RASTKO PETROVIĆ
Pesničko iskustvo Rastka Petrovića pruža nam dragocenu priliku za razmišljanje o samoj suštini stvaralačkog čina. Da li je poezija jedna nadasve impulsivna, iracionalna delatnost, koja prevazilazi literaturu i pridružuje se drugim spontanim životnim manifestacijama? Ili je ona svesno izvojevana vlast nad sirovom i amorfnom materijom, pobeda stvaralačke misli nad slepim nagonom, suštine nad pojavama i strukture nad haosom? Da li amaterska strast, ma koliko iskrena ona bila, može ostati jedina pokretačka snaga poezije? Ili su estetički smisao i jezička kultura pesniku isto toliko neophodni koliko i silina i neposrednost doživljaja? Od odgovora na sva ova pitanja zavisi umnogome i sud o književnom delu Rastka Petrovića.
Rastkova velika pasija, a to znači i strast i mučeništvo, bila je misterija telesnog, koja mu se otkrivala u punom sjaju vrhovne pesničke lepote i kobi preko najsvakodnevnijih fizioloških manifestacija: disanja i koračanja, sitosti i gladi, uspavljivanja i buđenja. Pred tom slikom golog fizičkog postojanja on je stajao kao pred čudom koje ga u isti mah obespokojava i zadivljuje. Rastko je gledao svet onim istim detinjastim, zadivljenim očima, čednim i divljim, koje je voleo da traži kod Starih Slovena ili primitivnih afričkih plemena. U njegovom Otkrovenju, u Burlesci gospodina Peruna, boga groma, u njegovim pripovetkama i putopisima vitlaju telesa i pomalja se sva sila džungli i drumova, trbuha i kuhinja, materinstva i kanibalizma, porođajnih muka i zverskih urlika. Sve se to komeša i vrve u jednom pomamnom, zahuktalom ritmu, bez određenog smera. Rastko se nije mnogo trudio da, poput Bodlera ili Remboa, dođe do svog poetskog sistema i nove "alhemije reči". Predavao se doživljajima svojih čula slepo i podatljivo, sa jedinom željom da ih što neposrednije iskaže.
Rastkovo Otkrovenje je egzaltacija nagonske prirode čoveka, iz čijeg mesa izviru sve lepote i sva saznanja: i poezija, i religija, i moral. Na "sudarima seksova" počivaju svi oni veličanstveni i strašni životni treptaji koje nauka istražuje, a pesnik ih proslavlja. Otkriće tajne rođenja predstavlja, za Rastka, najveće pesnikovo otkrovenje; ona je hleb i vino jednog novog jevanđelja koje je čoveku od krvi i mesa podiglo oltar na zgarištu srušenih bogova. Čovek je zanos i bol materije koja postaje svesna sebe. U njegovoj podsvesti skriveno je sećanje ne samo na prošlost ljudske rase, već i na prve organske čestice iz kojih se klica života zametnula. Njegov "jedini san" to su ona veličanstvena kruženja i preobražavanja nesvesne materije iz koje je ponikao, a najveća je ambicija poezije da te drhtaje i ritmove dosluti i ovaploti, da ne bude ništa drugo do jedna od nagonskih funkcija te "najdivljije, i nazdivnije zveri" koja se zove čovek.
Ali, najdivnija među zverima, čovek je istovremeno i "nepreglednosti životinja, to jest zver čije su čeljusti razjapljene prema beskrajnosti", i to je izvor njegove patnje i nezadovoljstva. Sve slasti koje je okušao, sva zverstva koja je počinio, svi drumovi kojima se uputio ne mogu ga zasititi; njegova je glad neutoljiva, jer je to metafizička glad; sve telesne ekstaze kojima se predavao bile su samo uzaludni pokušaji da prekorači granice telesnog. I pesnik, koji beskraj nije umeo, niti je hteo da predstavi sebi drugačije do telesnim predstavama, vraća se samom praizvoru telesnog, prvoj klici života, biološkoj plazmi, kao kolevci svih snova o beskrajnosti. Još nezaražena bolešću svesti, bezbedna u svome neznanju, zaklonjena od zbilje i njenih košmarnih snova, materija u embrionalnom stanju jedina sanja veličanstveni, kosmički san o prostorima i dubinama, jedini san van svih ljudskih mera i granica, čedan i beskrajan, začet od pamtiveka u krilu svemira. Čoveku je dato da taj san odsneva samo jednom, u utrobi majke, ali nostalgija za njim pratiće ga celog života. Svaka povreda kojoj ga život bude izložio, sva klonuća i razočarenja sećaće ga na povredu koju je pretrpeo došavši na svet, i budiće u njemu žudnju da se vrati u bezbedno, toplo krilo prerođajnog blaženstva.
