Pažnja: Uzimajte ove priče u malim dozama – jednu do dve.
Predoziranje će umanjiti njihovu snagu.
Predoziranje će umanjiti njihovu snagu.
-
- Popularno:
- Kako su nastale LEGO kocke
- Zasto teme o Bosancima i Hrvatima imaju...
- Srbija do Nepala...Ćaci Nepalci kao...
- Ovo je zastavnik Brkušanin koji je...
- Која судбина чека Александра Вучића?
- Tabloid Novosti: blokaderi pokusali da...
- Drži je
- UŽIVO Protesti u Srbiji: Napad na...
- Novi protesti širom Srbije: Demolirane...
- Povređeno sedam pripadnika vojske...
Razne anegdote i naravoučenija
- Začetnik teme Lada
- Datum pokretanja
Jedan starac molio se pet puta dnevno,
a njegov ortak u poslu nikada nije kročio u crkvu.
Na svoj osamdeseti rođendan, starac se ovako molio Bogu:
»O Svevišnji! Još od malena nisam propustio ni jedno jutro da odem
u crkvu i pomolim ti se po svim propisima.
Nikada nisam preduzeo nešto, niti doneo ijednu
odluku u svom životu, a da prethodno nisam zazvao tvoje ime.
Sada, kad sam ostario,
udvostručio sam napore i molim ti se i danju i noću bez prestanka.
Uprkos svemu,evo me ovde, bedan sam kao što sam oduvek bio.
Moj ortak, međutim, pije, kocka se i, bez obzira na godine,
izlazi sa ženama sumnjivog morala, pa i pored svega
toga pliva u zlatu. Pitam se da li
je iz njegovih usta ikada izašla ijedna molitva.
Ne tražim od tebe,Svevišnji, da ga kazniš, jer to ne bi bilo
hrišćanski, ali molim te, reci mi zašto? Zašto?Zašto si učinio da njemu
sve ide od ruke, dok se ja ovako mučim? „
“Zato“ odgovori mu Bog “Što si dosadan kao stenica“.
Da li vam se svidja?
a njegov ortak u poslu nikada nije kročio u crkvu.
Na svoj osamdeseti rođendan, starac se ovako molio Bogu:
»O Svevišnji! Još od malena nisam propustio ni jedno jutro da odem
u crkvu i pomolim ti se po svim propisima.
Nikada nisam preduzeo nešto, niti doneo ijednu
odluku u svom životu, a da prethodno nisam zazvao tvoje ime.
Sada, kad sam ostario,
udvostručio sam napore i molim ti se i danju i noću bez prestanka.
Uprkos svemu,evo me ovde, bedan sam kao što sam oduvek bio.
Moj ortak, međutim, pije, kocka se i, bez obzira na godine,
izlazi sa ženama sumnjivog morala, pa i pored svega
toga pliva u zlatu. Pitam se da li
je iz njegovih usta ikada izašla ijedna molitva.
Ne tražim od tebe,Svevišnji, da ga kazniš, jer to ne bi bilo
hrišćanski, ali molim te, reci mi zašto? Zašto?Zašto si učinio da njemu
sve ide od ruke, dok se ja ovako mučim? „
“Zato“ odgovori mu Bog “Što si dosadan kao stenica“.
Da li vam se svidja?
~Čuveni bečki hirurg rekao je svojim studentima da su svakom
hirurgu neophodna dva dara: da ne bude gadljiv i da ume dobro da zapaža.
Zatim je umočio prst u neku odvratnu tečnost i olizao ga, pozvavši studente da
učine isto što i on. Studenti su skupili hrabrost i uradili to što je tražio.
Smejući se, hirurg je objasnio: »Gospodo, čestitam vam što ste
prošli prvi test, ali žao mi je što niste prošli i drugi, jer niko od vas nije primetio da prst koji
sam olizao nije bio onaj koji sam umočio u tečnost»
hirurgu neophodna dva dara: da ne bude gadljiv i da ume dobro da zapaža.
Zatim je umočio prst u neku odvratnu tečnost i olizao ga, pozvavši studente da
učine isto što i on. Studenti su skupili hrabrost i uradili to što je tražio.
