Ne misliti ni na šta. Žmirkati ka suncu. U daljini
slutiti hladni zavet šljunka.
Nevidljivim
mastilom zapisati raspravu ptica.
Nikakvog
života, ni pre ni posle.
Samo negde, u
zakulisju krhke konstrukcije sećanja
– iskre, koje drže i vode kroz vazduh.
Dan je staklo.
I noć je mak.
Reči su tragovi
pustinjskog peska.
Dela – semenje žita
oduvano u prazninu.
I grad, svetli
nanos spušten u glas koji tiho traje
dok mu iz ruke u ruku premećeš udaljeno vreme.
izvor net, balada
