(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime.....)
REČI
Pre dva meseca sam napisala dve priče, pre desetak dana treću. I ne prodje dan a da ne pročitam te priče a znam ih napamet. Zašto? Prvo mi je bilo jako teško da ih napišem, a sada, kada su napisane, ja ne mogu da se otrgnem od čitanja i razmišljanja o njima. Bolje mi je bilo dok ih nisam napisala. Silne godine prošle su ta sećanja gurnule u ćoškove uma, sakrile od mene.....sklonile, jer mi je smetalo da gledam napred. Sada, kada sam ih izvadila tako prašnjave raniše me opet. Obrisane, bljesnule su mi u lice jače i groznije nego kada su se dešavale. Godine moje samo im snagu dadoše ........godine moje samo ih oživeše. Koliko god je moja mladost lečila, toliko je moja starost bolesti donela. Koliko god da sam po inerciji kroz sve to prolazila, toliko je sada užasnost doživljenog još užasnija jer godine sa sobom svesnost donose. Ne znam koliko će mi vremena trebati da ih ponovo gurnem u neki tamni ćošak. Mislim da se to nikad neće desiti. Mislim da mi sadašnja pamet to neće dozvoliti, kao što je mladalačka pamet dozvolila. Zato je mladost i lepa........boluje snažno ali kratko......a sada........
Čudno je to. Kada pišem o nečem lepom, doživljenom, smešnom.........reči mi same naviru. Dolaze same, ne zovem ih, i slažu se. Ponovo doživljavam dogadjaj, tamo sam, osećam mirise, imam osećanja, vidim, dodirujem.......ponovo na istom tom mestu, u isto vreme. Reči moje gledaju sliku u mojoj glavi i same samcite je opisuju. Ja, samo kuckam onako kako mi misli dolaze, bez gledanja u tekst, bez čitanja. Kada moji čuju to ubrzano kucanje bez prekida znaju da pišem priču. Onda misli zastanu, da se malko odmore, ja pročitam šta sam napisala, uradim korekcije i nastavim dalje. Tako je od uvek. I to nije teško. Prija mi, uživam u tome a veliko zadovoljstvo mi pruža pogled na ispunjen ekran. Volim kad od nečega stvorim nešto.
Ali..............kada treba da pišem o nečemu teškom, reči nemam. Sakriju se i ćute, kao Maza kada ukrade hranu pa se ne javlja. Ali, nije to ćutanje kao ono koje je trajalo dobrih 30 godina. Neeee, tih godina su moje zapisane reči bile suvišne.Pošto smo morali biti ekspeditivni, sa velikim učinkom, reči su bile izgovorene.........a neke su jednostavno spavale. Čekale su moje reči pravo vreme, znam ja da su one pametnice. Ali, ove reči............nemaju svoje vreme. One imaju samo svoje breme.I neće da izadju iz skrovišta. Onda naidje tren kada ih nešto podstakne da izadju. Počinju da jure jedna preko druge, maraton od reči u mojoj glavi. Ne mogu uhvatiti ni jednu, toliko su brze, haotične, nestalne. Ako i smislim nešto, bar početak kad pročitam ne dopada mi se. Keze se na mene i čikaju me, lome me i nemam snage da ih savladam, da ih postrojim. Ne mogu da ih složim, da odaberem.......ni jedna mi nije prikladna, ni jedna ne odgovara .......čudno. A trudim se da napišem nešto tužno. Nije da toga nema u mom iskustvu.......ima svačega, kao i kod drugih, ni manje ni više, ali neće reči da izadju, pa to ti je. Možda je i bolje tako.