Tako se mitska predstava o čovekovom padu preobražava u Rastkovom Otkrovenju u psihoanalitičku predstavu traume rođenja, a čežnja za povratkom "zlatnog doba", o kome govore ciklišne kosmogonije, u čežnju za povratkom u prenatalno stanje. Ali taj blaženi intrauterinski san nema, u Rastkovoj viziji, nikakvog spiritualnog ni simboličnog značenja. Praslike koje je on otkrivao u području nesvesnog evociraju uspomenu na jedan svet u kome vladaju čisto biološki zakoni, a snovi o prerođajnom blaženstvu prepliću se sa snovima o blaženom životu Starih Slovena ili primitivnih afričkih plemena:
Ta izađoh iz džungle namirisane
I pokrih zemlju telom da je sačuvam od isparenja
---------------------------------------------
Ja vam neću spomenuti nikad
Prašumski zanos slobode!
(Tajna rođenja)
Kult primitivnog mentaliteta imao je za Rastka pre svega kompenzacioni značaj. Čitavo njegovo stvaralaštvo, i poetsko i prozno, prožeto je žudnjom za jednim nedostižnim idealom strasnog, nesputanog življenja, koje je njemu, intelektualcu evropskog kova, bilo uskraćeno. U arhaičnim i primitivističkim kultovima, koje je toliko voleo, on je video samo njihov orgijastički karakter; njihov dublji, ritualni smisao ostao mu je nepoznat. Zato se Rastkov pokušaj zasnivanja mita o večitom povratku na psihoanalitičkim temeljima morao završiti porazom. Kružna putanja koju Rastko opisuje u Otkrovenju zatvorena je, a njegov san o povratku kazuje nam samo to da povratka nema. Uzalud će pesnik pokušavati da ponovo nađe svoj izgubljeni raj predajući se čulnim zanosima i maštanju o primordijalnoj slobodi. On se ubrzo morao osvedočiti da je njegova žudnja za raskidanjem "svih veza, svih morala" bila beznadežna:
O, ja slobodom nisam ništa stekao
Ni nazreo dno ponora strašna...
U ovom svetu gde "svaki list poriče postojanje jednog drugog sveta, slobodnog i bez mere," gde svako rađanje nanosi bol, gde majčine oči sa slike moraju da užasno pate, čovek nije više zver, najdivljija i najdivnija, već istoričar: zakon istorijske nužnosti srušio je mitsko carstvo slobode, a svest o bolu prouzrokovala je bol svesti, kojeg se nikakvom neukrotivošću pesnik neće moći osloboditi. I on ponovo kuca, prestravljen, na "mišićna vrata ovog života"; ali "crvena svetlost doma gde se ne vraća" neće ga odvesti putem spasenja, već do mesta smrtnog košmara. Životna stanja koja mu se činiti nalik na prenatalno stanje biće sve češće stanja obamrlosti, otupljenja, gubitka životne energije i gubitka pamćenja. I krug će se zatvoriti: čežnja za intrauterinskim životom izjednačiće se sa čežnjom za nebićem, a tajna rođenja sa tajnom smrti.