Smejući se, hirurg je objasnio: »Gospodo, čestitam vam što ste
prošli prvi test, ali žao mi je što niste prošli i drugi, jer niko od vas nije primetio da prst koji
sam olizao nije bio onaj koji sam umočio u tečnost»
Umorni putnik rekao je nosaču “ Zašto su,pobogu,izgradili
železničku stanicu čitava tri kilometra daleko od sela?“
„Verovatno su mislili da treba da bude što bliže vozovima,
gospodine.“
železničku stanicu čitava tri kilometra daleko od sela?“
„Verovatno su mislili da treba da bude što bliže vozovima,
gospodine.“
~Jedna uticajna ličnost iz engleskog političkog života
gnjavila je premijera Dizraelija da mu dodeli titulu barona.
Premijer nije znao kako da mu udovolji, pa mu je na kraju rekao: »Zao mi je što ne mogu da
vam dodelim titulu, ali mogu da vam ponudim nešto bolje – recite svojim
prijateljima da sam vam ponudio titulu, a da ste je vi odbili»
gnjavila je premijera Dizraelija da mu dodeli titulu barona.
Premijer nije znao kako da mu udovolji, pa mu je na kraju rekao: »Zao mi je što ne mogu da
vam dodelim titulu, ali mogu da vam ponudim nešto bolje – recite svojim
prijateljima da sam vam ponudio titulu, a da ste je vi odbili»
~Sveštenik lokalne crkve često je zastajao da popriča s jednom lepoticom
sumnjivog morala i loše reputacije, i to na javnom mestu, na veliko zgražanje vernika. Na
kraju je završio kod opata koji ga je pošteno izgrdio.
Kada je opat ućutao, sveštenik mu je rekao: »Velečasni, uvek sam
mislio da je bolje razgovarati sa lepom
ženom dok su misli okrenute Bogu, nego moliti se Bogu
dok su misli okrenute lepoj ženi»
sumnjivog morala i loše reputacije, i to na javnom mestu, na veliko zgražanje vernika. Na
kraju je završio kod opata koji ga je pošteno izgrdio.
Kada je opat ućutao, sveštenik mu je rekao: »Velečasni, uvek sam
mislio da je bolje razgovarati sa lepom
ženom dok su misli okrenute Bogu, nego moliti se Bogu
dok su misli okrenute lepoj ženi»
Jedna porodica uživala je na plaži. Deca su se kupala u moru i
pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj
odeći, njena seda i raščupana kosa vijorila je na vetru. Mumlajući nerazumljive reči,
sakupljala je nešto iz peska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone
ove starice. Kada je prošla kraj njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav.
Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek skuplja komadiće stakla po plaži, da se
deca ne bi posekla.
pravila kule u pesku, kada se pojavila neka starica u prljavoj i iscepanoj
odeći, njena seda i raščupana kosa vijorila je na vetru. Mumlajući nerazumljive reči,
sakupljala je nešto iz peska i trpala to u kesu. Roditelji su pozvali decu i rekli im da se klone
ove starice. Kada je prošla kraj njih, osmehnula im se, ali oni nisu uzvratili na njen pozdrav.
Tek pred povratak, posle nedelju dana, doznali su da ta starica uvek skuplja komadiće stakla po plaži, da se
deca ne bi posekla.
Jedan stari arapski sudija bio je čuven po svojoj mudrosti.
Kada mu je dućan poharan treći put za redom, vlasnik se uputio
kod sudije da mu se požali, jer nije mogao naci lopova.Sudija je naredio da se vrata
dućana skinu sa šarki i prenesu na glavni trg gde će biti šibana dok ne kažu ko je lopov.
Na trgu se okupila velika gomila sveta da prisustvuje šibanju vrata.
Nakon pedeset šiba, sudija je priljubio uho vratima, da čuje priznanje.
Kada se uspravio, objavio je: »Vrata su priznala da čovek koji ih je triput obio ima paučinu na turbanu«.
Kad je to rekao, jedan čovek u gomili podigao je ruku ka turbanu.
Odmah su mu pretresli kuću i pronašli pokradenu robu.
Dovoljna je samo jedna reč pohvale ili kritike i naše ja se odmah pokaže.
Kada mu je dućan poharan treći put za redom, vlasnik se uputio
kod sudije da mu se požali, jer nije mogao naci lopova.Sudija je naredio da se vrata
dućana skinu sa šarki i prenesu na glavni trg gde će biti šibana dok ne kažu ko je lopov.
