San li je, java li je?!
Deset godina u trenu nestade, sve je ponovo isto, a nista vise nije isto.
Ponadah se da me nije video, zaokrenuh i zakucah se u prvi izlog.
Vencanice, rukavice, velovi, tasnice....(Nazdravlje)!
- Koliko ja znam, cerka ti je premala!
Odskocih kao da me munja pogodila ( mozes pobeci ali se ne mozes sakriti) i okrenuh se uz nezapamceni napor: Otkud ti?! Kao da smo se juce rastali, kao da je Sidnej tu preko puta. malo ulevo. Kao da izmedju nije protekla reka deset godina duga!
- Sto se krijes?
Ja, "zapanjih" se?! Nisam te videla, nisam ni sanjala, i...slezem ramenima (kao i uvek, znalacki tumaci taj moj gest, ali nemam izbora).
Da sednemo negde, kaze - sutra se vracam pa...
--------
Zaista, otkud ti u ovom gradu posle toliko godina?
- Umro mi je otac...pa
O, prekidam ga, izvini, nisam znala, moje saucesce..
Ne, prekida on mene, nema potrebe....U ocima mu mrtvilo, sivi prostor i ruzno secanje.Znam tu nelepu pricu...
Pijem kafu, oci mi malo zavodenise od oprzenog jezika, ali hrabro istrajavam kao da mi od nje zivot zavisi dok me njegov pogled skenira...
-Pa, sta mu je bilo, od cega je bolovao?!
- Od cega god, zar je vazno?! Osim mene, skoro da nikoga nije bilo, vise svestenika nego pratnje, nije bilo one, ni onih zbog kojih je ostavio majku i mene, nikoga...Mene su obavestili. Njegova sam krv, iako on nikad nije bio moj otac.
Reci mu se mucno otkidaju sa usana, a ja u neprilici srchem vec popijenu kafu..
-Nego, kako si ti, pita? Izgledas lepse nego pre deset godina, i..
Ne pomazem mu da nastavi, u mislima mi iskrsnu matursko vece kad smo jos uvek zvanicno bili par, poslednji put. Sutradan je nestao iz grada...
- Cuo sam za tvoga muza, nastavlja, ali ga prekidam: Dobro je sad, proslo je, kazem glasom koji ne trpi dalja objasnjenja.
U nemogucnosti da se odbranim od navale necega sto trenutno ne mogu da definisem, svesna sam da i nemogucnost ima svoje granice i da cu platiti cenu.
-Dobro, onda, pricaj mi, pricaj sta hoces, uvek sam voleo zvuk tvoga glasa i tvoj osmeh koji danas ne videh, jesam li ja razlog sto se smrzao na ovolikom plusu?!
Nabacujem osmeh Mona Lize ( verovatno je njen u odnosu na moj, bio izuzetno srdacan) i trabunjam nesto o svemu i svacemu, nista konkretno.
A ti, tvoji?!
Mamim da izmamim koliko se moze, i slusam o dva mala sina, zeni, poslu, majci, a hvatam sebe kako ne slusam bas ono sto prica, i da pokusavam da pronadjem boju u njegovim recima, tugu ili srecu? Ili nesto izmedju? Ne uspevam, ili ne zelim, ili i ma sta da je od ovo dvoje, ja osecam da me na neki cudan nacin i boli i ne boli.
------
Pises li jos uvek pesme, pitam ga?
- Da! Volela si da slusas kad ti recitujem. Volis li jos uvek poeziju?
Da (i pisem pomalo, ali ocutah).
Razgovor zapinje pa onda krene nasumice, nepovezano, i znam da sam kriva sto ne uspeva da se nekako svede na kolosek razumljivog, znam, ali tolike godine sam sanjala da ga ponovo vidim, da ga pitam, i sad kad imam priliku, ja se osecam kao da sam na pozornici da predstava upravo tece, a ja zaboravila tekst.....
