Rastko Petrović

[Lada]

Rastko Petrović,16.05.1898. Beograd – 15.08.1949. Vašington

Književnik, diplomata, brat slikarke Nadežde Petrović jedan od najoriginalnijih talenata i najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih pesnika koji su se javili posle I svetskog rata. Studirao u Parizu.
Rastko je bio neumorni tragalac za ljudskom toplinom, za istinskom emocijom koja nije isto što i emocija pred istinom, od istine. Ići, tražiti, naći pleća Velikog druga na koja je moguće osloniti se, preuzeti malo i toplote i topline od tih leđa, a u zamenu dati sav sopstveni žar žudnje za životom izvan samotništva, izvan egzila. Tako ostati, u iluziji sapatnje, razumevanja i združenosti ne samo u ledenim gudurama Albanije 1915, kad je usamljenost svakog ljudskog bića bila vidljiva i gotovo opipljiva, nego i u sjajnim prestonicama međuratne Evrope i posleratne Amerike u kojima je ista usamljenost postajala nevidljiva pod pletivom od ljudskog govora, razgovora, pod prividima druženja i razumevanja ali ipak ostajala nepomeriva, još čvršća, gotovo stamena.
Rastko Petrović, veliki poklonik života a najdublje odan stvaranju, svoje kratko promicanje kroz ovdašnje postojanje oblikovao je igrom između te dve vatre, ta dva plamena: života i stvaranja. Možda je zato tako brzo izgoreo. Tragao je za pojmom koliko sebe toliko i Drugog, sa precima i savremenicima, za prošlim i sadašnjim, za stvarnim i nadstvarnim pod nebesima Stare Srbije i Makedonije, Bosne i Jadranskog primorja, družio se sa Starim Slovenima ali i sa modernim Amerikancima, sa pripadnicima afričkih plemena, kao i sa članovima evropskog diplomatskog kora, sa lučkom sirotinjom i sa pariskim nadrealistima, sa španskim seljacima i čuvarima njujorških muzeja uteklim iz Čehoslovačke, od Hitlera. Družio se i govorio, govorio. Svi su voleli da ga slušaju, ali malo ko je umeo ili hteo da ga razume. Rastko je i umeo i hteo da razume Drugog. Strepim da nije, ni u jednom svom boravištu, ni pod jednim nebesima našao svog Velikog druga. Ni jedna pleća da se osloni i ogreje pod mrazevima sudbine, bar za trenutak.
Ovde, u Beogradu, sigurno ih nije našao. Kad se, posle Prvog svetskog rata, Rastko Petrović vratio u naš grad iz Pariza, bio je toliko oslobođen i svojim znanjima i svojim saznanjima, toliko nov i moćan u svom pesničkom uzbuđenju i kazivanju da je morao izazvati ono što je i izazvao: nerazumevanje, zgražavanje, osudu. Ne treba zaboraviti: Rastko je bio prvi učitelj beogradskim nadrealistima, on ih je uputio ka evropskoj umetničkoj avangardi, ne oni njega. On je goreo, oni su uzimali od njegovog ognja. Posle Drugog svetskog rata bilo je još gore, jer su ga se prijatelji odrekli, neprijatelji ga osudili na izgnanstvo, a nova, mlada čitalačka publika dugo nije ni znala da je postojao. Izgnanik u sebi postao je i prognanik u sopstvenoj zemlji.
Ima već nekoliko decenija kako nam se Rastko vraća, kako ga upoznajemo, ali ga još nedovoljno poznajemo jer nam se nije ni vratio u potpunosti. Možda zato što je tako ogroman pa nadvisuje svoju epohu kao što je nadvisivao, visokim rastom, svoje sagovornike; treba dostići i shvatiti sve što je postigao kao pesnik, pripovedač, romansijer, esejist, crtač, slikar, fotograf, filmski snimatelj. Mi mu dugujemo poznanstvo sa njegovim moćnim duhom, dugujemo ovom izgnaniku prepoznavanje njegovog pravog mesta u srpskoj kulturi. Dugujemo mu i napor da se sačuva od propadanja i obnovi Muzej Nadežde i Rastka Petrovića, da se spase ono što su i Nadežda i Rastko stvarali i stvorili.
Dugujemo mu da ga, konačno, primimo i prisvojimo.

 

[Lada]

 

[Sensei]

Растко Петровић „Косовски сонети“

Читањем песама”Косовски сонети”, намеће се утисак да су оне настале као спој легенде о косовском боју и свих искушења, страдања и патње доживљених у повлачењу преко Албаније 1915. године. Истовремено, оне су аутентични доказ да се стваралаштво Растка Петровића по вредности може упоредити са опусом стварања Дучића и Ракића. Песме су писане у једанаестерцу и дванаестерцу. Први утисак који се стиче након читања је песникова опчињеност космичком енергијом и трагање за правим изразом. У свих седам песама импресиван је мотив колективне смрти. Управо, ту колективну смрт, Петровић својим умећем казивања, успева да преточи у космичку енергију и вечни живот својих јунака који су положили своје животе за више идеале у ближој и даљој историји. Свака песма из овог циклуса посвећена је косовским јунацима, њиховим идеалима, достојанству, патриотизму, а то је за песника свето. У I, II и III сонету описана је косовска битка, погибија Бошка Југовића, Топлице Милана и осталих Југовића. У стиховима ових сонета уочавају се атрибути и песничке слике које недвосмислено указују на жудњу за смрћу, чиме су ови јунаци потврдили одбрану своје вере, традиције, отаџбине, идентитет. То потврђују стихови:

“Зарили су страсне прсте у сред меса ” ( “Бошко Југовић” )

“Устремише се раширених плућа дивљи бесни” (” Милан Топлица ” )

“Крај њега је локва проливене крви

Истекле из срца уморног, кад смрви ” ( “Косовка ” )

Кроз ликове Југовића, Топлице Милана, Косовке девојке, васкрсава косовски бој, што буди у нама свест за патриотизмом.

