Reći ću ti .. (Molitva)

Konj_na_belom_princu · 25.08.2019. u 18:29

I još ću ti nešto reći
Da ti ne bude jasno
Kako volim način
na koji si ostarila
način na koji misliš
da bi mogla da me voliš
jer misliš da sam
istinski slobodan
na kom mi zavidiš
starim zlatom iz kovčega
sa tvojim rukama
što kao ključem
oko moga vrata

I reći ću ti sad
Kao prosijak što
Ponavlja reči
Dinar za život
Život za dinar
Ne vredi prebijene pare
Kad je uhvaćen u rascep
Dveri ogromnih stubova
Limbu želja i strepnji
Davnom budućnošću
Koju tek treba proživeti
Svojom prošlošću
Unatraške
I nasumično
Kao dete koje uči da hoda
Nesigurnim koracima
Davno posle prvog plača
Pri svetlosti
Zvezde koja daje
Život.

Reći ću ti sad
Tebi što ove reči čitaš
U udobnosti svoje stolice
Daleko od ičega što bi
Moglo dohvatiti
Konjfor tvojeg lutanja
Bespućima ničega
Koliki je strah od ovih reči
I tuđih pogleda iza mesta na kom sediš
Kolika je razlika između mog i tvog
Rasporeda malih crnih slova
Na beloj tastaturi
I kako ti se ne sviđa taj konjtrast
Jer probada tvoje oči
Svakim nožem slogova.
I lagano ali sigirno
Vuče te u isrenost
Sopstvene laži.

Reći ću ti da ne pretpostavljaš
Koliko je godina proteklo
Slilo se niz dela koje smo činili
Zajedno čak i ako se ne sećaš
I kako izgledaju ljudi poput mene
Kojih takođe ne interesuje
Ko je pisao ove reči
Sve dok teku same od sebe
Nepovezano
Oslobođeno
Od sopstvene slobode
Nesavršenosti
Nezgrapnosti
Nezainteresovanosti
Za spoznaju
Bilo kog
Kroz porive samog sebe
Bilo kog
Kroz porive van ovog trena
Što je ostao kao ljuštura
Kora jednog bića iza nas
I jednom vremenu
I samo jednom specifičnom trenu
Da bude zalepljeno na album
Serijskog filma
Pred sam kraj i ovog života
S nadahnutim odbljescima
S vremena na vreme
Šizofrenijom slika u uskomešanosti
Spiralnih sudbina
Što traju koliko život jednog leptira
I kako svakom od tih larvi
Svaki napravljeni krug deluje
Kao beskrajna priča
Kao jednostvna besmrtnost

Reći ću ti kako sam odlutao
Kako poslednju i prvu tačku tangesa
Naših težnji dodirujem u jednoj tački
Vezujem u mornarski čvor
I pružam kao poklon od kojeg
Se plašiš kao simbola koji
Te povremeno proganjaju
Iza svakog raskšća
Iza svakog od tih ljudi u prolazu
Iza jednog pregrađa jednog života
Nasuprot isčekivanjima
Uzvišene lepote stereotipnih zvezda
Od kojih smo otpali kao nedonoščad
Bez prekinute pupčane vrpce
Gladni i žedni svojih boli
Svojih težnji u orahovoj ljusci
Vremena koje neumoljivo prolazi
Svakim preletom tvoga pogleda
Na ove redove uzalud.

Reći ću ti kako pričam
Bez osnova kako ti govorim
Na prvu - klinički
I ovo malo neozbiljnosti
S kojom nećeš pročitavši
Uspeti da ponoviš u sebi
Ni red u slovu
Ni trotačku u reči
Ni segment obične misli
Ni harmoniju u ritmu
Zarez kojem pridaješ značaj
Dugim dramskim pauzama
Čekanjem strofe koja bi sama
Od sebe trebalo da navire
Bez osećaja bez samokritike
Onako kao što ne razumeš
Nespokoj i nemir
Kao ni lepotu
Zbog kojeg mi zavidiš?
Prema onoj koju volim.
Prema meni samom
I ljubavi koju nosim
Kojoj šapućem reči nežnosti
I zaklinjem se na večnost
Zauvek moja ljubavi!
Su olako izgovorene teške laži
Dobrog prizvuka spostvenoj
Umešnosti pružanja i prmanja
Ljubavi zbog koje govoriš da sam srećan
I bogat a istina je da sam
Bozija sveća kojoj je lako
Ugasiti plamen jačim dahom
Jer sam postojan kao i vazduh
Gomila entropije
Oko naše duše.