Na trgu se okupila velika gomila sveta da prisustvuje šibanju vrata.
Nakon pedeset šiba, sudija je priljubio uho vratima, da čuje priznanje.
Kada se uspravio, objavio je: »Vrata su priznala da čovek koji ih je triput obio ima paučinu na turbanu«.
Kad je to rekao, jedan čovek u gomili podigao je ruku ka turbanu.
Odmah su mu pretresli kuću i pronašli pokradenu robu.
Dovoljna je samo jedna reč pohvale ili kritike i naše ja se odmah pokaže.
Na pogrebu jednog bogataša, svi su primetili nepoznatog čoveka koji je stajao
sa strane i plakao. Neko ga je upitao: »Jeste li vi rođak pokojnika?«»Ne.«»Zašto onda plačete?«
»Baš zato što nisam.«
Ljudi skoro uvek oplakuju sami sebe.
sa strane i plakao. Neko ga je upitao: »Jeste li vi rođak pokojnika?«»Ne.«»Zašto onda plačete?«
»Baš zato što nisam.«
Ljudi skoro uvek oplakuju sami sebe.
Dve stare prijateljice srele su se nakon mnogo godina.
»Reci mi«, upitala je jedna, »kako ti je sin?« »Moj sin? Siroti mladić! Kako se nesrećno oženio!
Ta opajdara ništa ne radi po kući, ne ide u nabavku, ne kuva, ne sprema za sobom, samo se
izležava po ceo dan i čita. Jadnik mora čak da joj donosi doručak u krevet.Zamisli samo!«
»To je stvarno užasno. A tvoja kći?«»E, ona je baš srećne ruke.
Udala se za pravoganđela. On joj ne da ništa da radi po kući,
uvek ide unabavku, kuva, a imaju i devojku koja im sprema.
On joj čak donosi doručak u krevet. Zar to nije divno?
Može da spava do mile volje i da se izležava po ceo dan.
»Reci mi«, upitala je jedna, »kako ti je sin?« »Moj sin? Siroti mladić! Kako se nesrećno oženio!
Ta opajdara ništa ne radi po kući, ne ide u nabavku, ne kuva, ne sprema za sobom, samo se
izležava po ceo dan i čita. Jadnik mora čak da joj donosi doručak u krevet.Zamisli samo!«
»To je stvarno užasno. A tvoja kći?«»E, ona je baš srećne ruke.
Udala se za pravoganđela. On joj ne da ništa da radi po kući,
uvek ide unabavku, kuva, a imaju i devojku koja im sprema.
On joj čak donosi doručak u krevet. Zar to nije divno?
Može da spava do mile volje i da se izležava po ceo dan.
Pred sezonu monsuna jedan starac kopao je rupe u svojoj bašti.
»Sta radiš?« pitao ga je sused. »Sadim mango«, odgovorio je starac.
»Misliš da ćeš stići da probaš plodove ?»
»Ne,tako dugo neću poživeti ,ali drugi hoće.Palo mi je na pamet da sam čitav život jeo mango koji su drugi sadili.
Ovo je moj način da im zahvalim.»
»Sta radiš?« pitao ga je sused. »Sadim mango«, odgovorio je starac.
»Misliš da ćeš stići da probaš plodove ?»
»Ne,tako dugo neću poživeti ,ali drugi hoće.Palo mi je na pamet da sam čitav život jeo mango koji su drugi sadili.
Ovo je moj način da im zahvalim.»
~Šetaju dva mudraca mostom i gledaju u reku.
– Pogledaj ribe kako se veselo praćakaju,
vidi se da su srećne.- reče jedan.
– Odakle ti znaš šta je njihova sreća kad nisi riba? – reče drugi.
– A odakle ti znaš da ja ne znam, kad ti nisi ja ?! – odgovori prvi.
– Pogledaj ribe kako se veselo praćakaju,
vidi se da su srećne.- reče jedan.
– Odakle ti znaš šta je njihova sreća kad nisi riba? – reče drugi.
– A odakle ti znaš da ja ne znam, kad ti nisi ja ?! – odgovori prvi.
U staroj Grčkoj Sokrat je bio na glasu kao čovek koji ceni znanje.
Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
– Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
– Stani malo – odgovori Sokrat. – Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test.
Zove se „Test trostrukog kriterijuma“
– Trostrukog kriterijuma?
