Pronašla sam jednu reč pod jastukom, jutros. Dugo sam takvu reč tražila, uzalud. U senkama, u drvoredima, u zalascima. I onda, najednom, sama se stvorila, kao blagoslov. Bila je tu. Ogrnuta vetrom i tvojim osmehom. Govorila je mnogo toga. Nečujno, nestvarno. Namigivala je šeretski, ozarila me. Pretvarala se čas u jedan, čas u drugi oblik. Znala sam, iako snena. Bila je sve to. Žudnja, potreba, bliskost, ljubav, pripadanje, davanje, ispunjenje. Bila je sve. A opet, samo jedna obična reč. Ako bih je izgovorila, zvučala bi tvojim imenom.
