Tako, samo od sebe dođe. I onda teče iz mene, ali suviše brzo, da ne mogu da pokupim sve. Nešto ostane, mnogo više ode…
Iznenada osetim neverovatan poriv za pisanjem, toliku jaku želju, da osećam kako mi celo telo podrhtava. Ne znam o čemu, ali osetim da moram da se oslobodim te čudne energije, koju verovatno oseća svako ko nailazi na slične reke i potoke, kojima plutaju misli i reči.
Osećam da ne smem ni cigaretu da zapalim, da će mi sve pobeći, da će me trenutak pražnjenja napustiti istom brzinom kojom je i došao.
Govorim svima, da jednostavno ne umem da pišem da bi pisao, kao što ne umem ni da spavam kada mi nije do sna.
Kažu, daj nam, piši! Kako, kad mi nije vreme, kad sam kao riba na suvom, koja bi da se vrati u vodu, a nje nigde nema. I onda, mirujem i čekam neki pljusak u daljini, da poteku potoci, koji će kao velike reke da dođu i do mene, i da me ponesu…
Ovog trenutka moram da upalim jednu cigaretu, moram sebe da naučim samokontroli, koja mi često nedostaje. Moram da se obuzdam, mogao bi otploviti daleko, a ne znam put do kuće.
Napolju ponovo pada sneg, ali ne onaj lepi, veseli, koji me dovodi do ushićenja svojom belinom i čistotom, nego ovaj dosadni, mokri, koji tera oluke na dosadnu pesmu, svojim neumornim kapljanjem. Izašao bih napolje, retko šta me toliko smiri kao belilo zimi, škripanje snega pod nogama, napušten i usnuli grad. Ali, sad bi dobio odvratno šljapanje po barama, prskanje sa krovova.
A u meni neki nemir, koji mi ne da mira, koji me tera da nešto uradim. Sada, odmah.
Dok kucam, javlja mi se jedna FB prijateljica, sa pitanjem: Kakva ste vi osoba kad imate toliko sledbenica?
Draga moja, to ni sam sebi ne umem da odgovorim, a tako bi želeo….
Ili, ne bih, kad bolje razmislim.
Iznenada osetim neverovatan poriv za pisanjem, toliku jaku želju, da osećam kako mi celo telo podrhtava. Ne znam o čemu, ali osetim da moram da se oslobodim te čudne energije, koju verovatno oseća svako ko nailazi na slične reke i potoke, kojima plutaju misli i reči.
Osećam da ne smem ni cigaretu da zapalim, da će mi sve pobeći, da će me trenutak pražnjenja napustiti istom brzinom kojom je i došao.
Govorim svima, da jednostavno ne umem da pišem da bi pisao, kao što ne umem ni da spavam kada mi nije do sna.
Kažu, daj nam, piši! Kako, kad mi nije vreme, kad sam kao riba na suvom, koja bi da se vrati u vodu, a nje nigde nema. I onda, mirujem i čekam neki pljusak u daljini, da poteku potoci, koji će kao velike reke da dođu i do mene, i da me ponesu…
Ovog trenutka moram da upalim jednu cigaretu, moram sebe da naučim samokontroli, koja mi često nedostaje. Moram da se obuzdam, mogao bi otploviti daleko, a ne znam put do kuće.
Napolju ponovo pada sneg, ali ne onaj lepi, veseli, koji me dovodi do ushićenja svojom belinom i čistotom, nego ovaj dosadni, mokri, koji tera oluke na dosadnu pesmu, svojim neumornim kapljanjem. Izašao bih napolje, retko šta me toliko smiri kao belilo zimi, škripanje snega pod nogama, napušten i usnuli grad. Ali, sad bi dobio odvratno šljapanje po barama, prskanje sa krovova.
A u meni neki nemir, koji mi ne da mira, koji me tera da nešto uradim. Sada, odmah.
Dok kucam, javlja mi se jedna FB prijateljica, sa pitanjem: Kakva ste vi osoba kad imate toliko sledbenica?
Draga moja, to ni sam sebi ne umem da odgovorim, a tako bi želeo….
Ili, ne bih, kad bolje razmislim.