Pravi kosmar bojim se, nastace posle predstave, slutim da predstoji, ja bih da pobegnem, da se pozdravim, da odem..
Godine izmedju nas, druge ljubavi, hiljade kilometara udaljenosti, prva ljubav izmedju, duga 4. godine.
Previse ograda i pregrada, a zivot ipak ne mozes da ogradis, stvari te uvek premasuju, ali je mozda u tome poenta sto nisam umela da zapusim prvu rupu u toj ogradi, a ona je bivala sve veca i veca, pa smo kao Titanik i potonuli?!
Ali, ja je nisam videla. Nisam znala da postoji.
Osecam da me hvata bes, da cu eksplodirati, i da mi to nje potrebno, da moram da pitam, a onda klonem: Cemu?
Vise nije vazno, vise ne boli. Odavno...
Boli me samo secanje na bol.
Trebalo bih da krenem, kazem, ali ne ustajem. Nasumice palim cigaretu iskopanu negde sa dna torbe, zaboravljajuci da sam se pusenja manula pre tri meseca.
Malo mi se manta u glavi, ali izdrzavam i furnjam kao stari cunak, bez pardona. Samo da se ne zagrcnem, a sva je prilika.
-Zasto zuris, pita, pa vise ti ne zapoveda otac a i ne varas muza, znas i sama da ovo nije varanje..
- ???
- Otkud ti ova aluzija na mog oca, presekoh ga?!
Ustuknu (znak za uzbunu u glavi se oglasava, pritajen ali ipak cujan), ma nista, mlako dodade (izgleda mi da je kosmar na vidiku) - zaboravi!
Ne pada mi na pamet da zaboravim! Bes pokulja, poklopi me ali ne toliko da mi potopi onaj cudan prizvuk u njegovom glasu, ogorcenost, rekla bih cak i mrznju!
- Pa, tvoj tata je zeleo da ti postans neko, a ja sam bio niko...
O cemu ti to?
Ne odgovara, kao da ide za svojim mislima, nadoveza se monologom: I, sta znaci biti niko i biti neko?!
Palim drugu cigaretu, kasljem...
- Hocu da znam o cemu pricas?!
Bubnja mi u glavi, iznenadni bol i mi probada slepoocnice, skoro da previdjam da uopste otvara usta.
Ne mogu da cujem sta govori, pa ipak osecam da me nesto od tih reci okrznu kao metak, kao secivo:
- Mogla si reci da si iz sazaljenja sa mnom, da si fina i nezna sto sam...sto je moja majka kucna pomocnica, nadnicarka u tudjim kucama, i da sa mnom nemas buducnosti i ...
Ma, o cemu ti to, zaboga?!
- Eto, rekao sam, ali, vise nije vazno, sad sam neko i ti si neko (ogorcenost njegova me truje), i pusti oca, pokusaj ga razumeti, ja sam ga odavno razumeo..
TI? Sta ti imas da razumes nesto sto moj tata nikada nije ni rekao?! Izmislio si! Ne znam zasto, ali,nikakvo tvoje opradanje ne trazim, ne treba mi, suvsino je. Ne znaci mi vise nista. Samo nemoj lagati! Cetiri godine iz sazaljenja?!
Reci kuljaju iz mene nekontrolisano, mucajuce reci, saplicu se jedna o drugu poput neceg previse oprog za gutanje! Ti si taj koji je pobegao, ti si taj koji je..
Ha, graknuh (al' bukvalno)savladana, a sad si neko, je li?!
Zelim da ustanem i odem, ali nemam snage, cini mi se da ga nisam dovoljno povredila, ili bar ne dovoljno da ga na mestu ubije.
- Pa, nije on bas tako rekao, ja sam tako zakljucio, sta bi drugo?!
Je li? Izveo neki svoj zakljucak.
Zaboravi, kaze ponovo!
