Svetislav Basara:" Uspon i pad Parkinsonove bolesti",Dereta,2006.
U svom osvrtu na delo, sa zadovoljstvom cu ukazati na sve znacajne novine sadasnje Basarine proze,ali cu ujedino i rasvetliti njene glavne,nazalost,zamorne nedostatke, koji su mi se prikazali nakon dugog iskustva pracenja Basarine proze i njene evolucije. Prevashodan cilj ove kritike je vera u viziju ne gore,vec potencijalno jos bolje litarature ovoga naseg vec dokazanog pisca.
Poslednji Basarin roman, sa metaforom Parkinsonove bolesti kao weltsmertz-a (`svetske patnje`), vec u sledecem misaonom naletu otkriva znacajni idejni fundus iz koga je u stvari iznikao, a to je,osnovno, niceanska teza o "bolesti" i "prebolevanju",odn. o pamcenju i - zaboravu... Upoznajmo tu zacudnu bolest... Njena krajnja, poodmakla faza jednaka je pocetnoj (ili `pocetnickoj`), i glasi: IGNORISANJE ISTE ! Izvor zaraze: moderna dekadencija sveta i drustva-svih geograf.duzina i sirina!...Daleko poreklo bolesti je, pak, "praroditeljski greh" (pisac naglasava istorijsku daljinu prvog sagresenja,sto,videcemo, nije bez nekog simbolicnog znacaja u delu)...Sledi da se bolest zasniva na patologiji ZABORAVA i LJUDSKE IGNORANCIJE, pa se, u varijacijama ovih "kvaliteta", ogledaju i njeni razliciti stepeni: A,B,C,D,itd... Ti lazni kvaliteti, kako ih ovde vidimo, startno se, `dobronamerno`, medicinski nazivaju `dusevno-telesnim zdravljem` i `normalnoscu`....Lazni su, pak, jer kao takvi NISU DOKAZANI U BORBI SA BOLESCU !...U tom smislu,i sa takvom metaforom, knjiga je zdusan i u ovom trenutku vrlo potreban podsetnik na zaboravljenu metodu preispitivanja proslosti kroz licno pamcenje,preki,ali i milostiv ukazatelj na zaboravljene naslage SVE-ISKUSTVA PROSLO-BUDUCIH-VECITO-OBOLELIH VREMENA, koje se danas,po nekom cudnom, sistematskom hibridno-matrix-tajno-sektaskom konsenzusu medju ljudima danasnjice NE SHVATAJU, IGNORISU, DEGENIRISU: u tupoj, dajdzestiranoj mikikriji zivota i brze,`extra`-zbilje 21.veka, i zarad najlosijeg simulakruma ikad dotada vidjenog u istoriji ljudske realnosti: promovisanja urbane mode jedno-dimenzionalnog tipa, besmislene ideologije `nultog vrha konzumenske svesti` i priguseno-trijumfalne promocije najcudnijih vremena `staklenih zvona` medju ljudima...
S druge strane, zbog pripovednih klisea, zamora teksta, ponavljanja i nedoslednosti, roman se cini kao jedan od slabijih Basarinih, cak iako u sebi nosi tako brilijantnu obzervaciju stanja u kome se sadasnja postmoderna svest i jedinka (srpska - pogotovu !) nalaze. Glavni nedostaci romana piscu se cine kao `vrhunska mesta`: pseudo-hriscanska retorika koja `jede` prirodan smisao dela, nastao u sudaru vise ideja i planova (glavna je vec recena:bolest `zaborava`); pomalo nategnut i, u 70% slucajeva, vec vidjen humor kod Basare,koji bi svoju komiku `paradoksalnosti` hteo crpeti uglavnom iz krutosti ortodoksnih religioznih navoda i spiritualisticke ekvilibricnosti dela, kakvim ga autor u startu pretpostavlja. Naposletku, tu je i insistiranje na simbolici anti-heliocentrizma (valjda pobuna protiv svih vrsta centrizama, otudjenih od coveka), koje,medjutim,upravo pati od nedostatka materijala za paradokalnost da bi,u ovom casu, konacno dobilo svoju odlucujucu, trijumfalnu, simbolicko-spiritualisticku pobedu kakvu autor odavno prizeljkuje u svojoj prozi,cak i nakon sto je i ostvari... Umesto paradoksalnosti, iz opustenog,`razlabavljenog` teksta izbijaju kontradiktornosti... Pitanje:"Sta je u centru,a sta orbitira?" ne bi trebalo da bude vazno OSOBI KOJA JE PRISTALA DA OBOLI u "(SVETOJ) BOLESTI" paloga sveta, tj.upravo u vecitoj DEKADENCIJI. Iznenada se, ali jasno, naglasava sporedna uloga koju praroditeljski greh ima u celoj stvari vezanoj za bolest: pocetak je pocetak, ali vreme se ne moze vratiti unazad; na racun toga, zivece i zivot ima uvek aktuelna `bolest poslednjih (postmodernih) vremena`. Upravo zbog toga, spor izmedju heliocentrizma i geocentrizma gubi svoju snagu i smisao iz ranije proze...Prica se u ovom romanu jos i o formiranju glavnih celija svake civilizacije-gradova, verovatno pod uticajem Delezovih eseja o nomadima - sto bi bila prostorna varijabla istorijske dekadencije,kao i o vec dobro poznatim Bodrijarovim tezama o `ubrzanju vremena` - sto odgovara vremenskoj varijabli (post)moderno sagledane dekadencije. Bodrijarovsko stepenovanje `realnost-simulacija-simulakrum` je, medjutim, nesto mnogo bitnije za primetiti u Basarinom ucitavanju teza specificno ovoga autora i filozofa, sto se u njegovom romanu ogleda u karakterizaciji bolesti kao "Parkinskonizam A,B ili C tipa..." Oslobadjanje u misteriji `svete bolesti` neocekivano ce, ipak, ponuditi sliku koja je bliza heliocentricnom, nego geocentricnom modelu sagledavanja kosmickog mesta coveka: promrzlu u tami jedinku okrenutu svome centru koji se projektuje ekscentricno- u udaljenu,ali duhovno blisku tacku, koja ce tom istinskom cinu uzvratiti sopstvenom svetlecom toplinom misticnoga Sunca, uz duboki unutrasnji osecaj da je ta tacka upravo - voljeni Bog.
