Davno sam krenula sa starta.
Staza je isprva vodila preko pitomih livada posutih šarenim cvećem. Mirisi su se širili, punili nozdrve i pluća. Osećaj smirenosti, zaštićenosti i radosti boji moja sećanja sa tog dela staze. Bilo je zaista lako i zabavno trčati tim predelom.
Zatim se predeo malo promenio. Počele su da se pojavljuju izbrazdane oranice. Kišnim danima je baš bilo teško tuda koračati. Noge bi upadale u brazde, saplitala sam se, ponekad i pala, ali sam išla dalje. Poneka rana na kolenu ili laktu, me nije sprečila da nastavim.
Na kraju etape sa njivama pojavila se reka. Prva je bila pitoma, mirna, kao ogledalo. Dala mi je vremena da prikupim snagu jer sam je laganim zamasima ruku preplivala.
Ali sledeća je bila brža, otimala se, nekako mi se suprotstavljala. Po negde je bio vir a negde su struje bile jake i nosile me. Ipak, uspeh da je savladam, ali sam bila iscrpljena. Treća reka je bila baš brza, planinska. Voda huči, preliva se, miriše i zaklela bih se da peva. Stalno sam čula ženski glas, tih a opet ga čuješ. I zvuči kao moj, a ja znam da ćutim. Zapevah i ja i poklopiše se ta dva glasa. Ista kao jaje jajetu. To reka peva mojim glasom,je misao koja mi je urezana u sećanja. Zastadoh da danem dušom, da povratim snagu i zaspah.Reka je nastavila da peva mojim glasom. Okrepljujući san je prijao. Probudi me isti huk reke koji me je i uspavao, i pesma, ali sad drugačija. Pridružio se još jedan glas, muški. Duetska pesma zvoni kotlinom, tiha, nežna. Širi se i ulazi u krošnje drveća a zatim glasovi idu u vis, u brda. Pratim ih uhom, pokazuju mi put. Polazim u brda za glasovima.
Počinje da biva hladno, tu u brdima. Drveće divlje savija i upliće svoje grane. Staze su strme, uske. Pada noć, zima mi je, drhtim i strah me je. Pesma se i dalje čuje, ali sada vodi muški glas. Sa jutrom, iza krošnji vidim senku. Ona se pomera i prilazi mi. Dobija obličje mladića. Zahvalni za ovaj susret, i što više nismo sami, nastavljamo dalje zajedno naš put u brda. Daruje mi venac od retkog šumskog cveća i svoju veliku ruku. Prihvatam i nastavljamo dalje skupa.Više se ne plašim samotnih noći u tim brdima. I više mi nije hladno. Pružene ruke greju kao furuna a venac na mojoj glavi mi se čini kao oreol. Duet i dalje peva, tiho, zaštitnički, umiruje.
Brda prerastaju u planine. Postaje studeno, snegovi veju. Vučemo jedno drugo, idemo protiv vetra. On ide napred da prvi primi udar, da me zakloni, jer sam kako kaže sićušna, nejaka. Šćućurena iza njega pratim ga. Kada je lepo vreme, kada sunce obasja proplanke i vrške čuke po kojima se kao divokoze pentramo, sretni smo, pamtimo, da kada oluja opet dodje imamo šta da prizovemo u sećanje, da nas osokoli i da snagu. Pesma se i dalje čuje, duet ne odustaje.
Ruku pod ruku, pomažući se polako napredujemo. Savladavamo planinu, idemo ka vrhu.
Stigosmo. Umorni, iscrpljeni, ali zajedno. Sedosmo na kamen. Pogled je veličanstven. Vidiš sve kao na dlanu. I livade, i njive, i reke, i brda. Sve okupano u suncu, blješti. Zadovoljni sedimo dugo, gledamo, sećamo se, upijamo svu lepotu našeg puta. Želimo da sve ostane u oku kao na slici. Pesma se i dalje čuje.
Ustajem i pružam mu ruku. „Idemo, dug je put pred nama. Treba sići sa planine“.
I on ustaje sa tog kamena na kome sedi, kao sa trona. Moja mala ruka nestaje u njegovj velikoj šaci. Krećemo da silazimo. Pesma se i dalje čuje. To reka peva sa nama.
