U jednom slucaju prezive vasi geni i nastave dalje, u drugom psiha mada se resetuje. Sta je korisnije?
Takodje da li postoji paradoks u tome sto skoro svi zele potomke ali kad je u pitanju reinkarniranje entuzijazam naglo splasne... iako se prema vazecim teorijama cesto dogadja da se upravo bliske duse reinkarniraju u istoj porodici?
Prema onome što sam čitao u "
Njegovo oko: Božje knjigovodstvo Mikrokosmos u makrokosmosu" nema ničeg spornog, naprotiv, moguće je (ali i nemora) da čovek sam sebi bude predak.
Naime geni imaju i svoje nevidljivo duhovno zračenje koji mogu biti magnet za dušu sa sličnom vibracijom.
Kakvu vibraciju ima duša, ona to sama određuje svojim mislima i postupcima - to je dakle zbir njenih svetlih i tamnih strana.
Recimo neki čovek učini nešto u ovom životu loše, dakle poseje lošu setvu u njivu života, i to se upiše u duši kao dug duše (na istoku to zovu karmom) ali to se odrazi i na gene. Taj čovek ima decu, ta deca kad porastu dobiju drugu decu a onda dobiju i potomstvo ona. Svi ti nasleđuju gene ali delovi istih ostanu latentni.
Duša prvoga se reinkarniše kao svoj pra-ununk ili čukun-unuk i onda tokom života delovi gena postanu aktivini, možda u obliku neke bolesti, ili sklonosti ka nečemu što ga dovede u teške životne situacije. Tako on/ona požanje svoju nekadašnju lošu setvu, osim ako je nije uklonio pravovremeno kajanjem, molbom za oproštenjem i popravljanjem lošeg u dobro.
Ljudi koji nisu upućeni u te duhovne međuzavisnosti to mogu pogrešno protumačiti kao prokletstvo predaka, božja kazna koja sustiže pokolenja ili pripišu nekakvoj pukoj slučajnosti, računu verovatnoće ili nenaklonjenim zvezdama, a zapravo svako žanje ono što je nekad posijao.