Kao i sva moderna poezija egzistencijalnog smera, koja u pustolovini mesa vidi jedinu mogućnu pustolovinu čoveka, i Rastkova se poezija morala naći jednog trenutka pred osećanjem apsurda kao pred krajnjim ishodom svog biologističkog nihilizma, Ali Rastko je bio suviše mladalački pust, zaljubljen u život i romantičarski zanesen da bi se predao beznađu. U svojoj nedovršenoj poemi Vuk on će ponovo otkriti plameni zrak koji ga je, dotičući iz matere, vodio u Otkrovenju putevima slobode. Ali to neće više biti biološki, već kosmički putokaz. Svetlost koja je obasjala čas njegovog rođenja pesnik će prepoznati okrećući se njenom kosmičkom izvoru, Suncu. Ne odričući se svog senzualističkog zanosa iz Otkrovenja, on će pokušati da premosti granice telesnog uspevši se uz lestvice sunčane, taj najviši simbol stremljenja ka vrhuncu:
Sunce, jedino tebi što sam žudeo biti ravan,
Znati jednu jedinu stvar i njome znati sve.
U nekoliko mahova još pokušaće Rastko da krene tim putem pročišćenja i sublimacije svojih mladalačkih vizija. Ali svi ti pokušaji ostali su polovični i nedorečeni; za pesnika Rastkovog kova bio je to pretežak put.
"Prođoše dani senzualnosti, gordosti mladićke, velikih drhtanja. Umoran od godišnjih vremena, od prijatelja nevernih, koji su ponositi, od sopstvenih misli kojima se neće pridružiti matematički oblik, osetismo se opet beskrajno ojađenim, naročito usamljenim; umnoženi svim onim što nazivamo svojim a što nas krade a ne pripada nam: nameštaj kućni, zbirke pesama, nekoliko knjiga, i toliko uobraženosti (pretpostavke) na izvesne doživljaje."
Ovim rečima iz Rastkove nedovršene poeme ne treba komentara. Vuk je bio poslednji veliki Rastkov pokušaj do proširi vidokrug svoje poezije i uzdigne je do univerzalnog; pesnik više nije imao snage da ga dovrši. Dani senzualnosti i velikih drhtanja bili su prošli, a sa njima je usahla i ova poezija, koja je svu svoju snagu crpla sa afektivnih vrela.
U tim mladalačkim osobinama njegovog pesničkog dara treba, po mom mišljenju, tražiti osnovne razloge Rastkovog preranog rastanka sa poezijom. Otkrovenje je pre svega uzbudljivo svedočanstvo o traumatičnom doživljaju sveta jednog preosetljivog, neiživljenog mladog čoveka, kome je u poeziji mnogo više bilo stalo do "helioterapije svesti" nego do umetničke kreacije. Sam on isticao je ne jednom da "ne ostvaruje veliku umetnost, već samo veliku ekstazu"; "Počevši da pišem ovakve pesme" — pisao je Rastko u svome Otkrovenju — "pevam ih ne iz kritike na život, već nađoh čitavo blago životnih zanosa i oduševih se da stvaram". Ako prihvatimo tvrdnju Edgara Poa i Bodlera da je kritički duh onaj koji stvara, neće nam biti teško da objasnimo zašto Rastko nije umeo da svojim mislima "pridruži matematički oblik" i savlada "toliko uobraženosti na izvesne doživljaje". Kritičkog duha on nikada nije imao, niti je uspeo da stekne moć duhovne koncentracije. Jednom zauvek on se bio predao na milost i nemilost onim nepojamnim "rečima i silama razvića" koje je nalazio u domenu afektivnog života, nemoćan da ih ukroti i razjasni.
Smatrajući da su se nadrealisti "pri beleženju podsvesnih matica ograničili na fermentaciju ideja", Rastko je svojim slobodnim asocijativnim pisanjem nastojao da izazove u prvom redu fermentaciju osećanja. Ali njegov diskursivni, rekao bih skoro raspravljački ton, svedoči nam o tome da refleksivne tendencije u njegovoj lirici nisu bile zapostavljene. Rastku je, za razliku od nadrealista, bilo mnogo više stalo da pronikne u tajne onih "sila nemerljivih" koje vadaju svetom, nego da gradi nove poetske svetove, čarobnije od stvarnosti. I tu se javlja osnovna protivrečnost njegove poetike. Zagrcnuta i prenadražena, prepunjena emotivnim nabojem, njegova rečenica ni jednu misao nije mogla da izrazi do kraja: ona se neprestano uplitala u kontradikcije i ambivalentne iskaze. Pridajući pojmovima emotivno značenje, Rastko je sa njima postupao kao sa slikama: prepuštao ih je volji slučaja, ili ih je upotrebljavao na sasvim proizvoljan način. Rasplinut i zbunjen, on se u domenu apstraktne misli teško snalazio. U njegovim najboljim pesmama ima rečenica koje ne samo da su alogične, već se i gramatički teško daju povezati:
Probijajući se kroz san i ljubavi,
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti (...)