– Upravo tako – nastavi Sokrat – pre nego što počneš pričati o mom
prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
– Ne – odgovori poznanik – zapravo sam to tek čuo i …
– Dobro – reče Sokrat – znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
– Ne, naprotiv…
– Dakle – nastavi Sokrat – želiš mi reći nešto loše o njemu,
a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu,
jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?- Ne, ne baš.
– Pa – opet će Sokrat – ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro,
i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?
Jednog mu je dana prišao poznanik i rekao mu:
– Znaš li što sam upravo čuo o tvom prijatelju?
– Stani malo – odgovori Sokrat. – Pre no što mi išta kažeš želim napraviti mali test.
Zove se „Test trostrukog kriterijuma“
– Trostrukog kriterijuma?
– Upravo tako – nastavi Sokrat – pre nego što počneš pričati o mom
prijatelju, mogao bi trenutak razmisliti zadovoljava li to neke kriterijume.
Prvi kriterijum je Istina.
Da li si potpuno siguran da je to što mi želiš reći istina?
– Ne – odgovori poznanik – zapravo sam to tek čuo i …
– Dobro – reče Sokrat – znači nisi potpuno siguran da li je to istina ili nije.
Da vidimo sada i drugi kriterijum, kriterijum Dobra.
Da li je to, što želiš reći o mom prijatelju, nešto dobro?
– Ne, naprotiv…
– Dakle – nastavi Sokrat – želiš mi reći nešto loše o njemu,
a nisi čak ni siguran je li to tačno. Još uvek možeš proći na testu,
jer je ostao još jedan kriterijum, kriterijum Koristi.
Da li će to, što mi želiš reći o mom prijatelju, biti korisno?- Ne, ne baš.
– Pa – opet će Sokrat – ako to što mi želiš reći nije istina, nije dobro,
i nije korisno, zašto bi mi uopšte rekao?
- Šta više voliš, lepu ili pametnu ženu?
– Pametnu, naravno.
– A kad bi ta pametnica bila strašno ružna, da li bi je i tada voleo?
– Naravno da bih. Pamet je nebeski dar.
– Ti si baš sjajan čovek, danas nema mnogo takvih.
– I ti si sjajan tip, samo imaš jednu manu – lakoveran si.
– Naprotiv, odmah sam znao da lažeš.
– Kako si znao?
– Još od malena znam da ne mogu verovati onome ko mi najpre kaže naravno.
– Zar sam ja upotrebio tu reč?
– Naravno.
– Pametnu, naravno.
– A kad bi ta pametnica bila strašno ružna, da li bi je i tada voleo?
– Naravno da bih. Pamet je nebeski dar.
– Ti si baš sjajan čovek, danas nema mnogo takvih.
– I ti si sjajan tip, samo imaš jednu manu – lakoveran si.
– Naprotiv, odmah sam znao da lažeš.
– Kako si znao?
– Još od malena znam da ne mogu verovati onome ko mi najpre kaže naravno.
– Zar sam ja upotrebio tu reč?
– Naravno.
~Jednog su dana razbojnici oteli petogodišnjeg dečaka i spalili selo
u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se
da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio
je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.
Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i
vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao
i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: „Ko je tamo?“
„Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata.“
Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali.
Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao,
ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao.
Otac i sin više se nikada nisu videli.
Na kraju je mudrac dodao: „Smatraš li nešto istinom, ako se
toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti“.
u kome je živeo. Kad se otac vratio, video je zgarište i učinilo mu se
da je ugljenisano dečije telo njegov sin. Plačući i čupajući kosu spalio
je dečije telo, sakupio pepeo u jednu vrećicu i stalno je nosio sa sobom.
Jednog je dana, međutim, njegov pravi sin pobegao od razbojnika i
vratio se kući. Pokucao je na očeva vrata. Otac koji je još uvek plakao
i nosio vrećicu s pepelom sa sobom, upitao je: „Ko je tamo?“
„Tata, ja sam, tvoj sin. Otvori vrata.“
Otac je pomislio da se neki obestan dečak s njime šali.
Viknuo mu je neka odlazi i nastavio je plakati. Dečak je uporno kucao,
ali otac nije otvarao vrata. Nakon nekog vremena dečak je otišao.
Otac i sin više se nikada nisu videli.