Ponoviću ti da ne zaboraviš
Da se ponovo setiš
Odakle smo i kuda idemo
Kome pripadamo u svojoj
Neveri zato što smo ljudi
Zato što imamo izbor
Zato što nam to daje pravo
Da ga iskorisimo i pojedemo ga
Kao pogrešnu polovinu jabuke
U sasvim običnoj transcedenciji
Edenskih vrtova našh sena
Tragova po kojima idemo
Kao po rasporedu zvezda
Ovovremenski i prezahtevni
Stravi koje želimo odmah
Koje želimo sad
Od kojih želimo sve.
Da se setiš kako malo tražiš
Kao ti ja samo dovoljna .......

I kako bez nje si niko i ništa
Atribut nekog znaka u nekom
Od autoputeva u nedogled
S koferom u kojem je
Stala jedna prošla ljubav
I sa njom sva težina jedne boli
U čekanju da se neko zaustavi
I poveze te
Do novog mesta stopiranja

Još ću ti toga reći

Samo da me ne pitaš
A što stalno ćutim

A što glumim nekog
Takvog
ne znaš ni ti
drugačijeg
il
posebnog
čudnog
il
..
poznatog.

LUD SAM!!!

I to dobro znaš...

Pa zašto me onda doĐavola pitaš??

Svakom novom strofom reći ću ti
Kako volim način na koji si slomljena
Razbijena u hiljadu delova
I rasuta u perle svoje ogrlice
Na pod predamnom
Zbog kojih ne možeš da hodaš
Jer se plašiš da se i ovaj put ne oklizneš
O raspored planeta pod kojim si rođena
U isti onaj čas zbog kojeg osećaš
Sadašnju hladnoću pa išteš
Skloniše od života u zagrljaju
Toplijem od običnog vazduha kojeg dišeš
Tektonskog pokrivača tvoje mladosti
U kojem si bila srećna u svom neznanju
Više nego u spoznaji vrednosti
Svoje dozrelosti
I svog umora.

Reći ću ti, ako baš želiš
Govoriti o istim životima
Kako te poznam
I kako znaš i poznaješ ti mene
I kako se ne znamo i ne razumemo
Kako se nikad nismo videli
Kako smo sa istog početka pošli
Ti na levu ja desnu stranu
U potrazi za ciljem
Koji je bio oduvek pred nama
Ali ga nismo videli
Ni razumeli
Pa zbog toga osetili ono
Što se moralo doživeti
Jer je tako zapisano
U knjigu mojih i tvoih rasporeda
Linija ko zna koji broj
Red taj i taj
Bez neke posebne važnosti
Jer smo u istim koricama
Istog rukopisa
Bogom dani i jednaki
U čekanju

Reći ću ti
i ništa novo ti neću reći
ništa što već nije imalo potrebu
za objašnjavanjem
dok se vrti kuglica na
na južnoslovenskom ruletu
negde podnožiju urala
hiljadama godina
sa ulogom i na crveno i na crno
crvenim kao što je svaka noć crvena
kao što su ruže crne i mirisne
beztrne pod staklenim zvonom
velikog konja na MALOM princu
plamteće plave zvezde smrti
proklete i prijatne u isto vreme
kao zlo u ženama
s kojim se ponosiš i prkosiš
grumenima morske soli
na svaku mušku ranu i ne ranu
koje si ukrala od alavihkondi
poznatim po mučenju svojih žrtvi
obavijenjem oko tela
svojih plašti
jer je lako biti žrtva
kao što u predhodnim redovima
slova to i govore i tebi
koliko i meni
čitajući ove redove.

Želim da ti kažem i reći ću
Koliko još ovakvih reči
Je ostalo u danima što nadolaze
Danima u kojima starimo
I nepovratno gubimo
Nas po nas
Mene po tebe
Tebe po sebe
Sa sobom nas
I tako redom
Sve dok ne dođe i poslednji
Peron na kome treba sići
Na kome piše krupnim slovima
-Ovo je zadnja stanica-
Molimo putnike da isprazne
Svoja odela iz težine postojanja
I na uvid pokažu ožiljke
Svojih zalutalosti
Radi ličnih predočavanja istih
Putnicima konačnih destinacija
Sumanutih relacija
Haotičnih ciljeva
Putnicima u nepoznanicu
Našeg spasenja.