I hocu, kazem besno, a neki crv sumnje kljuca duboko u meni, htela bih da pitam sta je tacno rekao, ali, necu. Zasto bih? Zasto nije pitao mene?!
-----
Znas li da i ja pisem pesme, objavih glasom kao da sam pronasla dosad nepronadjeno oruzje kojm se bezbolno ubija a i nevidljivo je?!
"Nevino" se osmehujem (sto ce reci beslovesno ), hoces da ti izrecitujem bar jednu, ili samo kraj jedne?! (Dini je na kraju pitala je li srecan, Bad je rekao da o tome vise i ne misli)
Ne cekam njegov odgovor, ne vidim kako reagujem, krecem kao da ostrim noz da secem neki kolac ili ne daj boze necij vrat:
"I sad se pitas otkud ove bujice? To shum poslednjih prelistanih stranica...." i prekidam se u pola reci.Ne, ne zelim, necu! Odbijam i sam nagovestaj pokusaja da me nagovori.
Cuti...
Konstatujem da se jos nesto se nije promenilo za ovih deset godina: Njegova cutljivost.
Govorio je da njemu reci lice na mnostvo sicusnih crnih insekata koji lete unaokolo dok ih ljudi izgovaraju i da samo izazivaju nesporazume (O, neka me Bog ubije ako cu to ikad razumeti). Zato ih je radije bacao na papir, kao da tu nisu mogle da povrede koliko i da izlece.
Nepojmljivo za mene koja reci nikad nisam stedela, jer sam smatrala da uvek prenose neka znacenja, i zato mi se cinilo da njegova ljubav ostaje zaglavljena negde izmedju usana i srca.
Sada znam da je to bila istina. Postojala njegova ljubav!
Posle toliko godina, ja to znam, ali, sad vise nego ikad znam i da je on zrtva svog nakaradnog vidjenja neizgovorenih reci, onih koje je pre koji tren izgovorio a ne onda kad je trebalo. Ja sam bila kolatralna steta?!
Ustajem, nemam vise sta da trazim ovde. Bas nista!
Prvi put (valjda i poslednji) pogledah ga otvoreno. Isto ono lice, bez ijednog znaka promene posle deset godina, i oci koje su dugo bile moja ogledala. Tuzne su...
- Nije vise vazno !Mnogo sam patila kad si otisao, i kad si me pre toga izbegavo, kad sam lutala ulicama trazeci te, vrebala te u skolskim hodnicima, a ti se skrivao, i kako je telefon cutao ili nije zvonio za mene i kako.. Sad to vise nije vazno, vec odavno nije..
- Moji koraci nikada nisu otisli.
Opet izgovara reci koje ne pristaju ovom vremenu. Nekad davno, mozda.
Sad je kasno!
Prekasno!
------
Stajao je s rukama u dzepovima i gledao me. Njegov me pogled pratio niz ulicu.
Ne mahnuh mu, ne mahnu mi..
----
Ulazim u roditeljsku kucu. Tata je sam: Bas sam skuvao sebi kafu, ima i za tebe, kaze, a radost sto me vidi citam iz svakog pokreta, svake reci...
Prihvatam solju, raspitujem se kako mama (kako deda, kako striko, kako svi) i onako, kao uzgred: Znas koga sam videla danas? Neces verovati... i beskrajno polako izgovorih njegovo ime (Opet srcem kafu naglas, drugi put tog dana).
Cini li mi se ili mu lice promeni boju?
Pa, dobro, nekako propenta, kako je on, i kako...i ...otkud, i...
- Dobro je, nasmesih mu se.
I ti si, zar ne? I ti si dobro, briznost mu zaseca bore na celu?!
Nosena iznenadnim porivom, sageh se i poljupcem izgladih novonastale bore.(Dinin tata je imao brkove, moj ih se grozi): Odlicno sam, ne brini smejem se vedro. Ne brini, tata, zaista jesam.