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l' s tobom, ili oni sami
Nađoše put ovuda za beskraj?
Ne umejući da razgraniči konkretno od apstraktnog, sliku od pojma i misao od osećanja, Rastko je tradicionalnim deskriptivnim sredstvima opisivao psihičke afekte, a misao izražavao na afektivan način; otuda onaj stalni raskorak između intelektualnog i emotivnog značenja njegovih pesama, koji je mnogo više znak mladalačke neveštine i pometenosti nego kakav dublji psihoanalitički simptom.
U svojoj strasnoj privrženosti slobodnom, nekontrolisanom beleženju "točkova svesti", prevideo je Rastko jedan od osnovnih činilaca koje taj metod podrazumeva: magiju poetske slike. Retko će se dogoditi da u njegovim pesmama nađemo one smele, munjevite metaforične preplete, koji predstavljaju jednu od najznačajnijih osobenosti modernog pesničkog izraza. Oskudna u leksičkim i metaforičkim vrednostima, Rastkova rečenica ograničavala se na to da na stari, diskursivan način postigne onu slikovitost asocijacija, koju su drugi postizali asocijacijama slika. Prvi i najautentičniji predstavnik moderne osećajnosti u međuratnoj poeziji, Rastko nije mnogo doprineo njenom izražajnom obogaćenju. Njegova izražajna nezgrapnost i smušenost nisu bile samo posledice prevelike težnje za spontanošću, kao što se to obično ističe, već i jednog urođenog nedostatka jezičkog osećanja koji, osim u knjizi Ljudi govore, nigde nije uspeo da otkloni.
Jedna detaljnija analiza njegovih poetskih i proznih tekstova pokazala bi da se Rastko stalno kolebao između dva jezička obrazca, našeg i francuskog, ne znajući kako da ih uskladi. Rastko je očigledno nastojao, kao Crnjanski ili Vinaver, da se oslobodi krute konstruktivnosti i šematičnosti tzv. beogradskog stila. Ali, nemajući dovoljno sluha da na samom izvoru narodnog i gradskog govora traži nove jezičke mogućnosti, on je pokušao da staru rečeničnu konstrukciju učini gipkijom lomeći je i rastežući na najproizvoljniji način. Stojeći na tako nesigurnim sintaksičkim temeljima i sastavljena od amorfne leksičke građe, Rastkova poezija tonula je stalno u vrtloge mutnog i nedorečenog. Idući za stopama Remboa i Apolinera, Rastko nije uspeo da uvidi da njihova poetska reč, i kada je bila skrivena velom tajanstva, nikada nije bila jezički konfuzna i mutna, da su i najsloženije njihove misli bile savršeno čisto izrečene.
Bilo bi ipak nepravedno svaliti na Rastka svu krivicu za njegove jezičke muke i pometnje. Ako ga već poredimo sa Remboom i Apolinerom, treba se prisetiti da je njihovo pesničko iskustvo bilo plod jednog dugotrajnog procesa oslobađanja od klasičnih poetskih normi. Probijajući brane stare prozodije, svi ti novi, prevratnički tokovi francuske poezije slivali su se uvek na najprirodniji način u matični tok svog književnog jezika. U našoj poeziji takvog kontinuiteta niti je kada bilo, niti ga danas ima. Vesnik jednog novog vremena, u kome će pesnik morati da ustostruči svoju sposobnost primanja i sređivanja najheterogenijih utisaka, Rastko se morao naći pred onim istim preprekama o koje su se slamali svi naši veliki avangardni poduhvati od Branka Radičevića do danas. Izražajna sredstva kojima je on raspolagao bila su suviše oskudna da bi mogla oglasiti moćno i bez kolebanja nova pesnička sazvučja. U svojoj grozničavoj žurbi za izgubljenim vremenom naš jezik jedva da je bio stasao do parnasovskog ideala formalnog savršenstva, a već je Rastko najavljivao pobedonosni pohod iracionalizma i vaskrsenje nacionalnih tradicija. Treba li se onda čuditi što je njegova misao tako tegobno nalazila put do novog umetničkog oblika?