Na kraju je mudrac dodao: „Smatraš li nešto istinom, ako se
toga previše držiš, kada sama istina dođe na tvoja vrata, nećeš joj otvoriti“.
~Luksuzna jahta usidrila se u jednom malom meksičkom ribarskom selu.
Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.
„Ne treba nam dugo“ – odgovoriše ribari.
„A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?“
Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.
„Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?“
„Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne siestu
provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima,
popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen.“
Gospodin turista im predloži: „Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu
i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod.“
„I šta onda?“
„Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod,
pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati
direktno sa velikim poizvođačima; možete i vi sami postati jedan od njih.
Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Mexico City, Los Angeles ili čak New York!
Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!“
„Koliko bi nam vremena trebalo za to?“
„Dvadeset do dvadeset pet godina“.
„I onda?“
„Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana,
možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!“
„Milione? Stvarno? A onda?“
„Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati dugo,
ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom
a večeri s prijateljima uz piće i pesmu.“
„Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada.
Zašto bi uzalud potrošili dvadeset pet godina?“ – upitaše Meksikanci.
Pouka: U životu uvek moraš znati gde si se uputio jer, možda si već tamo!!!
Vlasnik jahte je bio oduševljen kvalitetom ribe i zapitao ribare koliko im vremena treba da ulove tako dobru ribu.
„Ne treba nam dugo“ – odgovoriše ribari.
„A zašto ne ostanete duže na moru i ulovite još više?“
Odgovoriše mu da je ono što ulove sasvim dovoljno za njih i njihove porodice.
„Pa šta radite sa tolikim slobodnim vremenom?“
„Spavamo, malo lovimo ribu, igramo se sa svojom decom a popodne siestu
provodimo sa svojim ženama. Uveče izlazimo u selo, sastajemo se sa prijateljima,
popijemo poneko piće i otpevamo par pesama. Naš je život ispunjen.“
Gospodin turista im predloži: „Diplomirao sam ekonomiju na Harvardu
i mogu vam pomoći: lovite ribu duže svakoga dana, prodajte je i tim novcem kupite veći brod.“
„I šta onda?“
„Uz veći brod ulovićete još više ribe, i tim novcem možete kupiti još jedan brod,
pa još jedan, čitavu flotu. Umesto da prodajete ribu posredniku, možete pregovarati
direktno sa velikim poizvođačima; možete i vi sami postati jedan od njih.
Zatim se možete preseliti iz ovog sela u Mexico City, Los Angeles ili čak New York!
Iz tih gradova možete voditi svoj veliki novi posao!“
„Koliko bi nam vremena trebalo za to?“
„Dvadeset do dvadeset pet godina“.
„I onda?“
„Onda? E, prijatelji, sada postaje zanimljivo. Kad vam se posao dobro razgrana,
možete početi s prodajom i kupovinom deonica i zaraditi milione!“
„Milione? Stvarno? A onda?“
„Onda možete otići u penziju, živeti u malom selu na obali, spavati dugo,
ići na pecanje, igrati se s unucima, provoditi popodneva sa ženom
a večeri s prijateljima uz piće i pesmu.“
„Svaka čast, gospodine, ali upravo to radimo sada.
Zašto bi uzalud potrošili dvadeset pet godina?“ – upitaše Meksikanci.
Pouka: U životu uvek moraš znati gde si se uputio jer, možda si već tamo!!!
Čovek je gledao decu koja su na obali zidala kulu od peska.
Kada su završila zamišljenu kulu za koju su potrošila mnogo vremena i strpljenja,
veliki talas je “poravnao” kulu sa plažom. Čovek je očekivao suze i bes.
Deca su sela, uhvatila se za ruke i počela da se smeju!
Uskoro su počela da grade novu kulu.
Rekao je sebi: „Od dece sam naučio veoma važnu životnu lekciju.
Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo
energije,
stvorene su od peska. Trajni su samo naši odnosi s ljudima.
Kada su završila zamišljenu kulu za koju su potrošila mnogo vremena i strpljenja,
veliki talas je “poravnao” kulu sa plažom. Čovek je očekivao suze i bes.
Deca su sela, uhvatila se za ruke i počela da se smeju!
Uskoro su počela da grade novu kulu.
Rekao je sebi: „Od dece sam naučio veoma važnu životnu lekciju.