Генерално, у свим сонетима, песник описује патњу и страдање народа, који су бранили своју слободу од туђина. Зато су за песника сви косовски јунаци подједнако важни и свети. Песничким сликама приказана је косовска голгота, а посебно је то уочљиво у V и VII сонету, где је дат приказ златне бурме скинуте са мртвог јунака. Бурма је симбол верности и љубави двоје љубвави двоје људи, али она у овим сонетима представља и верност према отаџбини за коју јунаци дају своје животе. Златни круг је симбол земаљског обележја са сјајним бескрајем, он је заправо спој духовног и овоземаљског живота. Симболом бурме, песник нам је описао несрећу нашег народа за време и после косовског боја, која је посебно описана у IV сонету, суочавање Косовке девојке са губитком свог вољеног. Импресиван је приказ њених суза и брига за будућност свог народа. У VI сонету приказан је стравичан призор у јутро после боја, где пале јунаке, песник пореди са згаженим класјем, а то заправо симболизује гашење лозе.

Косовски јунаци имали су две могућности, да живе под турском влашћу или да се боре за своју земљу и слободу. Као народ високих моралних вредности, где доминирају част и достојанство, повели су свој народ под ” светом заставом” у борбу за идеале. Зато су они за Растка Петровића свети, јер су се својом храброшћу издигли изнад овоземаљског простора. Тако је почео њихов пут у митске висине, у песму, у памћење, у савремено трајање. Косовски јунаци заузели су своје место на небу, а са нама ће увек бити док је Срба и Косова.

Моје мишљење је да је песник код читаоца изазвао емоцију и пробудио националну свест. Испољавањем својих емоција и казивања у ” Косовским сонетима “, Растко Петровић је у потпуности успео да косовске јунаке постави на пиједестал дивљења од стране читаоца. Мени лично песме су се допале, и зато мит о косовским јунацима треба вечно да траје и преноси се на нове генерације.


Литература; “Сабране песме” Растко Петровић

Катарина Савић III6

 

[Lada]

Rastko Petrović jedan je od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka, a njegov književni opus čini samu osnovu modernih ideja i oblikotvornih tendencija. Ogledao se u velikom broju različitih književnih vrsta i značajno je doprineo razvoju srpskog romana, priče, lirske pesme, poeme, putopisa, drame, eseja.

Rastko Petrović rođen je 3. marta 1898. godine u Beogradu, u cenjenoj porodici Dimitrija Petrovića, istoričara, i Mileve Zorić, učiteljice. Porodica je imala devetoro dece, sedam devojčica i dva dečaka, a Rastko je bio najmlađi. Međutim, njegovo ime nije i jedino iz ove porodice koje je značajno za srpsku umetnost. Nadežda Petrović (1873–1915) bila je najznačajnija slikarka srpskog impresionizma, a Milica Mišković (1876 –1967) proslavljena srpska pesnikinja. Posle smrti majke brigu o malom Rastku preuzimaju sestre, u prvom redu sestra Zora, sa kojom će kasnije preći preko Albanije i doći u Francusku.

Prvi i Drugi balkanski, pa potom i Prvi svetski rat uticaće na redovan tok školovanja u Srbiji. Rastko Petrović osnovnu školu upisuje 1905. godine i do 1914. završava i niže razrede gimnazije. Godine 1915. umiru njegova sestra Nadežda u Valjevu i sestra Draga na studijama medicine u Nemačkoj, a brat Vladimir gine u Vasjatu u Albaniji. Rastko će 1915. sa vojskom i narodom preći preko Albanije. O ovom periodu pisaće u tekstu Opšti podaci i život pesnika: Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao uz tuđe pleći i gledao lica koja je juče poštovao kako se gadno svađaju o malo mesta kraj vatre. Svi zakoni socijalni ovde su bili raskinuti… To je bio povratak plemenskim pećinskim uredbama čoveka. On se toliko puta tada grozio i uvek je hteo da živi. Tek tada počeo je da piše pesme, i da mu se svaka reč koju izgovori učini strahovito skupocenom. Tokom povlačenja upoznaje se sa srpskim pesnikom Milutinom Bojićem, sa kojim provodi dosta vremena.

Godine 1916. Rastko Petrović nastavlja školovanje u Francuskoj, u Nici upisuje gimnaziju. Tamo se upoznaje sa Dušanom Matićem, srpskim nadrealističkim pesnikom. U Parizu će kao stipendista francuske vlade upisati Pravni fakultet, ali će u isto vreme studirati i književnost i istoriju umetnosti. U ovom periodu upoznaje najznačajnije moderne pesnike i slikare, strane i domaće – Pola Elijara, Bretona, Žida, Crnjanskog, Pabla Pikasa, Mila Milunovića, Sretena Stojanovića, Savu Šumanovića.

