Rejmond Karver

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.158
Raymond Clevie Carver, Jr. (Clatskanie, Oregon, 25. 5. 1938. – Port Angeles, Washington, 2. 8. 1988.), američki književnik.

Carverov otac je bio radnik u pilani. Godinu dana po završetku srednje škole, Raymond se ženi te za suprugu i dvoje djece brine radeći kao domar, dostavljač i radnik na benzinskoj stanici. Završivši tečaj kreativnog pisanja u kalifornijskom gradu Chicu 1958., ozbiljnije se zanima za karijeru pisca. Prve priče objavljuje tijekom studija na tadašnjem Humboldt State Collegeu u Arcati, gdje je diplomirao 1963. Prvi književni uspjeh doživljava 1967. s pričom “Hoćeš li molim te ušutjeti, molim te?”, a potvrđuje ga istoimenom zbirkom koja je izašla 1976. Potpuno se posvetio pisanju nakon gubitka uredničkog posla 1970.

Od 1967. se bori s alkoholizmom, koji pobjeđuje krajem 1970-ih. Godine 1977. upoznaje književnicu Tess Gallagher s kojom će se kasnije vjenčati. Nekoliko je godina predavao na Teksaškom sveučilištu u El Pasu i na Sveučilištu Syracuse.

Protagonisti Carverovih priča su obični ljudi - siromašni radnici, putujući prodavači, konobarice, tinejdžeri, učitelji i sredovječni parovi američkog sjeverozapada (Oregon, Washington, dijelovi Idaha). Pripovijedanje je minimalističko, na tragu američke tradicije kratke priče kojoj je pripadao i Hemingway.[4] Radnja pripovijetki je jednostavna. Često je u središtu dijalog dvoje ljudi kroz koji autor naznačava atmosferu i dublju dinamiku među likovima u naizgled banalnoj interakciji. Iza toga čitatelj nazire tjeskobu, iščašenje, nemogućnost razumijevanja i sklada. Iako se proslavio kratkim pričama, ostvario je i kvalitetan pjesnički opus, stvarajući u realističkoj tradiciji američkog pjesnika Roberta Frosta. Premino je od raka pluća u pedesetoj godini. U nekrolozima su ga nazivali "američki Čehov".

Izvod iz bibliografije

Hoćeš li molim te ušutjeti, molim te? (Will You Please Be Quiet, Please?) (1976.)
O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi (What We Talk About When We Talk About Love) (1981.)
Krijesovi: [eseji, poezija, priče] (Fires: Essays, Poems, Stories) (1983.)
Katedrala (Cathedral) (1984.)
Gdje se voda spaja s drugom vodom (Where Water Comes Together With Other Water) (1985.)
Kratki rezovi (Short Cuts) (1993.)
Svi mi: sabrane pjesme (All of Us: The Collected Poems) (1996.)
Zovi ako me trebaš (Call if You Need Me) (2000.)
Odakle zovem: izabrane priče (Where i'm calling from) (2006.)

Vikipedija

Jasenovi

Zamisli mladog čoveka, samog, bez ikoga.
Par kišnih kapi na staklu je trenutak
kad počinje da piskara.
Živeo je u podrumu gde su mu miševi pravili društvo.
Voleo sam njegovu srčanost.

Par vrata dalje neko je
pustao Segovijine ploče citav dan.
Nikad ne napušta sobu, i niko ga ne krivi zbog toga.
Tokom noći je mogao čuti
mladićevu pisaću mašinu, i osećao bi sigurnost.

Književnost i muzika.
Svako sanja španskog konjanika i dvorišta.
Svečanu povorku. Ceremoniju, i
sjaj.

Jasenovo drvo.
Dani kiše i poplava.
Lišće konačno utučeno u tlo.
U mom srcu, komad zemlje
osvetljen olujom.

Rejmond Karver
 

Dvojica pisaca srela su se samo jednom u životu, ali taj susret je bio sudbonosan​


Dvojica pisaca srela su se uživo samo jednom, ali im je taj susret pružio životnu inspiraciju, najskorije demonstriranu u Murakamijevoj novoj zbirci priča "Muškarci bez žene" (Geopoetika, 2017).