Od svih naših pesnika između dva rata, Rastko Petrović je imao najviše uslova da dostigne evropski nivo poezije svoga vremena. Prvi naš liričar koji ne dolazi sa zakašnjenjem, on je, uporedo i u dosluhu sa pariskim avangardistima, začuo prve, uznemirene i još uvek ushićene otkucaje bila nove kosmopolitske ere. Ali, rođen pod dvostrukim znakom slovenskog boga Peruna i svoga imenjaka Nemanjića, on nije morao, poput svojih pariskih vršnjaka, da traži posredne puteve u san ili egzotiku da bi pronašao žive vode primitivne naivnosti i mitske svesti. Njegov doživljaj novog sveta izvirao je iz najdubljih predačkih vrela. Kada razgrnemo prvi, "frojdistički" sloj Rastkove poezije, rastrzane kompeksima detinjstva, otkrićemo dve prastare antagonističke sile koje su se u njenom podzemlju nastanile: drevnu pagansku obest i mističarsku strepnju i ekstazu. Na njihovom sukobu počivaju sva ona strasna i grčevita uzbuđenja koja Rastkovu poeziju čine tako autentično modernom.
U Rastkovoj poeziji i u njegovim pripovetkama i putopisima ukrštaju se svi oni putevi preko kojih moderna svest doseže do mitske svesti: i čežnja za legendarnom prapostojbinom velikog ljudskog sna o sreći, i mutna, frojdistička opsesija tajnom rođenja; i drevni kult večitog obnavljanja prirode, i kult modernog ritma, vratolomnih brzina i neprekidnih promena; i ekstatična molitva pred licem Sunca i egzistencijalna strepnja nad ponorom tela. Jedan od retkih naših pesnika koji po povratku iz Pariza nisu bili izgubili čulo za racionalne tradicije, on je, već u prvim svojim pesmama, pripovetkama i člancima bio na najboljem putu da ostvari sintezu koju niko nije bio ostvario, da izmiri krajnosti koje se još ni danas ne mogu izmiriti: da približi Istok i Zapad u nama i poveže našu prošlost sa sadašnjicom; da zbratimi svoje pustolovne slovenske pretke, bahate i čemerne, sa modernim evropskim pustolovima utančanih i neurotičnih čuvstava; da sjedini svetlost duhovnu sa svetlošću "doma gde se ne vraća"; da naše mitove učini vaseljenskim i vaseljenskim merama da premeri našu mitologaju. Prvi, ako ne i jedini od svojih savremenika on je imao sluha da ponovo otkrije večito mladićstvo narodnog genija i da ga rasvetli na najsavremeniji način. I dok su drugi marljivo prevodili pariske književne manifeste i učili se spontanosti na stranim uzorima, Rastko je krenuo da traži izvore novog poetskog duha tamo gde su najčistiji i najsvežiji: u šumama i jezerima gde se ogledaju boje našeg podneblja i gde počiva tajna našeg bića, u velikom jutru nad grmom Višnjićevim i u liku svete seljanke na Kosovu, u našim starim manastirima, u narodnoj pesmi i predanju, igrama i vezovima, legendama i običajima. U našim narodnim umotvorinama on je našao sve ono "a čime su tragali predvodnici moderne evropske poezije: prve, neusiljene oblike iracionalnog stvaralaštva, neobuzdan nagon za igrom, humor razložan i bezrazložan, kosmiči duh koji prožima sve stvari, najprisnije spojeve iskustva i vidovitosti", mudrosti i magaje, verbalne i vizuelne mašte. Ali Rastko je znao da oseti i presudan, sudbinski značaj naše epske tradicije, u kojoj čudesnost nije samo proizvod individualne fantazije, već kolektivni i svemirski doživljaj. Sagledana u čudesnoj perspektivi kosovskog boja, Višnjićeve Bune na dahije i albanske epopeje, Rastkova vizija otadžbine uzdiže se do kosmičkog i univerzalog značaja. U kosovskom opredeljenju on je video ne samo put prevazilaženja svojih bioloških i egzistencionalnih tegoba, već i naš zajednički put oslobođenja od surovosti i mraka, najsvetliji domet našeg istorijskog iskustva. Rastkova ljubav za tvorevine narodnog duha nije bila onaj uobičajeni patriotski gest kojim su pesnici "zahvaćeni zapadnjačkom rekom" želeli da se oduže svome narodu, kao što ni njegov kosmopolitizam nije bio pomodan i lažan. Sve što je njegov uznemiren, lutalački duh prikupio od savremenih poetskih saznanja našlo je svoje prirodno utočište na našem tlu, pod okriljem našeg iskustva i naših simbola (Burleska, Dan šesti, pripovetke i putopisi, Veliki drug itd.).
