RAZLOZI ZAŠTO JE OVO PISANIJE NASTALO
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Uhvatila me neka nostalgija. Zapravo već godinama nosim ideju u glavi da nešto napišem.Ne mora to biti knjiga, niti mora bilo kada da bude bilo gde objavljeno. To je moja priča za moju dušu. Kao kada sam pravila rukom radjene abažure za lampe, šila noćima, crtala noćima ideje za stalke za te lampe koje bi moj Maca napravio od kovanog gvoždja i kada sve bude gotovo i postavimo lampu na odredjeno mesto budem presretna i ponosna.Ne umem da nacrtam to što imam u glavi pa me je Maca uvek zbog toga zavitlavao. Kada ga mrzi da radi a ja ga smaram samo mi kaže "Maco, nacrtaj šta hoćeš" i tu je kraj jer sam ja tantuz da to nacrtam. Onda počnem da mu objašnjavam kako sam to zamislila i on je jedina osoba na svetu koja tada razume šta ja pričam. I drugi mašinci su me slušali ali nikom nije bilo jasno. To je valjda zato što mi je Maca muž već 25 godina pa se čovek izverzirao. I tako je, zbog toga što Maca razume kada ja objašnjavam svoje bravarske ideje nastao dobar deo našeg nameštaja, ograde,kapije,.stalci za cveće, police i svašta još.
E, to je za našu dušu kao što će i ovo moje pisanije biti za moju dušu. Čak ni Maca ne zna za ovu ideju, a i da zna mislim da bi rekao "Maco, samo napred, ali mene zaobidji". Umoran je. Razumem ja to. Premor materijala. I kao što ne znam da nacrtam ideju iz glave, tako ni sada ne mogu da objasnim šta ja to hoću da napišem. Znam da će biti u pitanju ljubav prema psima i ljudima,prema životu, tolerancija,poštovanje, smeh, veselje i malo tuge. Videću gde će me ideje odvesti. Možda ovaj tekst vidi još neko osim mene ako budem imala hrabrosti da to uopšte nekom i pokažem. Prvo da sakupim hrabrost da napišem ovo što mi je u glavi.
Ovoga momenta u glavi mi je priča o mom detinjstvu, o svim mojim životinjama, o ljudima meni jako važnim i dragim, o dogodovštinama. Bez svih njih, i dvonožnih i četvoronožnih i krilatih ja ne bih bila to što sam danas, zadovoljna sobom, brakom i porodom. I upravo zato, da ne bih, kako godine prolaze nešto lepo i divno zaboravila, želim da stavim na papir, da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, da se podsetim, da mogu, kada me neki problem svlada da posegnem za ovim papirima i pomognem sebi podsećajući se kako je život lep, kako sam imala sreće da budem okružena razumevanjem I ljubavlju i kako sve ima početak i kraj ali važno je da je sredina dobra. Toliko toga lepog sam doživela, mnogo nezaboravnih trenutaka, toliko toga naučila od ljudi i životinja, toliko mnogo uložila da svojim postupcima ne povredim nikog. Možda, jednog dana, ako moja deca ili njihova deca požele ovo da pročitaju, nauče ponešto o tome koliko su važni tolerancija, razumevanje, ljubav, podrška, mali ustupci koji onog drugog usreće, posmatranje i prilagodjavanje.
Već sam samim počinjanjem pisanja usrećila sebe, a nadam se da će neko nekada , bilo ko, izvući bilo kakvu pouku čitajući ove redove i da će mu to pomoći da usreći sebe ili sebi drage osobe.
Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Miholjsko leto. Ludo vreme, posebno u mojim godinama.
I danas je jedan takav dan 07.10.2008. godine. U kancelariji sam. Radim PDV obračun
i to veliki (za sve firme) ali mi se ne da. Stalno mi je u mislima pisanje i na kraju prekidam rad i počinjem da pišem.
Dragi moji blogisti, svi oni koji samo čitate ili i pišete i čitate.
Blog pod nazivom „MOJE PISANIJE“ sam postavila na samom početku mog rada ovde. Tamo je u kratkim crtama pisalo šta sam napisala, čemu, kome i zašto. Verovatno ste ga samo letimično pogledali te je iz tog razloga njegov sadržaj ostao nezapamćen.