Rejmond Karver (1938-1988) i Haruki Murakami (1949)
FOTO: WIKIPEDIA, EPA / RAS SRBIJA
Rejmond Karver (1938-1988) i Haruki Murakami (1949)

Murakami je sreo Rejmonda Karvera, američkog pisca kratkih priča i pesnika, prvi i jedini put leta 1984, piše "Sijetl tajms". Murakami je tada imao 35 godina i bavio se pisanjem poslednjih šest; njegov prvi značajniji roman, "Avantura oko ovce", objavljen je 1982. ali nijedan rad do tada još nije bio objavljen na engleskom. Rejmond ga je znao samo kao entuzijastičnog prevodioca njegovih dela koji je štancovao Karverove priče u Japanu impresivnom dinamikom.
Karver je bio dovoljno radoznao da prekine svoj raspored pisanja zarad te posete - nešto što je inače izbegavao - i bio je polaskan što je Murakami došao čak iz Japana u Port Anđeles (u državi Vašington) da ga upozna.
"Rej je bio uzbuđen i dečački se radovao što će upoznati Murakamija, da vidi ko je on i zašto ih je Rejovo pisanje spojilo na ovoj planeti", napisala je nakon tog susreta Tes Galager, Karverova udovica.

Karver tada nije znao da je Murakami bio na svojevrsnom hodočašću. Kada je pročitao Karverovo delo "So Much Water So Close to Home" (Toliko vode tako blizu kuće, 1982) kao da ga je pogodila munja. Za Murakamija je to bila genijalna, "sasvim nova vrsta filkcije", realistična ali prožimajuća i prodorna na način koji, verovao je, "prevazilazi jednostavan realizam". Murakami je potom pročitao još jednu Karverovu priču, "Odakle zovem" (Where I'm Calling From) u "Njujorkeru" i počeo da sakuplja i prevodi sve što je mogao da pronađe od njega.
Haruki Murakami je bio samouki vlasnik džez kluba koji je počeo da piše fikciju nakon epifanije na jednoj bejzbol utakmici. Držao se svoje putanje bez oklevanja. U Karverovoj fikciji pronašao je mapu koja ga je vodila.
"Rejmond Karver je, bez dvojbe, bio najvredniji učitelj kog sam imao i najveći književni saputnik", napisao je Murakami u eseju "Književni saputnik" nakon Karverove smrti 1988.
"Romani koje pišem imaju, verujem, sasvim drugačiji pravac od Rejove fikcije, ali da on nikada nije postojao ili da ja nisam naišao na njegova dela, knjige koje pišem, naročito kratka fikcija, verovatno bi imale sasvim drugačiju formu".

Karverov književni put krivudao je kroz američki Severo-zapad. Rođen u Oregonu, kao sin radnika u pilani i konobarice, Karver je odrastao u Jakimi, oženio se sa 19 i pridružio ocu u pilani. Sledećih 20 godina je pričao sa ljudima, motao se posvuda, pio, išao na časove, pisao vikendima. Njegove priče bavile su se radnicima koji imaju problem da povežu sa svetom, padaju i ponovo ustaju.
Murakami i njegova supruga Joko posetili su Karvera i Galagerovu u Nebeskoj kući (Sky House) širokih prozora na Moreuzu Huan de Fuka, granici između Kanade i SAD.

Murakami je bio zapanjen Karverovom "masivnom fizičkom pojavom" i primetio je "način na koji je sedeo na kauču, zguren, kao da hoće da kaže da nije imao nameru da toliko poraste, sa izrazom sramote na licu".
Obojica su bila stidljiva. Karver je mumlao, bilo mu je nelagodno u društvu neznanaca a traka koju je Murakami snimio zvučala je "malo bolje od lošeg snimka prisluškivanja". Međutim, kliknuli su i Karver je posvetio punu pažnju svom gostu. On je u to vreme bio u toplom zagrljaju slave, u dobrim godinama, posle mnogo ispijenog alkohola i višestruko slomljenog srca.
"O čemu pričamo kada pričamo o ljubavi" (1981) bila je knjiga koja ga je probila među zvezde, a "Katedrala" (1983) njegovo remek-delo, najbolje priče njegove generacije i najbolje delo jednog pisca sa američkog Severo-zapada.
Posluženi su dimljeni losos i crni čaj. Karverov um je, kao što je to često bivalo, na trenutak odlutao i to je zabeležio u "Projektilu", pesmi posvećenoj Murakamijevoj poseti:

Pijuckali smo čaj. Učtivo pričali o mogućim razlozima uspeha mojih knjiga u tvojoj zemlji. Skliznuli u razgovor o bolu i poniženju za koje misliš da se javljaju i ponavljaju u mojim pričama. I tom elementu čiste slučajnosti. Kako se sve ovo tumači u smislu prodaje
Kliknite za proširenje...
Murakami je verovatno mislio na "Toliko vode tako blizu kuće", priču o ribarima koji pronalaze leš žene na pecanju i nastavljaju da pecaju još dva dana pre nego što pozovu policiju.
Murakamijevi su ostali dva sata. Sve je prošlo lepo i Karver je obećao da će uzvratiti posetu kada bude dolazio u Japan. Murakami je bio toliko oduševljen da je čak naručio ekstra veliki krevet kako bi njegovom novom američkom prijatelju bilo udobno.
Do te druge posete nikada nije došlo. Karver je mislio da će ga godine teškog opijanja ubiti, ali cigarete su bile brže; dobio je rak pluća koji se proširio na mozak i savladao ga 1988, kada je imao 50 godina. Tes Galager je Murakamiju dala par Rejmondovih cipela, kao znak međusobnog poštovanja dvojice pisaca.

Murakami je sada međunarodna senzacija, autor dvadesetak knjiga prevedneih svuda u svetu. "Muškarci bez žene", njegova nova zbrika priča, odiše Karverovim uticajem na svakoj stranici. Jedan glumac zna da je njegova poznatija žena imala afere i nakon njene smrti sprijateljuje se sa jednim od njenih ljubavnika. Domaćica donosi namirnice jednom čoveku koji ne napušta dom i posle nestrastvenog seksa priča mu priče. Jedan doktor čitavog života drži svoju ljubav na distanci. "Muškarci bez žena" je naslov kratke priče Ernesta Hemingveja iz 1927. ali Karver je taj koji je Murakamiju bio na pameti kada piše da su "snovi stvari koje - kada je to potrebno - možete da pozajmite i da ustupite".

Prilikom tog jedinog susreta Murakami nikada nije pitao Karvera ništa vezano za njegove prevode niti mu je rekao da je pisac.
- Pretpostavljam da je trebalo to da uradim - rekao je Haruki 20 godina kasnije - ali nisam znao da će umreti tako mlad.

https://www.blic.rs/kultura/vesti/d...votu-ali-taj-susret-je-bio-sudbonosan/js0n5p1
 
Velika opasnost, ili makar veliko iskušenje, za mnoge pisce je da postanu previše autobiografski u pristupanju svojoj književnosti. Malo autobiografije i mnogo mašte je najbolji izbor.

Rejmond Karver
 
Postmodernistički realizam Rejmonda Karvera


Poznati američki pisac Rejmond Karver umro je 2. avgusta 1988. godine u Port Andželsu, država Vašington.

Imao je 49 godina. Iza sebe je ostavio deset knjiga pesama, kratkih priča i eseja. Smatrao se „ocem” novog realizma i izvršio ogroman uticaj na mlađe generacije američkih pisaca. Karverove priče se ubrajaju među najbolja ostvarenja u tom žanru u američkoj književnosti posle Hemingveja.

Bio je izuzetno skroman, drag, srdačan čovek, krupne građe i dobroćudna lica. Pomalo je zamuckivao kada je govorio svojim prijatno napuklim, dubokim glasom, u kome je bilo mnogo topline i blagosti. Često smo razgovarali i dopisivali se. Uvek je nalazio vremena da porazgovara o mom radu na prevodu Katedrale. Radovao se njenoj pojavi u Jugoslaviji. Smatrao je to svojom najzrelijom i najpotpunijom knjigom, koja čini stilsku tematsku celinu, i zbog toga mu se činilo važno da se prvo njome predstavi našim čitaocima. Kada sam spremala pogovor za nju, rekao mi je da sam na pravom putu u oceni njegovog dela u okviru američkog i svetskog realizma. U poslednje vreme prestao je da komunicira sa svetom. Nije odgovarao na telefonske pozive, ni pisma. Tes Galager, poznata američka pesnikinja i Karverova životna saputnica u poslednjih desetak godina, postala je njegova spona sa spoljnim svetom. Čuvao je snagu za pisanje. Bila sam među desetak ljudi sa kojima je još održavao kontakt. Poslednje što od njega imam je parče papira na kome je, negde u maju, nesigurnom rukom ispisao naslove nekoliko časopisa u kojima su izašli tekstovi o njemu. Naš planirani intervju nikad se nije ostvario. Vest o Karverovoj smrti saznala sam po odlasku u Njujork. Strašno me je iznenadila i pogodila. Prijatelj koji se našao pored mene u trenutku kada sam to saznala, uzviknuo je: „Nema više priča”. Poslednjih šest meseci provela sam u najintimnijem dodiru sa njima, ulazeći u nijanse njegovog stila, jezika, psihologiju njegovih likova,
ošamućenih, zbunjenih tragikomičnih izgubljenika, koje je autor smatrao „svojim ljudima”.