Reći ću ti kako
Smo lako zaboravili na nas
Kako se igramo ljubavi
Kako se igramo života
Kako uzimamo svoje kofice
I svoje lopatice i kako
Se igramo vavilonskih kula
I liliputanskih gradova
Praveći se da ne primećujemo
Osobu koju volimo
Da nas ne interesuje pogled iza leđa
Od kojeg strepimo i da smo sami
U našoj gordosti osuđeni na svoju
Predstavu o lepoti
Ali ne i na lepotu
Na iskonsku prepotopnu kišu
Od kojeg je nastalo more
I od mora zemlja i od zemlje ljudi
Apriori, pre vremena, pre svetova
Kako smo osudjeni na predrasude
I kako smo laki na rečima
Kad izgovaramo nešto
Kao što ja sad pričam
Napamet
Isto onu lenjost
I grešku
Zbog kojeg govorim
O uzaludnosti čitanja

/deo drugi/

Konj_na_belom_princu · 25.08.2019. u 18:29

Reći ću ti još
Zla sudbina vrebala je priliku
Odavno je čekala i prešla me
Sa četiri noge
Prešla mi je put.
Ali mali je ovo život o kojem
Ti ne želim pričati
Isuviše mali
Da se vraćam tri koraka nazad
Mali da može stati u kusur dosade
I skup za cenu koju smo sami sebi odredili
Reći ću ti u pola rečenice
Da ne izgubim misao
Povući ću liniju
Kao što Gospod povlači svakom od nas
I ocrtati svoj put
Namenjen tebi koja nikad nećeš
Uistinu pročitati ove redove
Sa pažnjom dostojnom jednog
Slovolagača
Da probaš da pogledom iz
Utabane staze dosegneš
Horizont po kojim idem
Svako novo dobro jutro
Po jedan odnosi život
Po jedan par cipela
Nedostojinih sedam godina
I sedam planina
I sedam mora lutanja
U jednom običnom pitanju
Pa zašto me onda doĐavola i pitaš?
Kad znaš da se možeš dosađivati
Kad preteram sa rečima

Jer

L U D S A M!

I to dobro znaš....

Pa nek ide k vragu sve..

I to što sam ti do sad govorio

I ono što ću ti tek reći.

A reći ću ti iznova
i iznova govoriću
sve dok te gledam kroz
prizmu kristalne čaše
sa nasutim vinom
i dok te gorkim ukusom nudim
naiskap da popiješ
prsten koji pletem
i posipam povrh
tvojeg dela vina
da razbiješ čašu posle
poslednje kapi na usnama
da pomodre dok ne umre
i poslednji poljubac
iz ćoška sobe mojih
pogleda.
Hod da usporiš
kako to već umeš
kako to već hodaš
dvadeset centimetara od zemlje
da zastaneš u nemoći
zamrznuta
još i još dok ne uhvatim zlo
i vazem ga za ogradu
mojeg ćutanja

Reći ću ti nešto
nešto što nisi očekivala
ova nije pesma nad pesmama
nije ovo nikakva prokleta pesma
i ona kao takva nema kraj
ovo je beskrajna pesma
i u nju stane gomila
nenaslaganih reči
planina izraza i fraza
koji nemaju značenje
koji sami sebi protivreče
svaka od njih kačena na sopstveni krst
i svima je takav krst isti
u svojim gresima
koji se razlikuju
onoliko koliko govorimo
različito jedni od drugih
Čini mi se svako od nas
ko iole razume istinske vrednosti
i puteve duha
proklet je večitim patnjama
večitom boli i komplikovanjem iste
jer se i zovemo ljudi
i u imenima nasim živimo
kao podstanari sopstvenih želja.

Reći ću ti nešto.
Uzrok svake naše boli
jeste želja
Iz dalekih zemalja čujes
mudrosti kao da ih osećaš
u bratu ili sestri
tebi kojoj ništa
a sve je opat tako jasno
lažnog osećaja da bi poneki put istračao na ulicu
i zaverglao svoju dušu kako kakav starac
što sa muzičkom kutijom i simpatičnim majmunom
što izaziva osmehe na licima pojedinačnih klovnova
iste predstave a onda vidiš i razumeš da što je jednom čoveku blago
drugom je glupost i obrnuto Ako ne želiš da patiš nemoj da želiš.
I zato ja ne želim i zato se mučim životom ljubavi
iz vremena pre kiša iz obrnutih vremena po kojem čini mi se hodamo
na ivici sa koje nemamo hrabrosti da skočimo
zato što nismo uvereni da taj skok
neće završiti padom na zemlju.
Po vrlo tankoj litici hodam
Balansiram moje vreme
izgovorenim rečima u nepovezanosti
tek toliko da održavam balans
dok rukama ne uhvatim nebo
kao što je nebo uhvatilo nas
izmedju dva života
izmedju dve paralelne linije
sa tačkom preseka
u gausovskim lesticama košmara