Po završetku studija, 1922. godine, Rastko Petrović se vraća u Beograd. Odlazi na putovanje po Srbiji, Dalmaciji, Makedoniji, Crnoj Gori i objavljuje pesme, putopise, eseje, prikaze slikarskih izložbi. Krajem 1924. godine zapošljava se u Ministarstvu inostranih dela. Docnije, 1926, postavljen je za diplomatskog službenika u Rimu, pisara u Kraljevskom poslanstvu u Vatikanu. Tada se i upoznao sa srpskim pesnikom Milanom Rakićem, tadašnjim poslanikom Kraljevine SHS u Rimu, i njegovom suprugom Milicom, sa kojima ostvaruje prisno prijateljstvo. U ovom periodu proputovaće Italiju, Španiju, Tursku, Francusku. Krajem 1928. polazi na veliko putovanje po Africi. 1930. vraća se u Beograd, gde nastavlja službu u Ministarstvu inostranih poslova, ali nastavlja i da putuje u Pariz, London, Veneciju, Keln i brojne druge evropske gradove.

Godine 1935. Rastko Petrović odlazi u Sjedinjene Američke Države, gde je postavljen najpre za vicekonzul u Čikagu, a potom, 1836, i za sekretara poslanstva u Vašingtonu. Putuje po Americi, Kanadi, Meksiku i Kubi. Drugi svetski rat proveo je u Americi, a 1945. izražava želju da se vrati u domovinu, ali ne dobija ohrabrenje i podršku za povratak, te živi životom emigranta, uglavnom od pomoći prijatelja.

Rastko Petrović umro je iznenada, od tromboze srca, 15. avgusta 1949. godine u Vašingtonu, gde je i sahranjen uz pravoslavni crkveni obred. Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1986. godine na Novo groblje u Beogradu.

 

[Lada]

Književni rad Rastka Petrovića

Književni opus ovog srpskog književnika svojom obimnošću i raznovrsnošću predstavlja gotovo jedinstven slučaj u srpskoj književnosti. Ne samo što se Rastko Petrović oprobao u veoma velikom broju književnih vrsta (pisao je i prozu, i poeziju, i dramu – lirske pesme, poeme, pripovetke, romane, putopise, eseje) već je u okviru jednog književnog dela upotrebljavao najrazličitije žanrove i stilove. U njegovim pesmama uočavaju se prozni elementi, u prozi su česti stihovi, u umetničku prozu unosio je nefikcionalnu građu: dokumenta, citate i delove drugih književnih dela. Dela Rastka Petrovića uvek prevazilaze jednostavnije žanrovske odrednice, pa ih i nije lako klasifikovati.

Rastko Petrović bio je jedan od najobrazovanijih i najdarovitijih pisaca svoje generacije. Odlično je poznavao ne samo srpsku, prvenstveno narodnu, i svetsku književnost, nego, što je za razumevanje njegovog dela još važnije, moderne tendencije evropske umetnosti, tako da je njegovo stvaralaštvo aktuelno i relevantno i u širim, ne samo nacionalnim okvirima. Odlike evropskih avangardnih tekstova prvih decenija XX veka ostvarene su i Petrovićevom stvaralaštvu. Na planu forme to je svakako razbijena i fragmentarna struktura, upotreba različitih žanrova i stilova, asocijativno povezivanje delova teksta, fleksibilnost prostornog i vremenskog kretanja . Međutim, ono što odlikuje Petrovićevo delo nije samo formalna, strukturna, kompoziciona inovativnost već i sadržinska. Unoseći u srpsku književnost nove teme, novo poimanje života i sveta autentično za period između dva rata, novo shvatanje funkcije umetnosti, Rastko Petrović nam se javlja kao jedan od najoriginalnijih srpskih pisaca. Zapravo, heterogenost književnog opusa Rastka Petrovića i dolazi kao posledica njegovog neprestanog traganja za novim izražajnim mogućnostima jezika.

Rastko Petrović se oduševljavao starijim, izvornim oblicima umetničkog i duhovnog izraza, a njih je pronalazio kako u našoj narodnoj književnosti tako i u primitivnom stvaralaštvu afričkih i američkih domorodaca. U svoja dela unosiće raznolike žanrove usmene tradicije: obredne pesme, razbrajalice, bajalice, legende, predanja. Ova vrsta pesništva nastala je na verovanju da se prirodne i natprirodne sile mogu savladati magijom reči. Čini se da je upravo verovanje u neograničene mogućnosti jezika ono što je Rastka Petrovića najviše zanimalo.

Rastko Petrović je svoju prvu pesmu objavio u Krfskom zabavniku 1917. godine, a od 1920. godine, družeći se u Parizu sa najznačajnijim tadašnjim pesnicima i umetnicima, počinje značajnije da se bavi književnošću. Piše i objavljuje pesme, pripovetke i prikaze slikarskih izložbi. U ovom periodu nastaje i njegov prvi roman Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, koji će objaviti 1921. u Beogradu, u okviru biblioteke Albatros. Već svojom prvom knjigom Petrović će izazvati diskusiju i napraviti jaz između vladajuće, zvanične kritike i mladih, modernih pisaca. Burleska nije prihvaćena od strane šire čitalačke publike i tradicionalne kritike, ali zato Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Stanislav Vinaver, Isidora Sekulić u njoj odmah videli izraz avangardnih tendencija i strujanja. Roman je izgrađen na preplitanju različitih stilova i žanrova, proze i poezije, fikcije i dokumenata, tako da se u kritici on najčešće opisuje kao enciklopedijska tvorevina. Reč je zapravo o težnji da se u okviru jednog dela obuhvati sve što je ikada izgovoreno ili napisano. Burleska u svoja četiri dela obuhvata, prvo, veoma veliki vremenski raspon, od paganskog od savremenog doba, a, potom, i najraznovrsnije teme, pa se tu pripoveda o Starim Slovenima i njihovim bogovima, hrišćanskom paklu, praslovenskom junaku Neboru Devolcu i njegovim potomcima.

