22.11.
Mozda sam u nekom neodredjenom trenutku i uspela da uhvatim nit misli koje su se rojile oko mene kao neki dosadni komarci i samo bole i ostavljale otekline i neverovatan svrab u mozgu koji te podsecao na to da tu postoji nesto sto te je ujelo i boli i kljuca i nece da te ostavi na miru. Mozda da sam imala nekoga da mi da ruku ili flasu, mozda bi se neki deo mene i smirio. Probala sam sama. Lose sam probala. Probala sam opet. Bezuspesno. Mozda je „pisano“ da bas u tim usranim trenutcima ostanem bog-zna-kako sama.
Ne sama. Usamljena.
Daleko od toga da sam bila sama. Nepovratno sam izgubila nesto u sebi, a nisam znala sta. Nisam znala ni sta mi u tom trenutku treba. Probala sam da se oslonim na najblize prijatelje misleci da ce oni znati sta treba da radim.
Ili barem sta oni da rade.
Kardinalna greska. Ne da niko nije znao kako da se ponasa, nego se cinilo kao da niko apsolutno nista nije znao. Kao da niko nikada nije izgubio nekoga.
Idiotizam.
Zapravo meni je trebala, vidis ta jedna osoba. I ja sam znala da bi ta osoba znala sta da radi i da kaze i sve. Samo sto sam mislila da to nije jedina osoba. Ispade da jeste.
Uvek nesto tako nebulozno ispadne.
Istina je da ja ne mogu da spojim dve misli u svojoj glavi. Kao ne mogu da im nadjem ni pocetak ni kraj, mada imam neku mutnu sliku sredine. Lose je.
Lose je za sve nas.
Ne znam. Nedostaje mi. Mnogo mi nedostaje, znas. Ha. Moja pisma tebi. Sva su isla tebi. Ja se idalje nekad pravim da ne znam kome pisem. Smesno, zar ne?? Znam da se smejes tamo ispod. Kad me neko pita kome su posvecena ja kazem da nisam sigurna. Ili kako koje.
A joooj.. kako smo glupi. Ha.
Ne daju mi da te vidim.
Debili.
Misle da je to lose. Mislim i ja. Nekako me nije briga. Ne znam kako ce se to zavrsiti. Mislim da niko ne kapira da ludim. Mislim ni da ja to u potpunosti ne kapiram. Lose je, ej.
Smeeesak.
Ne spavam.
Opet.
A kad spavam, sanjam. Ne znam sta je gore, iskreno. Mozda je bolje i da ne spavam. Aaaaaaa!! Ubija me. Kao da me mrzi. Kao da me jede. Kao da me unistava. Gricka me iznutra, onako polako, kao da voli. Djubre, ej.
Idi.
Nije lako..
Lazes.
Lazem.
Eto. Sta da ti kazem??
Istinu??
Plasim se, zar ne razumes?? Kao luda sam ovde.
Pa sta??
Znam i to, sve znam!! ******. Sta mi je ovo trebalo?? Zasto uvek ovako?? Snovi mi trce po glavi kao one krave sto su ih spasili od klanja. Ranjiva sam, a opet ne mogu da budem.
Ha!! Kao..
Niko ne kapira, u tome je caka. ****** kao da..
Slatki snovi, a?? Kako da ne.
Boze.. bas slatko sanjam..
Nije to bas svacija krivica, znas. Vise moja.. Nasa. Kako god.
Trebalo bi da znaju.
On je znao.
On ne postoji vise.
Postoji, u tome i jeste problem. Tu je. Svuda tu, sve to.
U glavi??
Svuda!! Razumes?? Glas, lik, sve.
Zaboravi.
Smejes mi se.
Smejem nam se.
A sta da radis?! Da se spalis. O boze gospode. Sve glupe fraze o sreci pale su u vodu. Meni se umire. Ne bukvalno, vise metaforicki. Ja sebi ovakva ne trebam, razumes li?? Naravno da razumes, nemoj tu da mi klimas. Trebas mi u ovom sranju.
I ti meni, da bih ja tebi.
A nemoj mi to pricati!! Zvuci surovo. Ili nemoguce. Kreni ka meni, krenucu ka tebi. Nije mi trebala pomoc, razumes?? Niti sam je zelela. Nije mi trebalo da me iko drzi za ruku i tesi, nicije rame. Trebalo mi je da mi neko kaze: „Nisi luda. Nisi dobro, ocajno si. I to je okej.“ I to jeste okej. Moralo je da bude.
I da to jeste okej.
Pamticete me po recima mojim.
Po sapatu mome.
Po svakom oduzetom dahu.
Pamticete moje lazi kao vasu istinu.
Moje reci bola utkane su u vasim srcima.
Pamticete me kao utehu.
Ja stojim go bicem svojim i molim!
Molim one sto stoje tako visoko pod nasim nebom!
Oslusnite zemlju!
To pesme umiru.
Oslusnite zelju!
To zaboravljene price placu.
Oslusnite, zaboga, korake svoje!
To su mrtve stope trcanja kroz zivot.
Pamticete me po recima mojim.
Po sapatu mnome.
Po svakom oduzetom dahu.
Taj vatreni prozor. To olujno nebo.
Vatreno jutro u sred sumraka.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Zapaljeni oblaci na ponocnom nebu.
Lazi ispisane crvenim nitima na teget tkanini.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Ti i ja srescemo se.
Ti i ja prepoznacemo se.
Ti i ja stajacemo nemi i ludi.
Plakacemo.
U ime smrti.
U ime pesme.
U ime zivota.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Videcemo se tamo.
Obecavas??
Obecavam.