Staza je isprva vodila preko pitomih livada posutih šarenim cvećem. Mirisi su se širili, punili nozdrve i pluća. Osećaj smirenosti, zaštićenosti i radosti boji moja sećanja sa tog dela staze. Bilo je zaista lako i zabavno trčati tim predelom.
Zatim se predeo malo promenio. Počele su da se pojavljuju izbrazdane oranice. Kišnim danima je baš bilo teško tuda koračati. Noge bi upadale u brazde, saplitala sam se, ponekad i pala, ali sam išla dalje. Poneka rana na kolenu ili laktu, me nije sprečila da nastavim.
Na kraju etape sa njivama pojavila se reka. Prva je bila pitoma, mirna, kao ogledalo. Dala mi je vremena da prikupim snagu jer sam je laganim zamasima ruku preplivala.
Ali sledeća je bila brža, otimala se, nekako mi se suprotstavljala. Po negde je bio vir a negde su struje bile jake i nosile me. Ipak, uspeh da je savladam, ali sam bila iscrpljena. Treća reka je bila baš brza, planinska. Voda huči, preliva se, miriše i zaklela bih se da peva. Stalno sam čula ženski glas, tih a opet ga čuješ. I zvuči kao moj, a ja znam da ćutim. Zapevah i ja i poklopiše se ta dva glasa. Ista kao jaje jajetu. To reka peva mojim glasom,je misao koja mi je urezana u sećanja. Zastadoh da danem dušom, da povratim snagu i zaspah.Reka je nastavila da peva mojim glasom. Okrepljujući san je prijao. Probudi me isti huk reke koji me je i uspavao, i pesma, ali sad drugačija. Pridružio se još jedan glas, muški. Duetska pesma zvoni kotlinom, tiha, nežna. Širi se i ulazi u krošnje drveća a zatim glasovi idu u vis, u brda. Pratim ih uhom, pokazuju mi put. Polazim u brda za glasovima.
Počinje da biva hladno, tu u brdima. Drveće divlje savija i upliće svoje grane. Staze su strme, uske. Pada noć, zima mi je, drhtim i strah me je. Pesma se i dalje čuje, ali sada vodi muški glas. Sa jutrom, iza krošnji vidim senku. Ona se pomera i prilazi mi. Dobija obličje mladića. Zahvalni za ovaj susret, i što više nismo sami, nastavljamo dalje zajedno naš put u brda. Daruje mi venac od retkog šumskog cveća i svoju veliku ruku. Prihvatam i nastavljamo dalje skupa.Više se ne plašim samotnih noći u tim brdima. I više mi nije hladno. Pružene ruke greju kao furuna a venac na mojoj glavi mi se čini kao oreol. Duet i dalje peva, tiho, zaštitnički, umiruje.
Brda prerastaju u planine. Postaje studeno, snegovi veju. Vučemo jedno drugo, idemo protiv vetra. On ide napred da prvi primi udar, da me zakloni, jer sam kako kaže sićušna, nejaka. Šćućurena iza njega pratim ga. Kada je lepo vreme, kada sunce obasja proplanke i vrške čuke po kojima se kao divokoze pentramo, sretni smo, pamtimo, da kada oluja opet dodje imamo šta da prizovemo u sećanje, da nas osokoli i da snagu. Pesma se i dalje čuje, duet ne odustaje.
Ruku pod ruku, pomažući se polako napredujemo. Savladavamo planinu, idemo ka vrhu.
Stigosmo. Umorni, iscrpljeni, ali zajedno. Sedosmo na kamen. Pogled je veličanstven. Vidiš sve kao na dlanu. I livade, i njive, i reke, i brda. Sve okupano u suncu, blješti. Zadovoljni sedimo dugo, gledamo, sećamo se, upijamo svu lepotu našeg puta. Želimo da sve ostane u oku kao na slici. Pesma se i dalje čuje.
Ustajem i pružam mu ruku. „Idemo, dug je put pred nama. Treba sići sa planine“.
I on ustaje sa tog kamena na kome sedi, kao sa trona. Moja mala ruka nestaje u njegovj velikoj šaci. Krećemo da silazimo. Pesma se i dalje čuje. To reka peva sa nama.
Moram priznati da ste me rasplakali (znate već mene....). Priča odiše ljubavlju i razumevanjem dvoje ljudi. Zaista predivno...