Kada se vratio iz Pariza u Beograd, 1922. godine, Petrović objavljuje zbirku pesama pod nazivom Otkrovenje. Osnovne odlike poezije Rastka Petrovića – fragmentarnost, rasplinutost, težnja za oneobičavanjem, zamućenost značenja – dovele su do toga da ova knjiga bude loše ocenjena i slabo čitana. Velika tema čitavog Petrovićevog stvaralaštva je telesnost. Subjekat je obuzet onim što se dešava u njegovom telu, fiziološkim procesima i reakcijama. Biološki aspekt čovekovog postojanja, ono telesno, čulno, nagonsko, postavlja se iznad psihološkog i duhovnog. Tajna rođenja čini tematski stožer ne samo Rastkove poezije nego i čitavog njegovog književnog dela. U prenatalnom stanju je sadržana istina, otkrovenje do koga pesnik želi da dopre. To je stanje koje se prepoznaje kao ono u kome je čovek oslobođen patnje i bola, pa pesnik više ne želi da otkrije tajnu smrti, već tajnu rođenja.

Godine 1927. Rastko Petrović objavljuje svoj drugi roman Sa silama nemerljivim. Tematski ovaj roman stoji u bliskoj vezi sa romanom Dan šesti, predstavljajući zapravo njegov uvod ili prvi deo. Glavni junak Dana šestog, Stevan Papa-Katić, sin je glavnog junaka Sa silama nemerljivim, Irca. I ostali ključni likovi ovog romana, Marica, Irčev prijatelj Stevan, stari Papa-Katić, imaće svoju ulogu u Danu šestom. Ovaj roman donosi promišljanja o svrhovitosti življenja, o mogućnostima čovekovog ostvarenja. U njemu se dešavaju stvari koje su predodređene, junaci ne odlučuju o svojoj sudbini i ne mogu da je promene, jer na njih deluju sile nemerljive.

Petrović je voleo da putuje, da istražuje nepoznate predele, upoznaje strane zemlje i ljude, njihove kulture. Čini se da za njega živeti znači putovati, a stvarati neprestano istraživati. Stalna promena sredine, pejzaža, doživljaja njegova je životna potreba i velika inspiracija, pa se tema putovanja i puta pojavljuje kao osnovna čitavog njegovog književnog stvaralaštva. Petrovićevo zanimanje za vanevropske kulture, primitivne, odnosno autentične oblike življenja, mišljenja i stvaranja odvešće ga i u divljine Afrike. Svoje doživljaje sa ovog putovanja opisaće u putopisu Afrika (1931). U vreme kada Rastko odlazi u Afriku, to je potpuno nepoznata, neistražena i veoma opasna zemlja. To putovanje je rizik bez premca, opasnosti vrebaju na sve strane – pisac se susreće sa divljim zverima, ljudožderima, rizikuje da se razboli od malarije i gube ili otruje lošom vodom i hranom.

 

[Lada]

Afrika nije i jedini putopis koji je Rastko Petrović napisao. Po različitim časopisima on je ostavio veliki broj opisa svojih putovanja po Makedoniji, Dalmaciji, Srbiji, Španiji, Turskoj, Libiji i Italiji. Izdavačka kuća Portalibris sabrala je sve ove Petrovićeve putničke zapise u jednu knjigu – Putopisi. Pored intimnog putničkog iskustva Putopisi donose i zanimljive priče o ljudima, običajima, mestima i predelima, kulturnim spomenicima i umetničkim delima. Sam narativni ton i doživljaj autora kroz ova mesta je promenljiv i varira od duboko emocionalnog i patriotskog, preko šaljivog, ponegde ironičnog do posve kritičkog.

Ljudi govore (1931) treći je roman Rastka Petrovića. Za razliku od prethodnih Petrovićevih knjiga ovaj kratki roman brzo je našao svoju publiku i do danas ostaje najčitanije i najomiljenije njegovo delo. Iako izuzetno složene strukture, pravi avangardni i autopoetički eksperiment, ono je veoma čitljivo, što mu je, uostalom, i obezbedilo brojnu čitalačku publiku. Roman je zasnovan na enciklopedičnosti, tom osnovnom Petrovićevom književnom modelu i stvaralačkom idealu. Tu težnju on će sam ovako izložiti: Čuti kao daleki i bliski šum, kao brujanje, sve ono što govore, što su govorili i što će govoriti ljudi svih vremena i čovečanstva, moći pročitati sve što su zapisale ljudske ruke (esej Misao, 1931). Ljudi govore su sastavljeni od dijaloga i kratkih replika i zapravo predstavljaju enciklopediju govornih žanrova.

Ljudi govore se može odrediti i kao putopis, taj omiljeni Petrovićev žanr. To je priča koju priča putnik o stanovnicima jednog malog ostrva, koje posećuje u dva navrata. U samoj osnovi roman skoro neprimetno u liku mladog ribara Pipa donosi duboku tragiku i osujećenost ljudskog postojanja. Roman se završava rođenjem deteta, što je još jedna od osnovnih Petrovićevih tematskih preokupacija.