Rastkova težnja za sintezom između savremenosti i tradicije i kosmopolitskog i nacionalnog Duha bila je ipak suviše neviđena i smela da bi mogla biti do kraja ostvarena. Ona je, u svakom slučaju, mnogo vidljivija u njegovoj prozi i u člancima i esejima, nego u njegovim poetskim ostvarenjima. Pritešnjen između dva zaraćena tabora, on pravu podršku nije mogao dobiti ni sa koje strane. Za konzervativne građanske krugove Rastkovo Otkrovenje moralo je predstavljati pravi društveni skandal. Ali ni u krilu našeg predratnog modernizma on se nije mogao osećati mnogo ugodnije. Rastkovo osećanje istorijskog kontinuiteta i privrženost tradicijama nisu mogli da oduševe njegove prijatelje iz nadrealističkih redova, pogotovo od trenutka kada je pošao putem društvenog i političkog kompromisa. Da je taj put umnogome bio rezultat pesnikove krajnje usamljenosti i dezorijentacije, čini nam se da je danas prilično jasno. I nije nimalo slučajno što je slična sudbina zadesila naše najveće međuratne pesnike. Ključevi naših istorijskih i kulturnih vrednosti bili su u rukama konzervativne inteligencije, koja je već decenijama bila ovlašćena da ih tumači u duhu građanskog pozitivizma, profesorskog sitničarstva i mračnjačkog šovinizma. Naša nadrealistička avangarda bila je, sa svoje strane, mahom savršeno ravnodušna za sve što nije bilo zapisano u francuskim modernističkim proklamacijama, niti je ikada pomišljala da bi trebalo poći, kao Rastko, Crnjanski ili Momčilo Nastasijević, za našim nacionalnim, duhovnim i jezičkim osobenostima. Okružen sveopštim nerazumevanjem ili polurazumevanjem, što je možda još gore, podjednako tuđ i zvaničnicima i buntovnicima, i konzervativcima i naprednjacima, Rastko je morao doživeti sudbinu svih naših velikih pesnika koji su pokušali da modernu literaturu zasnuju na nacionalnim osnovama: ostao je polovičan i nedorečen, sav u fragmentima, u uzletima i padovima. Ako je ipak uspeo da odoli zloj ćudi svoga vremena i preda nam u nasleđe delo koje će biti jedna od najvećih dragocenosti našeg književnog i istorijskog pamćenja, to je zato što je, usred najžešćih književnih okršaja, umeo da sačuva svoju originalnost, svoj autentičan poetski lik. Svet koji je stvorio pripadao je samo njemu, iako je to bio svet u kome je sva mladost našeg doba mogla sebe da prepozna. Zato smo ga i prihvatili kao svoj.
Zoran Mišić
Rastko Petrović | OTKROVENJE poezija — proza | Ljudi govore | Izbor i predgovor Zoran Mišić | Prosveta — Beograd