(Biljana)
Deset godina u trenu nestade, sve je ponovo isto, a nista vise nije isto.
Ponadah se da me nije video, zaokrenuh i zakucah se u prvi izlog.
Vencanice, rukavice, velovi, tasnice....(Nazdravlje)!
- Koliko ja znam, cerka ti je premala!
Odskocih kao da me munja pogodila ( mozes pobeci ali se ne mozes sakriti) i okrenuh se uz nezapamceni napor: Otkud ti?! Kao da smo se juce rastali, kao da je Sidnej tu preko puta. malo ulevo. Kao da izmedju nije protekla reka deset godina duga!
- Sto se krijes?
Ja, "zapanjih" se?! Nisam te videla, nisam ni sanjala, i...slezem ramenima (kao i uvek, znalacki tumaci taj moj gest, ali nemam izbora).
Da sednemo negde, kaze - sutra se vracam pa...
--------
Zaista, otkud ti u ovom gradu posle toliko godina?
- Umro mi je otac...pa
O, prekidam ga, izvini, nisam znala, moje saucesce..
Ne, prekida on mene, nema potrebe....U ocima mu mrtvilo, sivi prostor i ruzno secanje.Znam tu nelepu pricu...
Pijem kafu, oci mi malo zavodenise od oprzenog jezika, ali hrabro istrajavam kao da mi od nje zivot zavisi dok me njegov pogled skenira...
-Pa, sta mu je bilo, od cega je bolovao?!
- Od cega god, zar je vazno?! Osim mene, skoro da nikoga nije bilo, vise svestenika nego pratnje, nije bilo one, ni onih zbog kojih je ostavio majku i mene, nikoga...Mene su obavestili. Njegova sam krv, iako on nikad nije bio moj otac.
Reci mu se mucno otkidaju sa usana, a ja u neprilici srchem vec popijenu kafu..
-Nego, kako si ti, pita? Izgledas lepse nego pre deset godina, i..
Ne pomazem mu da nastavi, u mislima mi iskrsnu matursko vece kad smo jos uvek zvanicno bili par, poslednji put. Sutradan je nestao iz grada...
- Cuo sam za tvoga muza, nastavlja, ali ga prekidam: Dobro je sad, proslo je, kazem glasom koji ne trpi dalja objasnjenja.
U nemogucnosti da se odbranim od navale necega sto trenutno ne mogu da definisem, svesna sam da i nemogucnost ima svoje granice i da cu platiti cenu.
-Dobro, onda, pricaj mi, pricaj sta hoces, uvek sam voleo zvuk tvoga glasa i tvoj osmeh koji danas ne videh, jesam li ja razlog sto se smrzao na ovolikom plusu?!
Nabacujem osmeh Mona Lize ( verovatno je njen u odnosu na moj, bio izuzetno srdacan) i trabunjam nesto o svemu i svacemu, nista konkretno.
A ti, tvoji?!
Mamim da izmamim koliko se moze, i slusam o dva mala sina, zeni, poslu, majci, a hvatam sebe kako ne slusam bas ono sto prica, i da pokusavam da pronadjem boju u njegovim recima, tugu ili srecu? Ili nesto izmedju? Ne uspevam, ili ne zelim, ili i ma sta da je od ovo dvoje, ja osecam da me na neki cudan nacin i boli i ne boli.
------
Pises li jos uvek pesme, pitam ga?
- Da! Volela si da slusas kad ti recitujem. Volis li jos uvek poeziju?
Da (i pisem pomalo, ali ocutah).
Razgovor zapinje pa onda krene nasumice, nepovezano, i znam da sam kriva sto ne uspeva da se nekako svede na kolosek razumljivog, znam, ali tolike godine sam sanjala da ga ponovo vidim, da ga pitam, i sad kad imam priliku, ja se osecam kao da sam na pozornici da predstava upravo tece, a ja zaboravila tekst.....