Nedostajaće mi ne samo priče nego i naše priče o tim pričama. Upravo sam se spremala da mu se javim i pošaljem svoj tekst o njemu i priču Pažljiv, koji su objavljeni u (zabranjenom) julskom dvobroju „Književnih novina”. Tom prilikom sam u belešci povodom knjige Katedrala, koja se pojavila u izdanju Narodne knjige, pomenula kako je u toku pisanja priče o Čehovljevoj izgubljenoj bici protiv tuberkuloze Karver saznao da ima rak na plućima. Neko vreme je izgledalo da je Karver dobio svoju bitku. Ali tu je život tragično imitirao umetnost. U istoj belešci pomenula sam i kako jedino želi da se što pre vrati u Port Andželes, gde je posle mnogih potucanja konačno „našao mir” sa Tes Galager. „Mislim da ako bi neko živeo i nekoliko života ne bi mogao ovako dobro da potrefi”, rekla je jednom prilikom o njihovoj vezi. Razgovarala sam sa Tes telefonom desetak dana pre njegove smrti. Interesovala ih je sudbina jugoslovenskog izdanja Katedrale. Bila je optimistički raspoložena. Rekla mi je kako se Rej u poslednje vreme odlično oseća i da će, ako bude sposoban da putuje, možda ipak doći u Beograd u oktobru, kao što je odavno želeo, naročito ako tada izađe Katedrala. Ta želja mu se, nažalost, neće ostvariti. Tragičkom ironijom, jedna želja mu se ipak ostvarila. Vratio se u Port Andželes. I tu našao svoj mir. Večni mir. Kada je u maju primljen za člana Američke akademije umetnosti i književnosti, izjavio je: „Voleo bih da na mom grobu piše: pesnik, pisac kratkih priča i povremeno esejista.”

Postmodernistički realizam Rejmonda Karvera

U okviru savremene američke književnosti scene Rejmond Karver, autor knjige Katedrala, često se smatra za „rodonačelnika” grupe pisaca među koje se ubrajaju En Biti, Ričard Ford, Elizabet Talent i Frederik Bartelmi, čija dela imaju zajedničko to što govore o običnim ljudima i stvarima, škrto, šturo, „običnim” rečima, upotrebljavajući pritom minimalna pesnička sredstva. Međutim, tu, na tim najopštijim paralelama, svaka sličnost između Karvera i, recimo, Biti ili Bartelmija, prestaje i počinje da se uočava ono ono što je mnogo bitnije – upadljive razlike u temama, likovima, formi. Dok su tzv. postmodernisti odbijali da se vezuju za lokalne teme i određeni socijalni milje, Karverova proza govori o radničkoj klasi na severozapadu, Frederik Bartelmi piše o potrošačkom društvu na urbanizovanom tzv. novom jugu, a En Biti o srednjoj, uspešnoj i obrazovanoj klasi istočne obale Amerike. Ali razlike među njima ne svode se samo na lokacije i klase o kojoj pišu, nego i u načinu na koji pišu. Bartelmi je „reformirani” postmodernista, dok Karver odbija da nastavi posmodernističku tradiciju „eksperimentalne” proze. Neki kritičari, tražeći zajednički imenitelj za ovu novu književnu pojavu koja je još u procesu stvaranja, najčešće je nazivaju „minimalizmom”, zatim „prljavim realizmom” (časopis „Granata”), „novim” ili „poprealizmom”.
 
Drugi pak predlažu maštovite, često i maliciozne nazive, kao što su „koka-kola realizam”, „postalkoholičarski, radnički, minimalistički superrealizam” (Džon Bart) ili „TV-proza”. Karver odbija da ga zovu „minimalistom”. Pre nekoliko godina, u jednom intervjuu, tim povodom je izjavio: „U prikazu moje poslednje knjige neko me je nazvao ’minimalističkim’ piscem. Prikazivač je smatrao da mi time daje kompliment. Ali ja to nisam tako shvatio. Ima nešto u ’minimalizmu’ što mi se ne sviđa, jer miriše na skučenost ne samo vizije nego i načina na koji se ona izlaže”.

Uobičajeni napadi na tzv. minimalizam svode se uglavnom na zamerke što takva dela ne određuju velike „filosofske” ideje, lišena su istorijske perspektive, što su apolitična, ili, pak, što književni likovi nemaju dovoljnu „dubinu”. Ipak, u nedostatku boljeg termina, američki časopis „Misisipi rivju” posvetiće posebnu svesku kritičkom određenju „minimalističke proze”, gde će Karver biti „ustoličen” kao vrhunski minimalist (u pozitivnom smislu te reči). Jer oni koji su pristalice minimalizma polaze od pretpostavke da pisac ne može da ima viši cilj nego da sa što manje sredstava kaže što više.