Dan šesti je poslednje delo Rastka Petrovića, nastalo tokom tridesetih godina XX veka u Americi, a objavljeno tek 1961. Naime, Geca Kon odbio je da štampa ovo delo zbog njegovog sumornog predstavljanja povlačenja preko Albanije. Roman se kompoziciono sastoji iz dva dela: prvi prati put sedamnaestogodišnjeg Stevana Papa-Katića preko Albanije, dok govori o njegovom životu dvadeset godina kasnije u Americi. Imajući u vidu da roman Sa silama nemerljivim govori o događajima pre Stevanovog rođenja, često se o ova dva romana govori kao o svojevrsnoj trilogiji. Jedan od najboljih srpskih romana o Prvom srpskom ratu naratološki i kompoziciono veoma je složen. Prateći veliki broj likova, njihove sudbine tokom rata i albanske golgote, približavajući perspektivu pripovedača perspektivi likova, defabularizacijom i fragmentarnošću strukture, sa jedne, i njenim asocijativnim povezivanjem, sa druge strane, Rastko Petrović stvara moderno delo koje ima centralno mesto u istorijskom razvoju srpskog romana.

Književni doprinos Rastka Petrovića svakako se ne iscrpljuje do sada pomenutim njegovim delima. Tokom svog života Petrović će sarađivati sa velikim brojem domaćih i stranih časopisa, pišući eseje najraznovrsnijih sadržina – likovne kritike i prikaze slikarskih izložbi, kulturne i istorijske rasprave, autopoetičke tekstove. Tokom 1924. godine sarađivaće u nadrealističkom časopisu Svedočanstva, napisavši neke od svojih najboljih i najpoznatijih eseja: Mladićstvo narodnog genija, Reči i sila razvića, Opšti podaci i život pesnika. Izdavačka kuća Portalibris prikupila je eseje Rastka Petrovića u knjizi Eseji i članci.

 

[Sensei]

Откровење (збирка песама)


Откровење је збирка песама књижевника Растка Петровића, први пут објављена 15. децембра 1922. године (издавач Светислав Б. Цвијановић) у четиристо нумерисаних примерака. Носи поднаслов: „Стихови и проза са насловним листом и ликом пишчевим од Мила Милуновића и с осталим дрворезима од Растка Петровића и Александра Дерока”. Данас се сматра се једним од врхунских домета нашег авангардног песништва, иако је у време када је изашла из штампе дочекана с подсмехом и многим оспоравањима.

Збирку чини 12 песама и прозни текст манифестног карактера под називом „Пробуђена свест: Јуда”. У њој се мотиви свакодневице модерног, урбаног града оптерећеног ратом преплићу са мотивима из старословенске и хришћанске митологије. Посебно место у збирци има телесност, и изнад свега сексуалност као корен тајне рођења. Петровић, за разлику од својих претходника, не пева првенствено о смрти, већ напротив – о младости и тајанственом настанку живота, о пренаталном стању ембриона, доносећи тако тематске новине у српску поезију.

 

[Lada]

NAJBOLJE LITERARNO SVEDOČENJE ALBANSKE GOLGOTE

Pišući o samom sebi, Rastko Petrović, 1942. godine, u trećem licu, kaže: "Bežao je kroz Albaniju, gde je jeo hleb od buđi i gde se grejao o tuđe pleći... Mogao si ubiti čoveka a da ne odgovaraš, mogao si umreti a da se niko na tebe ne obazre... Video je ljude koji su od gladi, mučenja, očajanja, prestali pripadati ljudskom rodu, one koje su bacili u reku i one koji su već truleli. Video je hiljade svojih vršnjaka kako besciljno promiču kroz maglu, i kako svaki čas ostavljaju za sobom iznurene drugove da umiru na drumu..." Albanije se, izgleda, oslobodio tek kad je ispisao roman "Dan šesti", nazvavši ga po biblijskoj rečenici: "I bi veče, i bi jutro, dan šesti." Milan Dedinac seća se kako mu je Rastko "jednog jutra, s kraja 1935." doneo rukopis, kako je Rastko čekao da pročita poslednje redove rukopisa, da bi ga ostavio Geci Konu, onog, poslednjeg dana pred odlazak u Ameriku, iz koje se neće vratiti... Roman će izaći tek 1961. a Rastko Petrović već će počivati na grčkom groblju u Vašingtonu, ravnodušan prema ovoj i drugim nepravdama koje su mu činjene.Ovaj roman-epopeja, koji u svemu prevazilazi i Nušićeve zapise iz Prvog svetskog rata, i čuvenu "Srpsku trilogiju"
Rastko Petrović: Odlomak iz romana "Dan šesti"

 

[Lada]

POLJUBAC SA KUJOMSVETA ZAUVEK, ZAUVEK, ZAUVEK

Stevana Jakovljevića, mnogi smatraju jednom od najvećih knjiga naše celokupne književnosti, a gotovo svi koji su je čitali - najboljim literarnim svedočenjem albanske golgote. Izgleda da je za predratne cenzore (među njima je bio i Slobodan Jovanović) roman bio suviše "drastičan", a posleratnim cenzorima, u ubeđenju da od njih počinje istorija, tema nije odgovarala, a nije im odgovarao ni pisac, "kraljev diplomata"u Americi

Sa jutrom vetar, mnogo jače no juče, brisao je prostore. Brz i jak vetar, skoro studen.