Pravi kosmar bojim se, nastace posle predstave, slutim da predstoji, ja bih da pobegnem, da se pozdravim, da odem..
Godine izmedju nas, druge ljubavi, hiljade kilometara udaljenosti, prva ljubav izmedju, duga 4. godine.
Previse ograda i pregrada, a zivot ipak ne mozes da ogradis, stvari te uvek premasuju, ali je mozda u tome poenta sto nisam umela da zapusim prvu rupu u toj ogradi, a ona je bivala sve veca i veca, pa smo kao Titanik i potonuli?!
Ali, ja je nisam videla. Nisam znala da postoji.
Osecam da me hvata bes, da cu eksplodirati, i da mi to nje potrebno, da moram da pitam, a onda klonem: Cemu?
Vise nije vazno, vise ne boli. Odavno...
Boli me samo secanje na bol.
Trebalo bih da krenem, kazem, ali ne ustajem. Nasumice palim cigaretu iskopanu negde sa dna torbe, zaboravljajuci da sam se pusenja manula pre tri meseca.
Malo mi se manta u glavi, ali izdrzavam i furnjam kao stari cunak, bez pardona. Samo da se ne zagrcnem, a sva je prilika.
-Zasto zuris, pita, pa vise ti ne zapoveda otac a i ne varas muza, znas i sama da ovo nije varanje..
- ???
- Otkud ti ova aluzija na mog oca, presekoh ga?!
Ustuknu (znak za uzbunu u glavi se oglasava, pritajen ali ipak cujan), ma nista, mlako dodade (izgleda mi da je kosmar na vidiku) - zaboravi!
Ne pada mi na pamet da zaboravim! Bes pokulja, poklopi me ali ne toliko da mi potopi onaj cudan prizvuk u njegovom glasu, ogorcenost, rekla bih cak i mrznju!
- Pa, tvoj tata je zeleo da ti postans neko, a ja sam bio niko...
O cemu ti to?
Ne odgovara, kao da ide za svojim mislima, nadoveza se monologom: I, sta znaci biti niko i biti neko?!
Palim drugu cigaretu, kasljem...
- Hocu da znam o cemu pricas?!
Bubnja mi u glavi, iznenadni bol i mi probada slepoocnice, skoro da previdjam da uopste otvara usta.
Ne mogu da cujem sta govori, pa ipak osecam da me nesto od tih reci okrznu kao metak, kao secivo:
- Mogla si reci da si iz sazaljenja sa mnom, da si fina i nezna sto sam...sto je moja majka kucna pomocnica, nadnicarka u tudjim kucama, i da sa mnom nemas buducnosti i ...
Ma, o cemu ti to, zaboga?!
- Eto, rekao sam, ali, vise nije vazno, sad sam neko i ti si neko (ogorcenost njegova me truje), i pusti oca, pokusaj ga razumeti, ja sam ga odavno razumeo..
TI? Sta ti imas da razumes nesto sto moj tata nikada nije ni rekao?! Izmislio si! Ne znam zasto, ali,nikakvo tvoje opradanje ne trazim, ne treba mi, suvsino je. Ne znaci mi vise nista. Samo nemoj lagati! Cetiri godine iz sazaljenja?!
Reci kuljaju iz mene nekontrolisano, mucajuce reci, saplicu se jedna o drugu poput neceg previse oprog za gutanje! Ti si taj koji je pobegao, ti si taj koji je..
Ha, graknuh (al' bukvalno)savladana, a sad si neko, je li?!
Zelim da ustanem i odem, ali nemam snage, cini mi se da ga nisam dovoljno povredila, ili bar ne dovoljno da ga na mestu ubije.
- Pa, nije on bas tako rekao, ja sam tako zakljucio, sta bi drugo?!
Je li? Izveo neki svoj zakljucak.
Zaboravi, kaze ponovo!
