bio lak, jer sam imala samo dve opcije: ostati i nestati, ili otići i preživeti.
Osmehnem se.
- Vaš izbor je lakši. Možete da birate da odete. Možete da birate da ostanete i živite bolje. Možete da birate da ostanete, ne promenite ništa i patite. Prodajte stan gospođo.
- Ali...
- Prodajte stan, gospođo, imate dva. Živi li neko u tom drugom? Izdajete ga?
- Ne, ali...
- Prodajte stan, gospođo.
Uhvatim je za dlanove, nežno, i gledam je u oči.
- Prodajte stan. Blagosloveni ste, gospođo, imate stan u Beogradu. Imate stan u gradu sa 300 000 beskućnika. Gospođo - vi možete sve što poželite. Ogromno blago imate. Iskoristite ga za boljitak.
Dok to pričam, iz onoga "gospođo" gubi se svaka loša konotacija - gospođa je ono kako ona sebe vidi, ceo se njen identitet oslanja na to "gospođo", nazivajući je gospođom kao da je oslovljavam imenom koje mi je nepoznato.
Za to vreme, disanje joj postaje smirenije, ramena joj se opuštaju, pogled postaje jasniji.
Kao dete koje tek prohodava pa nesigurno opipava tlo stopalom noge kojom iskoračuje, počinje naglas da se premišlja, zamuckujući...
- Muž i ja smo hteli da otvorimo radnju... ali nismo imali...
- Imali ste gospođo. - kažem blago. - Samo se, eto, niste setili da imate. Nije vam palo na pamet da možete da prodate stan. A sve vreme ste imali! Prodajte stan i otvorite tu radnju. Prodajte stan, uzmete manji negde van Beograda ali blizu, od ostatka otvorite radnju u tom drugom stanu. Hajde, sad, je li to moguće?
Širi oči u čudu uvida.
- Moguće je. - šapne.
Ustanem i pružim joj ruku.
- Biće da su sada gotova moja dokumenta. Hajde da mi poželite sreću, pa da pobegnem odavde.
- Svako Vam dobro želim, gospođo - kaže ona meni, dok se rukujemo. Ne obraćajući pažnju na promašenost titule (koja je promašena taman onoliko koliko je rpomašena njena definicija nemaštine), zahvalim se, od srca.
- I prodajte taj stan - dobacim odlazeći, takođe od srca.
Na šalteru filozofskog sva treperim dok preuzimam dragocenost spakovanu na običan papir A4 formata. Ovo je za mene ono što je za nju stan.
Prvi papir, od potrebne gomile.
Ali se zakotrljalo.
A to je jedino važno.