Put je išao pored rečice. Male crkve i yamije s ove ili s one njene strane. Volovske dvokolice su s mukom sebi krčile put kroz odbačene kante u mulju, polomljene točkove, životinje koje su se raspadale, otečenih trbuha, glatkih, ljubičastih i smradnih. Psi grozni, ubrljani, izletali su iz ogromnoga vola i, lajući, gonili jedan drugog. Strašni, teški zadah truleži. Vetar je čas odnosio taj smrad u prostore, u baruštine sa one strane rečice, čas je obavijao njim sav ovaj zakrčeni put. I taj smrad je postajao sad jedan drugi prostor, kroz koji se trebalo probijati.

Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem, i ne sesti! Iako od juče ništa nije okusio a noge su mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je vetar bio jači od njega, Stevan je stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve tako u svetu.

Stevan se uzalud trudio da se što pre izvuče sa ovog mesta. Toliko je bio izmoren, da bi jedva po-srnuo nekoliko koračaja i opet stao. Nije hteo da sedne. Uporno, jogunasto nije hteo da sedne. Možda se više ne bi digao. Stisnutih usana, namršten, hteo je da stoji na nogama i stajao je na nogama. Vetar ga je njihao, a ljudi koji su prolazili pogledali su ga. Smrad trulih leševa uporno ga je obavijao.

Velika, mršava kuja stajala je na razdaljini i gledala ga. Sa obe strane puta ležali su Stevanovi vršnjaci. Oni su bili regrutovani, pa pušteni, i sad su zastali tu da se odmore. Ležali su iznemoglo. Išli su pojedinačno ili u grupicama, poslednjom snagom. Od onih iz prethodnih dana ostali su, s mesta na mesto, samo leševi, koji su se odmah raspadali. Prolaznici su ih pokrivali krpama, ukoliko je bilo krpa oko njih. Vikali su na pse kada su se okolo šunjali. Niko to ipak nije bio u stanju da gleda. U blizini svojih domova, Arnauti su zagrtali ljudske leševe zemljom, ali dalje... Neće se, valjda, čitava sela baviti grobarstvom!

 

[Lada]

Stevan je zapušio oči i nos rukama: taj grozni zadah koji je ulazio čak do dna trbuha! I ta grozna, grozna trulež do dna trbuha! Ceo je taj prostor bio ogroman leš, utroba koja se raspada, kroz čije rupčage fijuču vetrovi. Povraćao je, ali se pritom nije ni saginjao, ni skretao glavom, ni spuštao ruke s lica. Samo malo ljutog jeda i kiselina stomačnih, od kojih su metalna dugmad odmah pozelenela, i malo zelenog jeda preko već izedenog i skorelog jezika, preko usana, koje su se sve više povlačile sa zuba.

Mladići su se držali jedan drugom za rame, nemilosrdni, bezočni, uplašeni, glava uvučenih u ramena. Bednih glava smanjenih kao pesnice. iscerenih, sprženih glavica. Pokušavali su da još koračaju. Čvrsto, čvrsto, ljutito, rasrđeno. Držati se jetkošću i zlobom. Tako samoživi i nemilosrdni. Nemilosrdniji no što je i najnemilosrdniji čovek za vreme mira! O, da su se, onda, pojavili dečaci, takvi kakvi se Stevanu činilo da su sada on i njegovi vršnjaci, pa da su tako pošli drumom, i tako sebično, tako svesno gledali nesreću oko sebe, tako se mučili da sve iskoriste za sebe, seljaci bi ih valjda, kao gadne besne pse, pretukli batinama. Ali da su, pritom, još imali i ovakva lica, seljaci se ne bi usudili ni da im priđu, već bi, bacajući batine i bežeći preko poljana, vikali preneraženo.

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila mu je pena pomešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina-tako mu je ostala uspomena iz snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom.

Sada je sve to bilo strašno daleko. Predratni seljaci bili su i sami ili mrtvi, ili izgladneli ili su ostali, skriveni po ambarima, na svojim imanjima; a njihovo dečaštvo, provedeno u ludoj trci preko Batal-yamije, mekušno, zlo, anemično, nije ostavilo traga za sobom. Sada je značilo nešto biti zao i gnevan, biti jogunast, opak. Reći sebi: neću da sednem i ne sesti! Iako od juče nije bio ništa okusio, i noge mu bile otečene, bolne, a udovi opijeni, iako je jed navirao u grlo, iako je vetar bio jači od njega. Stevan je uporno stajao. Povijen napred, da bi se odupro, nije hteo da padne, i onda nije padao. To su bile njegove poslednje naslage snage: sryba na samog sebe, na sve, mržnja. Da, da, ogromna mržnja što je sve to tako u svetu. Načinio je jedan korak, dva, i onda je postojao stisnutih zuba, do bola, i do bednog i kratkog daha.

Mršava se kučka nalazila još bliže. Gledala je. Gledala je čoveka koji stoji, pravo, iskolačeno, koji svakih pet-šest minuta načini korak-dva. Nije vrtela repom. Nije davala nikakvog znaka od sebe. Izdužene šije, nepomična, gledala je Stevana pravo u lice. Osećao je neki užas i neku mržnju prema njoj. Životinja tako ružna i tako malo umiljata.