Sve stvari u našem životu, koje stvaramo dugo vremena i s mnogo
energije,
stvorene su od peska. Trajni su samo naši odnosi s ljudima.
Jedan profesor medicine je postavio pitanje svojim studentima.
“Otac ima sifilis,majka ima tuberkolozu.Zajedno već imaju
četvoro dece.Prvo je slepo,drugo je umrlo,treće je gluvo.
Majka je opet trudna.Roditelji su voljni za abortus ako biste
vi odlučili da tako treba.Pa,šta mislite da treba uraditi?“
Većina studenata se odlučila za abortus.
“Čestitam“ reče profesor
“Upravo ste ubili Betovena“.
“Otac ima sifilis,majka ima tuberkolozu.Zajedno već imaju
četvoro dece.Prvo je slepo,drugo je umrlo,treće je gluvo.
Majka je opet trudna.Roditelji su voljni za abortus ako biste
vi odlučili da tako treba.Pa,šta mislite da treba uraditi?“
Većina studenata se odlučila za abortus.
“Čestitam“ reče profesor
“Upravo ste ubili Betovena“.
~Neki se čovek zaustavio ispred cvećare kako bi naručio i poslao cveće
za svoju majku, udaljenu 320 kilometara. Kada je izašao iz automobila primetio
je uplakanu devojčicu koja je sedela na ivici trotoara. Upitao ju je u čemu je
problem, a ona je odgovorila: “Htela sam da kupim crvenu ružu za mamu,
ali nemam dovoljno …novca.”Čovek se nasmešio i rekao: “Dođi, kupićemo
ružu za tvoju mamu.”Naručio je cveće za svoju majku i kupio ružu devojčici.
Na izlazu iz cvećare ponudio joj je da je odveze majci.
Devojčica je rekla: “Važi, ako možete. Povezite me.”Zatim ga je vodila do
groblja gdje je položila ružu na svež grob. Čovek se vratio u cvećaru,
opozvao isporuku, uzeo cveće koje je platio i odvezao se
320 kilometara do kuće svoje majke.
UVEK MOŽEMO PRONAĆI VREME DA STIGNEMO DO VOLJENIH.
za svoju majku, udaljenu 320 kilometara. Kada je izašao iz automobila primetio
je uplakanu devojčicu koja je sedela na ivici trotoara. Upitao ju je u čemu je
problem, a ona je odgovorila: “Htela sam da kupim crvenu ružu za mamu,
ali nemam dovoljno …novca.”Čovek se nasmešio i rekao: “Dođi, kupićemo
ružu za tvoju mamu.”Naručio je cveće za svoju majku i kupio ružu devojčici.
Na izlazu iz cvećare ponudio joj je da je odveze majci.
Devojčica je rekla: “Važi, ako možete. Povezite me.”Zatim ga je vodila do
groblja gdje je položila ružu na svež grob. Čovek se vratio u cvećaru,
opozvao isporuku, uzeo cveće koje je platio i odvezao se
320 kilometara do kuće svoje majke.
UVEK MOŽEMO PRONAĆI VREME DA STIGNEMO DO VOLJENIH.
Jednog je dana imucni otac poveo
svoga sina da provede noc s jako siroma…snom porodicom, s ciljem da mu
pokaze kako zive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trosenje.
Na povratku kuci, otac upita sina sta misli o tom iskustvu, a sin odgovori:
To je bilo jako lepo iskustvo, oce.
Naucio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju cetiri, mi imamo jako lep
bazen ali oni imaju rijeku, mi imamo suncani krov ali oni imaju nebo sa
zvijezdama i mjesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni imaju sumu.
Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slusajuci sta mu sin prica.
Tada dijete doda: Hvala ti sto si mi pokazao kako smo siromasni!
svoga sina da provede noc s jako siroma…snom porodicom, s ciljem da mu
pokaze kako zive ljudi koji nemaju mnogo novaca za trosenje.
Na povratku kuci, otac upita sina sta misli o tom iskustvu, a sin odgovori:
To je bilo jako lepo iskustvo, oce.
Naucio sam da mi imamo jednog psa, a oni imaju cetiri, mi imamo jako lep
bazen ali oni imaju rijeku, mi imamo suncani krov ali oni imaju nebo sa
zvijezdama i mjesecom, mi imamo veliku terasu s predivnim vrtom ali oni imaju sumu.