Mozda sam u nekom neodredjenom trenutku i uspela da uhvatim nit misli koje su se rojile oko mene kao neki dosadni komarci i samo bole i ostavljale otekline i neverovatan svrab u mozgu koji te podsecao na to da tu postoji nesto sto te je ujelo i boli i kljuca i nece da te ostavi na miru. Mozda da sam imala nekoga da mi da ruku ili flasu, mozda bi se neki deo mene i smirio. Probala sam sama. Lose sam probala. Probala sam opet. Bezuspesno. Mozda je „pisano“ da bas u tim usranim trenutcima ostanem bog-zna-kako sama.
Ne sama. Usamljena.
Daleko od toga da sam bila sama. Nepovratno sam izgubila nesto u sebi, a nisam znala sta. Nisam znala ni sta mi u tom trenutku treba. Probala sam da se oslonim na najblize prijatelje misleci da ce oni znati sta treba da radim.
Ili barem sta oni da rade.
Kardinalna greska. Ne da niko nije znao kako da se ponasa, nego se cinilo kao da niko apsolutno nista nije znao. Kao da niko nikada nije izgubio nekoga.
Idiotizam.
Zapravo meni je trebala, vidis ta jedna osoba. I ja sam znala da bi ta osoba znala sta da radi i da kaze i sve. Samo sto sam mislila da to nije jedina osoba. Ispade da jeste.
Uvek nesto tako nebulozno ispadne.
Istina je da ja ne mogu da spojim dve misli u svojoj glavi. Kao ne mogu da im nadjem ni pocetak ni kraj, mada imam neku mutnu sliku sredine. Lose je.
Lose je za sve nas.
Ne znam. Nedostaje mi. Mnogo mi nedostaje, znas. Ha. Moja pisma tebi. Sva su isla tebi. Ja se idalje nekad pravim da ne znam kome pisem. Smesno, zar ne?? Znam da se smejes tamo ispod. Kad me neko pita kome su posvecena ja kazem da nisam sigurna. Ili kako koje.
A joooj.. kako smo glupi. Ha.
Ne daju mi da te vidim.
Debili.
Misle da je to lose. Mislim i ja. Nekako me nije briga. Ne znam kako ce se to zavrsiti. Mislim da niko ne kapira da ludim. Mislim ni da ja to u potpunosti ne kapiram. Lose je, ej.
Smeeesak.
Ne spavam.
Opet.
A kad spavam, sanjam. Ne znam sta je gore, iskreno. Mozda je bolje i da ne spavam. Aaaaaaa!! Ubija me. Kao da me mrzi. Kao da me jede. Kao da me unistava. Gricka me iznutra, onako polako, kao da voli. Djubre, ej.
Idi.
Nije lako..
Lazes.
Lazem.
Eto. Sta da ti kazem??
Istinu??
Plasim se, zar ne razumes?? Kao luda sam ovde.
Pa sta??
Znam i to, sve znam!! ******. Sta mi je ovo trebalo?? Zasto uvek ovako?? Snovi mi trce po glavi kao one krave sto su ih spasili od klanja. Ranjiva sam, a opet ne mogu da budem.
Ha!! Kao..
Niko ne kapira, u tome je caka. ****** kao da..
Slatki snovi, a?? Kako da ne.
Boze.. bas slatko sanjam..
Nije to bas svacija krivica, znas. Vise moja.. Nasa. Kako god.
Trebalo bi da znaju.
On je znao.
On ne postoji vise.
Postoji, u tome i jeste problem. Tu je. Svuda tu, sve to.
U glavi??
Svuda!! Razumes?? Glas, lik, sve.
Zaboravi.
Smejes mi se.
Smejem nam se.
A sta da radis?! Da se spalis. O boze gospode. Sve glupe fraze o sreci pale su u vodu. Meni se umire. Ne bukvalno, vise metaforicki. Ja sebi ovakva ne trebam, razumes li?? Naravno da razumes, nemoj tu da mi klimas. Trebas mi u ovom sranju.
I ti meni, da bih ja tebi.
A nemoj mi to pricati!! Zvuci surovo. Ili nemoguce. Kreni ka meni, krenucu ka tebi. Nije mi trebala pomoc, razumes?? Niti sam je zelela. Nije mi trebalo da me iko drzi za ruku i tesi, nicije rame. Trebalo mi je da mi neko kaze: „Nisi luda. Nisi dobro, ocajno si. I to je okej.“ I to jeste okej. Moralo je da bude.
I da to jeste okej.
Pamticete me po recima mojim.
Po sapatu mome.
Po svakom oduzetom dahu.
Pamticete moje lazi kao vasu istinu.
Moje reci bola utkane su u vasim srcima.
Pamticete me kao utehu.
Ja stojim go bicem svojim i molim!
Molim one sto stoje tako visoko pod nasim nebom!
Oslusnite zemlju!
To pesme umiru.
Oslusnite zelju!
To zaboravljene price placu.
Oslusnite, zaboga, korake svoje!
To su mrtve stope trcanja kroz zivot.
Pamticete me po recima mojim.
Po sapatu mnome.
Po svakom oduzetom dahu.
Taj vatreni prozor. To olujno nebo.
Vatreno jutro u sred sumraka.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Zapaljeni oblaci na ponocnom nebu.
Lazi ispisane crvenim nitima na teget tkanini.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Ti i ja srescemo se.
Ti i ja prepoznacemo se.
Ti i ja stajacemo nemi i ludi.
Plakacemo.
U ime smrti.
U ime pesme.
U ime zivota.
Dok gori nebo nad Beogradom.
Videcemo se tamo.
Obecavas??
Obecavam.