Do podne jedva je prešao nekoliko stotina metara. Otkako je svanulo, teško da je bio prevalio i pola kilometra. Nalazio se na pola puta od Bušatija do Barbalušija. Video je stalno, isto toliko jasno, poslednje kuće prvoga sela kao i prve kuće drugog. Dalje više nije mogao. Sve njegovo jogunasto bilo je pobeđeno. Seo je, čak ni očajan, toliko izlomljen i uništen. U stvari nije bio seo, već legao po jednom busenu. Jedino je glavu držao uspravno. U njoj se još zadržala upornost da ne klone.

Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost. Samo što je dotakao rukom, i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od ushićenja. Hleb!

Sada je povraćao skoro stalno. Niz jedan ugao usana curila je pena izmešana sa jedom. Nešto kao rastopljena, ljuta mesečina - tako mu je ostala grozna uspomena iz snova ili odnekud još dalje od snova. I suze su mu tekle, ali bez ikakve veze sa tugom. Mislio je samo kako da nađe nešto za jelo. Stomak bi mu se tako malo smirio a snaga se povratila. Mogao bi treznije da misli i da prelazi više prostora.

Pas je legao blizu njega i nije ga ispuštao iz očiju. To je bio neki drugi, prašnjavi pas, ugasito siv, potpuno upalih slabina i vidnih rebara, kuja koja se više nije negovala; nije se čistila od trnja i korova. Naročito joj je rep bio sasvim otrcan. Oči su joj bile vlažne, krmeljive, crvene u uglovima. Kada bi se spuštala radi odmora, ne bi polegla svim telom, ni polagala glavu među noge, nego se stalno držala uspravno, na prednjim nogama, i njena glava, puna sasušenog blata i trave, ostajala bi uspravljena, uprtoga pogleda.

Stevan je najzad zadremao. Najpre je to neka ogromna voda u koju tone. Onda, ispod nje, jedna druga, pa treća... Neka riba svojom dugačkom rukom hvatala je za njegovo srce i stezala ga. Nije mogao više da diše i to ga je bolelo. Riba je imala dugu i strašnu bradu. Trulila je samo s jedne strane, i to je smrdelo. Ipak se on trudio da primakne tome bar usta. Odjednom, srećno je zahvatio zubima. Žvakao je. Ne, to je žvakao samo još neispečenu ciglu. Glinu. Izbljuje se. Čak i u snu!

 

[Lada]

Pošto su ga otoci na nogama toliko boleli, najzad su utrnuli. Video je jasno da su kolica rastovarena, da je jedan točak, valjda, ispao. LJudi su radili okolo, kovali nešto nekom drvenom prečagom. Žene, uvijene u marame, samo su im smetale. Stvari su im ležale pored jarka: dve-tri omanje bale uvijene u pirotske ćilime, yačići sa brašnom ili kukuruzom, kotarice u kojima je, svakako, hrana, čuture sa rakijom ili vodom. Gla-sovi tih ljudi i žena bili su piskavi i nesnosni.

Stevan je gledao sve to, procenjivao i drhtao. Bio je u zanosu, u pravom nekom ushićenju. Dvojica su još pristigla, ali su gledala samo kako se radi oko kola. Papa-Katić je zaobišao onda u blatište i dovukao se pobaučke do korpi. Bio je sav umazan blatom. Uvukao je ruku unutra i napipao razne vlažne krpe i posuđe. Zatim je poznao ispod ruke oblik, čvrstinu i rapavost.



Samo je dotakao tom rukom i već su u sve delove tela navalili talasi ushićenja. Skoro nije mogao da sastavi prste od drhtavice. Hleb!

Cela se utroba odjednom zatresla. Trebalo je da to u njemu prestane, inače nikako neće moći da sklopi prste. Usredsređivao je svu pažnju na to, svu svoju volju. I pre nego što je uspeo da zapovedi sebi: "Smiri se, smiri se, stegni prste... tako, tako!" opet se nalazio u blatu. Držao je čvrsto hleb u rukama. Nije mu video boju, toliko ga je ublatnjavio.

Onda je seo i jeo lagano, lagano. Zalogajić po zalogajić. Mučio se da sažvaće. Zglavci vilica su mu odmah utrnuli. Nije imao dovoljno pljuvačke u ustima. Posle nekoliko zalogaja bio je već premoren.

Ali i pas je bio tu, sasvim blizu, Stevan ga je, najpre, zaboravio, međutim, ovaj je oštro zarežao i pokušao da lane. Hteo je da mu čovek da svoj plen ili bar da ga podeli s njim. Drhtao je od ljutine, ali ipak nije smeo da priđe. Gledao je samo u njegove ruke, i čim bi ih ovaj prineo ustima, rasrđeno bi zarežao. Stevan je pokušavao da ga otera, bednim zamahom ruke, i to je bilo sve. Pas se nije ni micao.

Ostatak hleba Papa-Katić je strpao u nedra i odmarao se. Potom se vratio na put. Dvokolice su bile već otišle.

Sat docnije, otprilike, jedan austrijski aeroplan leteo je iznad puta sasvim nisko. Oni koji su se vukli nisu načinili nijedan pokret da bi se sklonili.

Papa-Katić je samo mislio kako bi bilo dobro kad bi našao kakvu batinu protiv pasa. Ali gde?

Dva sata docnije dovukao se do crkve u Kuklidu. Crkva je bila ispod brega. Pod otvorenom strejom ležalo je već puno drpavaca i gladnica. Izgledalo je da će noć biti sveža. Stevan se najzad uvukao gde je bilo najviše sveta i najtešnje. Noge su ga žigale od umora. Izuo se, ali su otoci onda još više boleli, kao da hoće sami da ispune sobom sav prostor, a da je sav on samo jezgro tih yinovskih otoka.