Dok je dijete govorilo, otac je ostao bez daha slusajuci sta mu sin prica.
Tada dijete doda: Hvala ti sto si mi pokazao kako smo siromasni!
Osoba, mladic je oficir i njegovo ime je Dzon Blanckort. „Ustao je, kaze, sa svoga
sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku ,
zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja
se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku.
Trazio je devojku koju nije poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna.
Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku
pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi.
Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto
je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama
koje su se nalazile na margini skoro svake stranice.
Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa
stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um.
Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika.
To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda
i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku.
Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju.
Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu
kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog
meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.
Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa.
Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku
ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije.
Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za
njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta,
dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj
Centralnoj Stanici u Njujorku. “ Prepoznaces me“, – pisala je devojka“ –
po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru.“ Itako, u 7 sati uvece on je bio
na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo volelo ali cije lice nikada do tada nije video.
I sada, autor knjige, „Ljudi sa crvenom ruzom“ kaze, dopusticu da sam Blancard
prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.
„Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka .
Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile
plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su
odrazavale cvrstinu ali i odlucnost.
Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo.
Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela
nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao
preko njenih usana i rekla je samo: „Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru“.
„Skoro nekontrolisano, – pise mladic dalje, – nacinio sam jos samo jedan
korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel,
osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu.
Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.Na sebi je imala prosedu kosu
koja je bila sakupljena i pritisnuta veciznosenim sesirom.
Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa
niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.
Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola.
Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu
ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim
i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala.
Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno;
njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaj. Nisam oklevao.
Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama
– to je bio znak prepoznavanja sa moje strane.
I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno,
nesto cak i bolje od ljubavi.
Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan.
Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,
i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.
Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel.
Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.
Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?“
Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.
„Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu“ – odgovorila je.
“ Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla,
zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput.
I rekla je da ako me pozovete na veceru,
da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta.
Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa.“
sedista sa klupe na kojoj je sedeo na Glavnoj Centralnoj stanici u Njujorku ,
zategao svoju vojnicku uniformu i poceo da pazljivo posmatra masu ljudi koja
se kretala kroz veliku Glavnu Centralnu Stanicu u Njujorku.
Trazio je devojku koju nije poznavalo ali ciji lik nije mogao da zna.
Devojku sa crvenom ruzom. Njegovo interesovanje za ovu devojku
pocelo je 13 meseci ranije u jednoj biblioteci na Floridi.
Kad je sa police uzeo jednu knjigu, zainteresovao se ne za onim sto
je bio sadrzaj te knjige, sa tekstom u toj knjizi, vec sa zabeleskama
koje su se nalazile na margini skoro svake stranice.
Bio je to vrlo lep rukopis i on je zakljucio da iza tog rukopisa
stoji jedno bice koje je promisljena dusa i jedan duboki um.
Na prvoj strani knjige nasao je cak ime i prezime prethodnog vlasnika.
To je bila gospodjica Kolis Mejhel. Potrosio je dosta vremena i truda
i pronasao je cak i njenu adresu. Zivela je u gradu Njujorku.
Napisao joj je pismo u kojem se pretstavio i pozvao je da se dopisuju.
Sledeceg dana, dogodilo se, da je bio stavljen u brod i odvezen u Evropu
kao vojnik na front Drugog svetskog rata. Sledece cele godine i jos jednog
meseca, dakle 13 meseci, dvoje se dopisivalo i upoznavalo preko pisama.
Svako slovo padalo je na plodno tlo. Zapocela je romansa.
Blancard je u jednom pismu, pri kraju 13 meseci zatrazio sliku
ali devojka je odbila da je posalje. Njemu je to bilo jos privlacnije.
Ona je smatrala da, ako je on zaista zainteresovan, nece puno znaciti za
njega kako ona izgleda. Kad je dosao konacni dan da se vrati iz Evrope sa fronta,
dogovorili su se za njihov prvi sastanak. 7 sati uvece na velikoj Glavnoj
Centralnoj Stanici u Njujorku. “ Prepoznaces me“, – pisala je devojka“ –
po crvenoj ruzi koju cu nositi na mom reveru.“ Itako, u 7 sati uvece on je bio
na stanici i trazio ocima devojku koju je njegovo volelo ali cije lice nikada do tada nije video.
I sada, autor knjige, „Ljudi sa crvenom ruzom“ kaze, dopusticu da sam Blancard
prica sta se na stanici dogodilo prilikom susreta.