Reći ću ti tajnu
da me ne pitaš zašto pišem
ove redove
kao i što se ne pitaš
zašto ih sada čitaš
kada uporno ponavljam
da nisu dostojne pažnje
jednog odvojenog vremena
za ono što je već izgovoreno
za ono što odavno svi znamo
za ono što stoji između nas
kao prored nedefinisan
bez simbolike
bez vrednosti
bezobzirno i opominjuće
veliku tajnu ću ti reći
svaka strofa vodi na sopstevni početak
svaka u nedovoljnoj rečitosti
i nedovoljnom smislu
ponavlja se iznova i iznova
bez prestanka
vrti se u sopstvenom krugu
nikad dovršenog smila
nikad dovoljno izrečenih reči
da same sebe analiziraju
i preispituju svojim slovima
ponovo iz početka i bez
kraja koji ledbi nad nama
kao kakav simbol naše
poodvojenosti
našeg davnog poznanstva
na koji smo zaboravili
pa lutamo izmedju korica
nekog jeftinog ljubavnog romana
čekajući svoj red
za izgovoreni dijalog
u nekoj smaragdnoj šumi
u nekoj brvari sećanja
pored kamina što briše boje
zagrljeni u sopstvenu samoću

Reći ću ti
kako mi više ne sleću golubovi
na prozor u koji sam zaljubljen
jer je raspuknut prostranstvom
jer ih i ne hranim više kao onda
kada smo govorili drugim jezikom
kada su anđeli sa osmehom pokazivali
na oreole naših dečijih dana
u zavisnosti i nebeskih bogova
i običnih ljudi
u iskrenosti i nevinosti
jednog deteta po kojima je prosut
magičan prah upoznavanja pojmova
i blagosiljana žeđ za znanjem i lepotom
onoga što je stvoreno samo iz boli
ali i iste one ljubavi u kojoj
smo urasli u naše
šesnaestogodišnje ruke
i kišobrane naših duša
podučavani da volimo
kao da ljubav nije ništa
kao da je mala granica
između tuge i sreće
suza i smeha
noći i dana.

A noć je ova
luda koliko i sam život

koliko i tvoje pitanje
postavljeno napamet
bez nekog posebnog uvoda
bez neke posebne poente
pa zašto ga onda doĐavola i postavljaš?
kad si dobro znala....

L U D S A M ! ! !

i ne teraj me da ti ponavljam dvaput

predomisliću se

kao što sto se predomišlja sam život samnom

kad ga iz mene izvadim

i stavim na dlan

i pokušam da naučim rečima

Hi.. my name is Hors on the white princ

and I am a ...

Reću ću ti
danas je lako biti pesnik
danas je lako pod izgovorom
Božijeg nadahnuća
izgovarati ovakve sumanute reči
prozivati ih svojim lekom duše
vezivati za kiše i oblake
za cvetove i poljane
stare ljubavi
i nove zablude
objašnjavati
proklinjati
uzdignute drhtave ruke
spominjati tvoje ime
govoriti kako je lako onom ko te ne sanja
kako su srećni oni koji nisu nesrećni
kako je proklet dan kada smo se rodili
Danas su sasvim prosta i laka vremena
sasvim dovoljna za obično-neobični
život bez strepnji i strahova
bez neke naročite istorije
ispisivanja slova po pesku
pred nalet novog talasa
danas je lako skinuti sve sa sebe
i zaroniti u školjku stihova
i izroniti biser sedefastih reči
i biti uistinu zadovoljan
i obmanut svojim
skrivanjem od samog sebe
Teško je živeti ih

Reću ću ti kako je lako
ne razmišljati
truditi se da ne razmišljaš
kako je lako plašiti se i
upozoravati na svoju nesreću
govoriti o mraku kojem pripadaš
zasigurno i neponovljivo
nedvosmisleno i precizno
govoriti o svojoj boli
kao o nečemu uzvišenom i strašnom
kao o osećanju pripadnosti
nečemu mnogo drugačijem
i uzvišenijem od nas prostih i samih
kako je lako objaniti sebi neobjašnjivo
preklapanjem svojih očiju
istim onim dečijim rukama
i govoriti: '' ne vidiš me ''
a ne videti samog sebe
Danas je lako reći zbogom
okrenuti se i otići i dugo dugo
slušati tišinu nenapravaljnih koraka
na peronu jedne stanice
nekog pregrađa nekih vozova
sa kupeima ljudi izgužvanih u
sopstvenim ovozemaljskim ljubavima
pomešanih boja jedne iste palete
Danas je lako sesti u nekom kafeu
otvoriti dnevne novine
pročitati koju knjigu pred spavanje
oprati sudove i gledati televizor
govoriti o torti koju si umesila
i odlasku u inostranstvo
Teško je živeti
po topotu svakodnevice
krivolinijskog rađanja i umiranja
svakog novog dana
sa ciljem na koji smo pošli
čak i ako to nismo hteli.