Glavni pečat minimalizma je sigurno Čehov, ali na um padaju i Džejms Džojs iz Dablinaca, Kafkini faktografski opisi najčudovišnijih zbivanja, Hemingvejev lakonski stil, Beketova strogost u izrazu. Mogli bismo isto tako ovu pojavu da stavimo u istorijsku perspektivu van književnosti i da se vratimo do Dišana i Stravinskog, za koje je striktnost forme još uvek samo metod, da bi se u vreme kada Mis van der Roe proglašava da je: „manje – više”, metod pretvorio u sistem. Taj sistem je prenesen i u delu najboljih američkih postmodernista kao što je Donald Bartelmi, samo nije uvek povezan sa realizmom kao što je slučaj kod Karvera.

Karverova minimalističko-realistička remek-dela u žanru kratke priče imala su presudan uticaj na celu generaciju najmlađih pisaca. Među sledbenike Karvera spadaju pripadnici „nove izgubljene generacije”: Dejvid Livit, Bret Iston Elis, Džej Makinerni, Tama Janovic i Emi Hempl, koji smatraju Karvera za „oca” žanra. Pošto se radi o veoma mladim piscima koji su doživeli ogroman komercijalni uspeh već prvim knjigama, koje boluju od svih nedostataka početničkog pisanja, još je prerano donositi sud o njihovom potencijalnom talentu i književnoj vrednosti. Ipak, ono što se odmah primećuje jeste da su dela ovih autora lišena duboke ljudskosti i emotivnosti koja odlikuje najbolje Karverove priče. Naslov Elisove knjige Manje od nule najrečitije govori o nultom kvalitetu emotivnog života u ovoj prozi iz školske klupe, potpunom povlačenju od jezika ideje i jezika emocija u prazninu potrošačke psihoze tzv. Japija, blazirane i privilegovane omladine modernog velegrada, Njujorka ili Los Anđelesa.

Međutim, Karverovo delo nije uticala samo na najmlađu generaciju američkih pisaca, nego je i među piscima srednje generacije izazvalo radikalno okretanje od tzv. eksperimentalne ili postmoderne fikcije a la Donald Bartelmi ili Džon Bart, popularnih sedamdesetih godina, i pomeranja u pravcu novog realizma. To je, istovremeno, dovelo do šireg preporoda žanra kratke priče američke književnosti. U svojim esejima Karver nije prikrivao otpor prema „trikovima” koji su kod “eksperimentalista” često bili sami sebi cilj, ali je istovremeno isticao, na primer, zasluge Donalda Bartelmija kao inovatora i naglašavao da pisac ne treba da se boji preuzimanja rizika. Ove njegove izjave mnogi su tumačili kao direktan napad na postmoderniste, čija su dela puna dvostrukih ogledala, meta – meta – asocijacija i svakojakih drugih književnih igara i marifetluka. Međutim, po našem mišljenju, Karverova proza ne negira dostignuća postmodernista, ona samo obrće prioritete i njihovu brigu za intelektualne igre i konstrukcije stavlja u drugi plan, ističući u prvi plan svakodnevicu, stvarnost, ljudske emocije. Njegov „realizam” je stoga postmodernistički, jer ni u jeziku, ni u načinu prikazivanja stvarnosti nije pokušaj povratka tradicionalnom, socioistorijskom, premodernom realizmu. Njegova proza govori o gradovima i lokacijama na Severozapadu na isti način na koji je Vendersov Pariz – Teksas film o Parizu na jugu Amerike. Ravan, nereljefan ton „opisa”, sveden često samo na imenovanje gradova kao što su „Klivland” ili „Portland”, ili pogled ograničen na ono što se vidi sa prozora u prizemlju (Uzda), ili sa verande (Odakle zovem), ili sa prozora sa koga se ne vidi ni ulica ispred kuće: „Sagnuo je glavu da pogleda kroz prozor. Po uglu pod kojim su padali sunčevi zraci i po senkama u sobi zaključi da je negde oko tri sata” (Pažljiv), dovodi do dekonstrukcije naših unapred stvorenih predstava o određenim, imenovanim lokalitetima i do njihovog sigurnog „oneobičavanja”. Novi američki realisti su nasledili od postmodernista, pisaca i teoretičara, saznanje da ima i stvari o kojima može da se piše. U intervjuu za „Misisipi rivju” Karver je tim povodom rekao: „Ne zanimaju me dela koja su samo tekstura bez krvi i mesa… I još uvek postoji, ili treba da postoji, sporazum između pisca i čitaoca.
Pisanje, kao i bilo koji drugi oblik umetničkog stvaranja, nije samo ekspresija, nego i komunikacija.” Ako su pak sredstva te komunikacije svedena na minimum, kao što je to slučaj u njegovoj prozi, onda je to deo rizika o kome ovaj pisac govori, odnosno eksperimenta od koga pisac ne treba da zazire, sem ukoliko nije sam sebi cilj.
 