Posto smo ovde Bogu prisli na mistican, intuitivan nacin, red je da se osvrnemo i na malo kontraverznije teme u delu, po kojima je Basara dobro znan i, ultimativno, najvise cenjen pisac kod nas, teme vezane za detronizaciju i adivinizaciju svetovnih likova i pojava... Buduci da je akcenat dela na prevlasti literature,odn. fikcije, kreativnosti nad realnoscu,to se u ovoj problematici u prvom redu valja skoncentrisati na fenomene iz knjizevnoga sveta. Nesto sa cime se mnogi nece sloziti,ne zeleci da razumeju pisca, jeste revizija i revalorizacija "uloge Dostojevskog u svetskoj knjizevnosti i teoriji"... "Svako je glumac..`,tvrdi nam Sekspir... I sami umetnici znaju da zauzmu odredjeni stav, gard, ulogu spram onog materijala kojeg ostvaruju svojom fikcijom...Jedino se za Dostojevskog, pa cak i Tolstoja,smatra da su `liseni svake uloge, glume i pretvaranja` nad masom i silom svoje imaginacije, kao da im Bog bezmalo sam dosaptava svoje istine direktno na uvo,odatle na hartiju...Paradoksalno je, medjutim, da su upravo ovi pisci pokazivali katkad vrlo tesko razumljivu surevnjivost spram sopstvenog lika i dela, ipak tako potvrdjujuci da su -nazalost ne samo u svom umu- nosioci nekakvih `uloga`, i to,ni manje-ni vise, nego uloga `narodnih tribuna`,`proroka` i `proznih Bogova`...Dostojevski, opterecen ulogom `bozanske milosti i oprastanja`,kroz bozanski (skriptorski-pripovedno) organizovanu i nategnutu patnju- kao da je sam izmislio nacin na koji dekadencija deluje !... Tolstoj,sa ulogom `Boga-Savaota`,`predvodnika vojski i masa`, Demijurga-`poznavaoca zivota i smrti`,sa svim tim znanjem na sopstvenim plecima, opterecen je imperativom da prema `tome` organizuje svoj literarni svet...Poznata je Bahtinova teorija `polifonog romana Dostojevskog`,kao i Stajnerove komparativne studije ova dva pisca,koje im,uzimajuci sve ovo gore navedeno U PRILOG, priznaju vestinu (umetnost) organizacije tog jedninstvenog materijala u knj.istoriji, te po tome iznose i odredjeni estetski sud...
Medjutim, izvan ovih teorija, vezanih za tumacenje tzv. "ruskog romana realizma 19.veka", pri poredjenju sa mozda dostojnijim i korenitijim primerima za stvar realizma u knjizevnosti,npr. Balzaka u Francuskoj, ili cak i Stendala, koji svojom sentencom `Roman je ogledalo koje se nosi pokraj puta...` otvara vrata intimnom i zbiljskom prozimanju covecije realnosti i njega samog-putem istinskog osecaja, i osecaja za istinsko, mi zapravo dolazimo i do istinske manjkavosti ruskog realizma: odsutstvo pravog realizma sveta, koji ce kolapsirati pod imperativima jedne ili vise ideja za dokazivanje i za ucitavanje u njega. U zeljama autora da dokuce misteriju zivota i postojanja, strada sam verodostojan zivot: prikazi njegovih puteva,aktera i psiholoske motivacije pate od izvestacenosti, preko patetike, do sladunjavosti. Mi odatle,fakticki, nismo nista naucili!
Nije dobro proslo, sta ces...