„Mlada osoba isla je prema meni; bila je visoka i vitka .
Njena plava kosa padala je u uvojcima na ramena , njene oci su bile
plave kao neki cvetovi. Crte lica bile su besprekorne i njene usne su
odrazavale cvrstinu ali i odlucnost.
Obucena je bila u svetlozeleni kostim i izgledala je kao prolece koje je ozivelo.
Krenuo sam ka njoj potpuno zaboravivsi da ona na reveru svog odela
nema crvenu ruzu. Dok sam joj prilazio mali provokativni osmeh je presao
preko njenih usana i rekla je samo: „Mornaru, da li ti i ja idemo u istom smeru“.
„Skoro nekontrolisano, – pise mladic dalje, – nacinio sam jos samo jedan
korak ka njoj a onda, tacno iz nje , ugledao sam Polis Mejhel,
osobu koja je na svom reveru imala crvenu ruzu.
Stajala je upravo nekako iza ove prekrasne devojke.Na sebi je imala prosedu kosu
koja je bila sakupljena i pritisnuta veciznosenim sesirom.
Bila je okruglog lica a i tela, isto tako. Na nogama su bile cipele sa
niskim potpeticama. Devojka u zelenom kostimu odlazila je vrlo brzo.
Osetio sam se u tom trenutku kao da sam se razdvojio na pola.
Tako me je zelja vukla da sledim devojku u zelenom kostimu
ali ipak moja teznja za zenom ciji je duh tako bio spojen s mojim
i obuzeo moj, bila je tako duboka. I ona je tu stajala.
Njeno bledo i okruglo lice bilo je plemenito i osecajno;
njene sive oci su imale svetlucavi i svetli sjaj. Nisam oklevao.
Podigao sam u svojoj ruci knjigu sa sivim koricama
– to je bio znak prepoznavanja sa moje strane.
I sada sam shvatio da to i ne treba da bude ljubav vec nesto posebno,
nesto cak i bolje od ljubavi.
Prijateljstvo za koje sam bio i morao biti uvek zahvalan.
Ispravio sam se kao pravi vojnik , otpozdravio i pruzio knjigu zeni a,
i ako dok sam govorio, osecao sam neku gorcinu razocarenja.
Ja sam porucnik Dzon Blancard a vi biste morali biti gospodjica Mejhel.
Tako mi je drago da smo se nasli ovde na ovoj stanici.
Da li biste prihvatili da vas izvedem na veceru?“
Zenino lice se rasteglo u prijatan osmeh.
„Ja ne znam sta sve ovo treba da znaci, mladicu“ – odgovorila je.
“ Ali mlada dama u zelenom kompletu koja je upravo ovuda otisla,
zamolila me je da stavim ovu crvenu ruzu na moj kaput.
I rekla je da ako me pozovete na veceru,
da vam kazem da vas ona ceka u velikom restoranu preko puta.
Ona je kazala da mene upotrebljava kao neku vrstu testa.“
Govorimo sebi da ce nam zivot biti potpun kada se nas supruznik
dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti
da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina
da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada?
Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.
Zato, prestani da cekas…
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.
Nema boljeg trenutka za srecu od ovog.
dozove pameti, kada kupimo lepsa kola, kada budemo u mogucnosti
da odemo na lepo putovanje, ili kada odemo u penziju. Prava je istina
da ne postoji bolji trenutak za srecu od ovog trenutka. Ako ne sada, kada?
Tvoj zivot ce uvek biti ispunjen teskocama.
Zato, prestani da cekas…
Da otplatis kola.
Da kupis novu kucu ili automobil.
Da ti deca odu od kuce.
Da se vratis na studije.
Da zavrsis studije.
Da izgubis 10 kg.
Da dobijes 10 kg.
Da se ozenis (udas).
Da se razvedes.
Da dobijes decu.
Da odes u penziju.
Da dodje leto.
Da dodje prolece.
Da dodje zima.
Da dodje jesen.
Da umres.
Nema boljeg trenutka za srecu od ovog.
- Poruka
- 30.349
Uh, Lado, jesi ga oladila.
Ulepsa mi jutro.
Ulepsa mi jutro.Konacno i ja tebi! Uvek ti mene nasmejes do suzaUh, Lado, jesi ga oladila.