Međutim, ukoliko se Karverove rane pripovetke mogu doslovno nazvati minimalističkim, on u svojoj najzrelijoj zbirci Katedrala svesno proširuje i produbljuje svoje teme i interese i približava se glavnom toku realističkohumanističke tradicije najbolje američke i svetske kratke priče. Ta promena se najjasnije može uočiti ako se uporede dve verzije iste priče: Kupanje iz ranije zbirke i Dobra stvarčica iz Katedrale. To je priča o mladom bračnom paru koji se sprema da proslavi rođendan svog sina. Tim povodom oni naručuju rođendansku tortu od neljubaznog poslastičara, ali pre proslave rođendana dečak doživi saobraćajnu nesreću i roditelji su prinuđeni da bespomoćno posmatraju kako on umire. U međuvremenu, poslastičar ih, kao neki zao duh, uporno zove da dođu po tortu. U prvoj verziji priča se naglo završava time što ih poslastičar ponovo zove. U drugoj verziji, koja je tri puta duža od prve, ali ništa manje sažeta u izrazu, roditelji odlaze kod poslastičara, kome je sada data prilika da se pokaže u humanijem svetlu i da im, onako iscrpljenima, ponudi vruće pecivo i trenutno smirenje u „dobroj stvarčici” kao što je hrana. Ova druga verzija
zadire u ljudsku psihologiju i preinačuje poslastičara od aspektne „zle sile” u trodimenzionalni književni lik.

U lakonskom Karverovom stilu iz najboljih priča ove zbirke naslućuje se, po mišljenju velikog broja kritičara, pravi naslednik Hemingveja. Karver kaže da su na njega, pored Hemingveja, najviše uticali Isak Babelj, Anton Čehov, Lav Tolstoj i Frenk O’Konor, a od pesnika – Vilijam Karlos Vilijams, koji je najbolje umeo da uhvati kadencu govornog jezika američke svakodnevice. Vilijamsov čuveni stih: „u stvarima, ne u idejama” mogao bi da se uzme kao ključ Karverove umetničke vizije. Ova lista književnih uzora može za mnoge, koji u Karveru ne prepoznaju velikog majstora konceptualne lepote, da predstavlja iznenađenje. Ali upravo u Katedrali je došao do punog izražaja njegov dar da stvori značenje kroz formu na koju raniji kritičari nisu dovoljno obratili pažnju. Njegova umetnost u ovoj zbirci, kao i u poslednjih sedam pripovedaka iz najnovijeg izbora Odakle zovem, ostaje i dalje umetnost isključenja koja je posledica strogosti forme, ali ne više nauštrb bogatstva nijansi i finijih osenčenja u ljudskim sudbinama koje prikazuje. Oni koji veruju u sumornog, asketskog minimalistu Karvera propuštaju da uoče humor i komičnost mnogih likova i situacija. Oni koji pre svega ističu bizarnost i grotesknost Karverovih likova zaboravljaju na njihovu suštinsku ljudskost i sklonost ka sentimentalnosti. Karver se ne podsmeva svojim junacima, ni ružnoj bebi u priči Perje, ni svojim pijanicama, ni slepcu u Katedrali. Njegova „dobra stvarčica” je to što jeste, ni manje ni više od toga.

Rejmond Karver je rođen u gradiću Kletskeniju, u Oregonu, 25. maja 1938. godine, u siromašnoj porodici najamnih radnika i drvoseča. Od malih nogu je, kako sam kaže, bio sanjalica i želeo da piše i jedino se po tome razlikovao od svoje okoline. Otac porodice postaje već sa nepunih devetnaest godina. Za Karvera nastupa period teškog rada, prihvatanja raznih, često najgrubljih fizičkih poslova da ishrani porodicu, vreme u kome se nije mogao posvetiti pisanju. Skromna sredina iz koje je potekao kao i njegova lična sudbina u to vreme su veoma nalik na sudbine mnogih njegovih likova. Karver to i potvrđuje: „U suštini, i ja sam jedan od tih zbunjenih, ošamućenih ljudi, od njih sam potekao. To su ljudi sa kojima sam radio i rame uz rame zarađivao svoj hleb… Njihov život je bio takav da su se stvarno plašili kada bi im neko zakucao na vrata, bilo danju ili noću, ili kad bi telefon zazvonio; ljudi koji nisu znali kako da plate kiriju ili šta će da rade ako im se frižider pokvari.”