I hocu, kazem besno, a neki crv sumnje kljuca duboko u meni, htela bih da pitam sta je tacno rekao, ali, necu. Zasto bih? Zasto nije pitao mene?!
-----
Znas li da i ja pisem pesme, objavih glasom kao da sam pronasla dosad nepronadjeno oruzje kojm se bezbolno ubija a i nevidljivo je?!
"Nevino" se osmehujem (sto ce reci beslovesno ), hoces da ti izrecitujem bar jednu, ili samo kraj jedne?! (Dini je na kraju pitala je li srecan, Bad je rekao da o tome vise i ne misli)
Ne cekam njegov odgovor, ne vidim kako reagujem, krecem kao da ostrim noz da secem neki kolac ili ne daj boze necij vrat:
"I sad se pitas otkud ove bujice? To shum poslednjih prelistanih stranica...." i prekidam se u pola reci.Ne, ne zelim, necu! Odbijam i sam nagovestaj pokusaja da me nagovori.
Cuti...
Konstatujem da se jos nesto se nije promenilo za ovih deset godina: Njegova cutljivost.
Govorio je da njemu reci lice na mnostvo sicusnih crnih insekata koji lete unaokolo dok ih ljudi izgovaraju i da samo izazivaju nesporazume (O, neka me Bog ubije ako cu to ikad razumeti). Zato ih je radije bacao na papir, kao da tu nisu mogle da povrede koliko i da izlece.
Nepojmljivo za mene koja reci nikad nisam stedela, jer sam smatrala da uvek prenose neka znacenja, i zato mi se cinilo da njegova ljubav ostaje zaglavljena negde izmedju usana i srca.
Sada znam da je to bila istina. Postojala njegova ljubav!
Posle toliko godina, ja to znam, ali, sad vise nego ikad znam i da je on zrtva svog nakaradnog vidjenja neizgovorenih reci, onih koje je pre koji tren izgovorio a ne onda kad je trebalo. Ja sam bila kolatralna steta?!
Ustajem, nemam vise sta da trazim ovde. Bas nista!
Prvi put (valjda i poslednji) pogledah ga otvoreno. Isto ono lice, bez ijednog znaka promene posle deset godina, i oci koje su dugo bile moja ogledala. Tuzne su...
- Nije vise vazno !Mnogo sam patila kad si otisao, i kad si me pre toga izbegavo, kad sam lutala ulicama trazeci te, vrebala te u skolskim hodnicima, a ti se skrivao, i kako je telefon cutao ili nije zvonio za mene i kako.. Sad to vise nije vazno, vec odavno nije..
- Moji koraci nikada nisu otisli.
Opet izgovara reci koje ne pristaju ovom vremenu. Nekad davno, mozda.
Sad je kasno!
Prekasno!
------
Stajao je s rukama u dzepovima i gledao me. Njegov me pogled pratio niz ulicu.
Ne mahnuh mu, ne mahnu mi..
----
Ulazim u roditeljsku kucu. Tata je sam: Bas sam skuvao sebi kafu, ima i za tebe, kaze, a radost sto me vidi citam iz svakog pokreta, svake reci...
Prihvatam solju, raspitujem se kako mama (kako deda, kako striko, kako svi) i onako, kao uzgred: Znas koga sam videla danas? Neces verovati... i beskrajno polako izgovorih njegovo ime (Opet srcem kafu naglas, drugi put tog dana).
Cini li mi se ili mu lice promeni boju?
Pa, dobro, nekako propenta, kako je on, i kako...i ...otkud, i...
- Dobro je, nasmesih mu se.
I ti si, zar ne? I ti si dobro, briznost mu zaseca bore na celu?!
Nosena iznenadnim porivom, sageh se i poljupcem izgladih novonastale bore.(Dinin tata je imao brkove, moj ih se grozi): Odlicno sam, ne brini smejem se vedro. Ne brini, tata, zaista jesam.
(Biljana)
