Čovek se najpre izgubi u sebi, pa tek onda u svetu...
I baš zato mu treba reč - ne kao ukras, ne kao alat, nego kao kompas.
Reč je jedino mesto gde možemo da se vratimo kad sve drugo propadne.
U njoj se saberemo, u njoj se prepoznamo, u njoj se odmorimo od
sopstvene buke.
Nekad jedna reč otvori vrata koja smo mislili da su zauvek zazidana.
Nekad nas preseče kao hladan vazduh kad izađemo napolje zimi.
Nekad nas podigne, nekad tnas spusti, nekad nas razotkrije više nego što
bismo voleli.
Ali bez nje - ko smo?
Kako da znamo gde smo krenuli, ako ne umemo da kažemo gde sno stali?
Često mislimo da je tišina mudrost. Izgleda da - nije...
Izgleda da je tišina samo prostor u kojem se reči još nisu usudile da izađu.
A kad izađu, pokažu nam sve ono što smo pokušavali da sakrijemo: strah,
želju, slabost, snagu.
I onda se svako od nas zapita: da li ja govorim reč, ili ona govori mene?
Na mestima gde se srećemo samo kroz rečenice, vidi se koliko je reč živa.
Neko nam napiše nešto iz drugog grada, iz drugog vremena, iz drugog
raspoloženja - i to osetimo kao da je taj "neko" seo preko puta nas.
A neko sedi pored nas, diše isti vazduh, a ne dopire do nas, nije bliži ni
milimetar.
Pa se zapitamo: šta je onda stvarna blizina? Fizičko prisustvo ili reč?
Reč je kuća u kojoj živimo.
Ako je imamo, imamo krov nad glavom.
Ako je nemamo, lutamo kao beskućnici kroz sopstvene živote.
I zato je možda pravo pitanje: da li mi biramo reči, ili one biraju nas?
I šta nam to govori o svemu što jesmo - i svemu što se još nismo usudili
da izgovorimo?