Kada je kasnih šezdesetih godina uspeo da u časopisima objavi prve pesme i pripovetke već je bio u zavisnosti od alkohola, a do 1976. godine, kada je njegova prva knjiga kratkih priča Hoćete li da ćutite, molim Vas? predložena za najugledniju nacionalnu književnu nagradu, Karveru je zdravlje toliko popustilo da je mislio da više nikad neće moći da piše. Posle cele godine provedene po bolnicama i centrima za lečenje od alkoholizma, uspeo je ne samo da se izleči i da nastavi da piše, nego i da postane jedan od najplodnijih savremenih američkih autora. U toku poslednje decenije
objavio je osam knjiga, od čega su četiri zbirke pripovedaka, četiri knjige pesama, od kojih su najznačajnije Gde se voda spaja sa vodom (1985) i Ultramarin, (1986) i jedna knjiga eseja Vatre. On je jedan od retkih pisaca koji sa istom lakoćom pišu prozu i poeziju, smatrajući da je žanr kratke priče srodniji pesmi nego romanu ili drugim proznim formama. Njegova neobična i teška životna putanja ima izvesnih dodirnih tačaka sa sudbinom drugog pisca sa severozapada američkog kontinenta, Džeka Londona, koga Karver pominje u jednoj od svojih najboljih priča Odakle zovem.
Svet Rejmonda Karvera je svet koji ne zna za velike avanture, za velike ideje i velike strasti. To je svet poluindustrijalizovanih, provincijskih gradova, skromnih duhovnim i materijalnim mogućnostima. Skučenost toga sveta najslikovitije je prikazana u pripoveci Pažljiv. Lojd,
glavni junak priče: „Imao je dve sobe i kupatilo na mansardi trospratnice. U sobama je plafon bio oštro nakošen. Saginjao je glavu kada se šetao po stanu i povijao leđa kada je gledao kroz prozor. Pažljivo se uvlačio i izvlačio iz kreveta… U kuhinji je imao kombinovani sićušni frižider i štednjak. Bili su uklješteni između sudopere i zida. Morao je da se sagne, skoro da klekne, da nešto izvadi iz frižidera.” Toj kafkijanski klaustrofobičnoj atmosferi još više doprinosi junakova nepodnošljiva bol u uhu, nemogućnost da čuje spoljašnje glasove i nemoć da pomogne sam sebi: „Kada se toga jutra
probudio, otkrio je da mu je uho začepljeno smolom. Nije dobro čuo i činilo mu se da je izgubio osećanje ravnoteže, svoj ekvilibrijum. Poslednji sat proveo je na sofi jalovo čeprkajući uho i udarajući se pesnicom po glavi.”
 
Karverovi junaci su usamljenici koji ne mogu da artikulišu svoje želje i osećanja, ljudi koji obično rade kao nekvalifikovani radnici ili konobarice. Oni piju „RC colu”, nešto nalik na našu koktu (Vitamini), ili „soda pop” (Uzda), što je opšti, arhaični naziv za svako piće nalik na naš naziv „klaker”. Kada otvore frižider, u njemu se nalazi jeftin („Andrè”) šampanjac (Pažljiv), ili jeftina gotova jela kao što su „Steak-ums” (Održanje), što bi bilo adekvatno našem mesnom doručku. Nazivi ovih artikala široke potrošnje američkom čitaocu odmah određuju njihov socijalni status,
koji smo pokušali da približimo našem čitaocu služeći se, gde god je to bilo moguće, sličnim nazivima na našem jeziku. Kadenca Karverovih pripovedača nije ona pisanog, već govornog jezika – naizgled neodređena, nedorečena. Oni pričaju svoje priče nepoznatom sagovorniku, čitaocu,
kao kada nam neko dok dokono sedimo za barom ili putujemo vozom iznenada počne da se ispoveda. Karverovi pripovedači u prvom licu ne mogu da shvate ni sebe, ni svet koji ih okružuje. Ali oni zbog toga nisu izloženi ironiji i podsmehu. Ukoliko u nekoj komičnoj, ili češće tragikomičnoj situaciji očekujemo poentu, vic ili razrešenje, nećemo ih dobiti. Čitaocu je ostavljeno da dopuni rečenice i misli kao u dijalogu preko stola; autorsko prisustvo se uglavnom samo oseća u centriranju toka priče oko jedne središnje slike, kao što je, na primer, zlokobno prisustvo pauna u izvanrednoj pripovetki pod naslovom Perje.