Blog ,koji sam iznad postavila, nosi naslov „RAZLOZI ZAŠTO JE OVO PISANIJE NASTALO“ je izvorna verzija teksta „MOJE PISANIJE“ za koju sam pomislila da je predugačka te sam je malo skratila, s tim da je suština ostala ista.Siguno sam ja pogrešila što sam skratila tekst.Ovaj tekst je uvod u „knjigu“ koja još nosi radni naslov „NEDOVRŠENA KNJIGA“ iz prostog razloga što ću je završiti onda kada ne budem više mogla da pišem.
Nadam se da ćemo čitanjem ove duže verzije uvodnog teksta razjasniti neke dileme oko mog pisanja koje se vama, na moju veliku sreću, dopada.
Volim da pišem i mislim da umem osrednje to da radim. Ja sam amater koji eto ume po malo da lepo složi reči. Priče sam, posle mnogo premišljanja počela da objavljujem ovde. Osećala sam užasan strah od reakcije eventualnih ćitalaca. Ali, kako me je vaše prvo reagovanje bukvalno zaprepastilo, smogoh snage da šaljem još. Vama se i to dopadalo čime sam ja bila još više isprepadana, mada pohvale gode svakako.
Da ne dužim, zaključak je sledeći:
1. knjigica je već dobrim delom napisana, mada svaku priču moram da oblikujem, što je veliki posao ali ga radim iz etapa.
2. knjigicu već objavljujem VAMA, vi ste moj izdavač i javno mnjenje i čitaoci i kritičari i kolege po peru i savetodavci
3. nema ružnih i teških priča, jer želim da dam ono lepo i plemenito. Bol, žalost, patnju i svo blatište koje život donosi svakom od nas ljubomorno zadržavam za sebe zato što to nije ono što nekome treba (a meni najmanje)
Ideja mi je bila da objavljujem priču po priču, pa ako se vama bude dopadalo do kraja sve napisano, eto KNJIGE. Onda ću razmišljati šta dalje. Do tada, volela bih da nastavimo sa druženjem jer uživam u tome.Što se mene tiče, ja nastavljam da pišem I objavljujem OVDE I VAMA.
Voli VAS vaša Ljilja
(prvobitno pisac za svoju dušu, a sada pisac za naše duše)
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Uhvatila me neka nostalgija. Zapravo već godinama nosim ideju u glavi da nešto napišem.Ne mora to biti knjiga, niti mora bilo kada da bude bilo gde objavljeno. To je moja priča za moju dušu. Kao kada sam pravila rukom radjene abažure za lampe, šila noćima, crtala noćima ideje za stalke za te lampe koje bi moj Maca napravio od kovanog gvoždja i kada sve bude gotovo i postavimo lampu na odredjeno mesto budem presretna i ponosna.Ne umem da nacrtam to što imam u glavi pa me je Maca uvek zbog toga zavitlavao. Kada ga mrzi da radi a ja ga smaram samo mi kaže "Maco, nacrtaj šta hoćeš" i tu je kraj jer sam ja tantuz da to nacrtam. Onda počnem da mu objašnjavam kako sam to zamislila i on je jedina osoba na svetu koja tada razume šta ja pričam. I drugi mašinci su me slušali ali nikom nije bilo jasno. To je valjda zato što mi je Maca muž već 25 godina pa se čovek izverzirao. I tako je, zbog toga što Maca razume kada ja objašnjavam svoje bravarske ideje nastao dobar deo našeg nameštaja, ograde,kapije,.stalci za cveće, police i svašta još.
E, to je za našu dušu kao što će i ovo moje pisanije biti za moju dušu. Čak ni Maca ne zna za ovu ideju, a i da zna mislim da bi rekao "Maco, samo napred, ali mene zaobidji". Umoran je. Razumem ja to. Premor materijala. I kao što ne znam da nacrtam ideju iz glave, tako ni sada ne mogu da objasnim šta ja to hoću da napišem. Znam da će biti u pitanju ljubav prema psima i ljudima,prema životu, tolerancija,poštovanje, smeh, veselje i malo tuge. Videću gde će me ideje odvesti. Možda ovaj tekst vidi još neko osim mene ako budem imala hrabrosti da to uopšte nekom i pokažem. Prvo da sakupim hrabrost da napišem ovo što mi je u glavi.