Reći ću ti
dosadan je ovaj život
neprijatelj je moga života broj jedan
davljenik odganane tuge
biti samom sebi loše društvo
prozivati svoj život
dobrim drvetom
nađenim delom
komadića koji nedostaje
koji bi ispunio mozaik
i laž prividne sreće
teško je usporiti ga
zaustaviti lakovernošću
običnom jednostavnom
istinom pobedtiti surovu
komplikovanost
hiljadu lica u paralelnosti postojanja
poništiti sve svoje vrednosti
razgraditi ih na hipnotičke celine
i puknuti prstima za surovo buđenje
pa ponovo ustrajati u svoje greške
i poluistine kojima verujemo
ali i ne nalazimo za shodno
isu takvu poluistinu pitati
koliko oona veruje nama?

Reći ću ti večeras kad kucam
ove reči u tišini sobe bez glasa
koliko se zvukova u stvari proliva predamnom
koliko je svaki od njih prelep u svojoj
savršenosti svog nesklada
kako je upravo i ovaj zvuk
i ova mukla tišina najbolja reč
koju ikad izgovaramo
tebi koja čitaš sa istom jednom takvom tišinom
u istoj jednoj takvoj prostoriji
u jednom od kvantnih zivota
u kome je svaki atom usresređen
na relativnost takve tišine
kojoj pridajemo veću vrednost od obične
uzalud i iznova
kao kakvoj mudrosti iz prašnjavih knjiga
ne puštajući glasa
koji iz sopstvene tišine
govori jasno i kristalno čisto
rečnikom umornih ćoškova srca
jedinu preostalu stvar
iz pandorine kutije
otvorene iz znatiželje
bez dokaza
na sopstvenu sigurnost
izgovorenih reči
JA VERUJEM.

Reću ću ti da se prisetiš
Prelep je ovaj život
nedostojan sopstvenog samoubistva
najvećeg greha ne zbog nas samih
već zbog ciljeva o kojima govorimo
sa istom poentom kao čedesnim
putevima Božijim
Valja ga živeti
i voleti
punim plućima
zbog reči datih na umoru jednog bitisanja
reći ću ti da se prisetiš sama sebe
Dobro me poslušaj sad
jer moje su reči bezvredne
jer ih sada ne pišem
Na pogrešnom mestu ga tražiš
Moli se
Pomoli se zajedno samnom
i možda će nam biti lakše.

Оче наш, који си на Небесима,
нека се свети Име твоје,
нека дође Царство Твоје,
нека буде воља твоја,
на Земљи као и на Небу.
Хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше,
као што их и ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
већ нас избави од злога.
Амин.

I neću ti više pričati
koliko..
LUD SAM
i završavati moje reči
nekim od dobro izgovorenih stihova
radi boljeg utiska u čemu već..

Kad me već dođavola pitaš...

Wuka · 25.08.2019. u 21:53

Давних година, моја омиљена (а непозната ширим народним масама), поетеса је написала веома сличну песму/поему,
па ћу само цитирати један мајушни редак....

Знам да рећи ћеш;
Чекам, ево већ читав један Живот
корак твојих скитница на мом друму

Ко зна зашто је требала деценија и нека година приде да вам се речи укрсте :super:

Елем, Молитва удара у сваки па и закржљали нерв!

Sandveil dance · 31.08.2019. u 11:28

A ovo je

*pustinjakinja · 31.08.2019. u 22:35

Sandveil dance:
A ovo je

Slažem se

Konj_na_belom_princu · 26.08.2022. u 21:08

Оче наш, који си на Небесима,
нека се свети Име твоје,
нека дође Царство Твоје,
нека буде воља твоја,
на Земљи као и на Небу.
Хлеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше,
као што их и ми опраштамо дужницима својим,
и не уведи нас у искушење,
већ нас избави од злога.
Амин.

Reći ću ti .. (Molitva)

Konj_na_belom_princu

miriomorfoskoptičar

Konj_na_belom_princu

miriomorfoskoptičar

Wuka

Veoma poznat

Sandveil dance

Wild goose feathers

*pustinjakinja

Buduća legenda

Konj_na_belom_princu

miriomorfoskoptičar