Međutim, ovakva centralna slika nema funkciju napred smišljene metafore već izrasta prirodno iz toka same priče i samo se u čitaočevoj imaginaciji može, a i ne mora, pretvoriti u simbol. Sve na površini izgleda kao nešto već viđeno, poznato, dok se odjednom nešto ne prelomi u slici i mi shvatimo da zavesa ne pokriva prozor nego goli zid, da beba može da bude čudovišno ružna. Taj prelom može da se desi i u rečenici („Džej Pi je pre svega i iznad svega alkoholičar. Ali, on je odžačar”, Odakle zovem), ili, kao kod Čehova, u ćutnji između redova i reči, kao na kraju priče Šefova kuća, kada junaci shvataju da im ništa drugo nije preostalo nego da se zauvek rastanu:

„Izgovorila sam u sebi njegovo ime. Bilo ga je lako izgovoriti jer sam već dugo navikla da ga izgovaram. Onda sam ga još jednom izgovorila. Ovoga puta naglas. Vese, rekla sam. Otvorio je oči. Ali nije me pogledao. Samo je ostao da sedi na istom mestu i da gleda prema prozoru. Debela Linda, rekao je. Ali znala sam da ne misli na nju. Ona mu ništa nije značila. Samo ime. Ves ustade, navuče zavese i okean namah nestade. Ja sam otišla da spremim večeru. Bilo je još nešto zaleđene ribe. Skoro ništa drugo nije ostalo. Spremićemo malo kuću večeras, pomislila sam, i to će biti kraj.”

I upravo tu, u takvim trenucima, mi u Karverovim pričama Osetimo neki zagonetan strah ili pretnju baš od toga svakodnevnog, prepoznatljivog, običnog. Ta zagonetnost, prisutna u njegovim najuspelijim pričama, ne predstavlja nedostatak značenja već zbunjenost pred značenjem koje nam se odjednom otkriva tamo gde ga najmanje očekujemo. Otkrovenje koje doživljavamo čitajući Karverovu prozu je nešto nalik na Džojsovu „epifaniju”. Njegovi pripovedači počinju svoje priče in medias res, obično sa „onaj moj prijatelj”, ili „onaj stari ford ’karavan’”, kao kada deca pričaju o stvarima koje su im se desile, pretpostavljajući da i mi znamo sve o njima. Ali Karverove poslednje rečenice su te koje nam se urezuju u sećanje i ostaju sa nama i pošto smo završili čitanje. Tako na kraju priče Vitamini pijanac traži aspirin: „Ispale su još neke stvari. Nisam mario. Stvari su nastavile da padaju.” Ili u drugoj priči, žena razmišlja o džemu na uzdi koju su zaboravili njeni tajanstveni susedi: „Kada bi ti tako nešto stavili u usta brzo bi uhvatio korak. Kada bi osetio da ga neko povlači, znao bi da je došlo vreme. Znao bi da si se uputio negde.”


Za iskazivanje pomeranja u percepciji stvarnosti kroz najsitnije, gotovo neprimetne detalje gesta ili govora, jezik mora da bude krajnje precizan. Karver pripovetku revidira po deset puta pre nego što smatra da je završena i spremna da se objavi. U tom procesu priča od preko trideset strana skraćuje se obično na desetak. Ta briga za jezik i formu je nešto što je nasleđeno od postmodernista, ali pre svega potiče iz njegovog ubeđenja da dobra kratka priča mora da ima istu stilsku i jezičku sažetost kao i dobra pesma.

„Reči mogu da budu toliko precizne”, zaključuje Rejmond Karver u svom eseju O pisanju, „da čak i ako su ravnog tonaliteta i dalje mogu da ponesu, a ukoliko se upotrebe na pravi način mogu da pogode celo sazvučje”. Jednostavnost i jasnost njegovog jezika i reči upotrebljavanih kao znak,
kôd, u prvom značenju, napor je da se stvori ćutnja, kao kad stavimo prst na usta i kažemo „pst”, ne da bismo čuli manje nego da bismo čuli bolje.

Maja Herman Sekulić
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top