Ovoga momenta u glavi mi je priča o mom detinjstvu, o svim mojim životinjama, o ljudima meni jako važnim i dragim, o dogodovštinama. Bez svih njih, i dvonožnih i četvoronožnih i krilatih ja ne bih bila to što sam danas, zadovoljna sobom, brakom i porodom. I upravo zato, da ne bih, kako godine prolaze nešto lepo i divno zaboravila, želim da stavim na papir, da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, da se podsetim, da mogu, kada me neki problem svlada da posegnem za ovim papirima i pomognem sebi podsećajući se kako je život lep, kako sam imala sreće da budem okružena razumevanjem I ljubavlju i kako sve ima početak i kraj ali važno je da je sredina dobra. Toliko toga lepog sam doživela, mnogo nezaboravnih trenutaka, toliko toga naučila od ljudi i životinja, toliko mnogo uložila da svojim postupcima ne povredim nikog. Možda, jednog dana, ako moja deca ili njihova deca požele ovo da pročitaju, nauče ponešto o tome koliko su važni tolerancija, razumevanje, ljubav, podrška, mali ustupci koji onog drugog usreće, posmatranje i prilagodjavanje.
Već sam samim počinjanjem pisanja usrećila sebe, a nadam se da će neko nekada , bilo ko, izvući bilo kakvu pouku čitajući ove redove i da će mu to pomoći da usreći sebe ili sebi drage osobe.
Ovo je knjiga sa mnogo radosti, sreće i smeha i samo malo tuge koju donosi život a ne ljudi, tek toliko tuge da eventualni čitalac a i pisac ne zaborave da nisu u bajci.
Miholjsko leto. Ludo vreme, posebno u mojim godinama.
I danas je jedan takav dan 07.10.2008. godine. U kancelariji sam. Radim PDV obračun
i to veliki (za sve firme) ali mi se ne da. Stalno mi je u mislima pisanje i na kraju prekidam rad i počinjem da pišem.
Dragi moji blogisti, svi oni koji samo čitate ili i pišete i čitate.
Blog pod nazivom „MOJE PISANIJE“ sam postavila na samom početku mog rada ovde. Tamo je u kratkim crtama pisalo šta sam napisala, čemu, kome i zašto. Verovatno ste ga samo letimično pogledali te je iz tog razloga njegov sadržaj ostao nezapamćen.
Blog ,koji sam iznad postavila, nosi naslov „RAZLOZI ZAŠTO JE OVO PISANIJE NASTALO“ je izvorna verzija teksta „MOJE PISANIJE“ za koju sam pomislila da je predugačka te sam je malo skratila, s tim da je suština ostala ista.Siguno sam ja pogrešila što sam skratila tekst.Ovaj tekst je uvod u „knjigu“ koja još nosi radni naslov „NEDOVRŠENA KNJIGA“ iz prostog razloga što ću je završiti onda kada ne budem više mogla da pišem.
Nadam se da ćemo čitanjem ove duže verzije uvodnog teksta razjasniti neke dileme oko mog pisanja koje se vama, na moju veliku sreću, dopada.
Volim da pišem i mislim da umem osrednje to da radim. Ja sam amater koji eto ume po malo da lepo složi reči. Priče sam, posle mnogo premišljanja počela da objavljujem ovde. Osećala sam užasan strah od reakcije eventualnih ćitalaca. Ali, kako me je vaše prvo reagovanje bukvalno zaprepastilo, smogoh snage da šaljem još. Vama se i to dopadalo čime sam ja bila još više isprepadana, mada pohvale gode svakako.
Da ne dužim, zaključak je sledeći:
1. knjigica je već dobrim delom napisana, mada svaku priču moram da oblikujem, što je veliki posao ali ga radim iz etapa.
2. knjigicu već objavljujem VAMA, vi ste moj izdavač i javno mnjenje i čitaoci i kritičari i kolege po peru i savetodavci
3. nema ružnih i teških priča, jer želim da dam ono lepo i plemenito. Bol, žalost, patnju i svo blatište koje život donosi svakom od nas ljubomorno zadržavam za sebe zato što to nije ono što nekome treba (a meni najmanje)
Ideja mi je bila da objavljujem priču po priču, pa ako se vama bude dopadalo do kraja sve napisano, eto KNJIGE. Onda ću razmišljati šta dalje. Do tada, volela bih da nastavimo sa druženjem jer uživam u tome.Što se mene tiče, ja nastavljam da pišem I objavljujem OVDE I VAMA.
Voli VAS vaša Ljilja
(prvobitno pisac za svoju dušu, a sada pisac za naše duše)