Probudio se zatrpan prnjama i udovima ostalih ljudi koji su tu spavali. Proverio je prvim pokretom da li je na njemu još uvek komad hleba. Odbauljao je do česmice, iz koje je curio mlaz. Oprao je malo ruke i oči. Oči su mu bile sasvim podnadule, a ivice očnih kapaka otekle. Nokti ispucali i plavi. Natopio je hleb u vodu i sakrio se da ga pojede.

Proveo je celu tu noć među ljudima, ali nikome nije uputio nijednu reč i niko se njemu nije nijednom reči obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara u pravoj liniji, kad bi se išlo preko brda i baruština. Sve je to sada značilo ogromnu daljinu.

Išao je posustajući na svakom koraku. S jedne strane puta se dizalo brdo, a s druge je tekla rečica i širila se neprekidna blatišta preko nje. Razrušene yamije, rasklimatane arnautske kolibe, deca umazana u blato do očiju, leševi bačeni u blatište, utopljeni sasvim. Jedna ruka ili noga samo iz gliba...

Kiša. Velika teška zavesa kiše bez kraja. Bio je sakriven ispod nekih vrba. Noge su mu ipak bile mokre i zaglibljene. Odeća natopljena do kože. Nije više bio čovek, ni kokoš ni čovek. Đubre!

Pored njega se nalazio neko isto tako prokisao kao i on skoro zakopan u rupe ispod korenja. Zadnji deo tela bio je ukopao i samo je glavom i mokrom kosom virio napolje. Gledao je u Papa-Katića i smešio se, bolno, ponizno, sa nekim izvinjenjem. Skoro vodena životinja. Kiša mu se slivala niz lice. Sanjao je san psa koji ga je pratio, ili san bilo kog psa.

 

[Lada]

Seno ispod kola, u dnu dvorišta obraslog korovom; kuhinjska vrata od kafane i gosti koji noću izlaze začas u dvorište; jedan veliki točak od kola, yinovskoga izgleda, i mesec između paoca. To, da je mali pas sa grdnim ušima, na uleglom, vrućem i uba-lavljenom senu, i da su pored njega druga tri mala psa, došla na svet u isti dan kad i on kroz isti izlaz. Njegova braća, punoglavci koji mile jedan preko drugog, ćuškaju se, njuškaju seno, dlaku, meko i svileno krzno. Pijani od toplote, zbunjenosti i mekoće, jednako se prevaljuju jedan preko drugog, cijuču i sanjaju. Kroz donju polovinu džinovskog točka vide oni, noću, mesečinu, strašnu, tajanstvenu, razurlanu, opasnu i čarobnu mesečinu, a danju dve grdne kokoške koje kljucaju. Vide ljude takođe. Naročito noge velikih ljudi, te noge što se previju u kolenima dok ruke barataju po njihovim malim psećim telima, gladeći ih.

Onda jedna velika kučka, njihova majka. Leže svom silinom na njih, pere ih svojim prostranim rapavim jezikom, odnoseći s njihovog trbuha brljež, buve i slamke. Ona ima tako odlučan zadah noćne životinje. Ćuška ih njuškom, gladi. Velika životinja! Puzaju vrućim izvorima mleka. Zver sa hiljadu izvora hrane, hiljadu izvora noći, mesečine, tajni kroz te tople svršetke, tela, kroz te vruće tek početke tela. To ih vezuje za nju, za mesečinu, a naročito za noć, to mleko što nije dugo do reke koja potiče s meseca. Njihova mati, izvor meseca, čuvarica mesečine. Zato je tako smeona, razurlana, u režanju. Jedan dečak dolazi i, čučeći kod točka, govori zaljubljeno. Govori njegovoj majci, njihovoj majci, kao ljubavnik. Ona ga gleda svim svojim likom. Plamen bije iz njenih očiju i dlake su joj uspravne. Reži. Ali on govori i njegova ruka se primiče i trza natrag, govori nežno njihovoj majci. Onda ona polaže glavu na šape i, ne obzirući se na njih, svojim prostranim jezikom liže dečakove ruke, te ruke punačke, rumene ruke, uprljane od trave ali koje mirišu još dobro. Na pekmez i na slaninu. Ona mu liže ruke i gleda ga očima punim suza. On vrišti. On je udara smelo, pobedno, po njenom tvrdom, čupavom čelu. Gura joj prst u nozdrve i vuče je za uvo. Ona je luda od uzbuđenja. Ona skače od bola, ali je luda od uzbuđenja i od pokornosti. On je udara svojim malim pesnicama po čelu, i govori joj kao ljubavnik, a onda je vređa i plazi joj se. Ali je ona verna i maše repom, koji je pun slamki i prašine i krpelja. Ona je ogromna, ogromna, mati noći, čuvarica meseca, izvor noći. Na njih više ne misli, čuvarica mesečine i izvor i reka noći. Dečak uzima njen porod za uši i izvlači ga iz toplog skrovišta, ispod točka, i vuče ga po dvorištu. Ona, mati mesečine, trči za njima, vrti se okolo, skiči, moli za milost, vuče se po prašini, po korovu ižđikljalom iz kaldrme. Ona plače gledajući svog sina, ali ne zbog sina, već sebe radi, ona skače i vrti se po korovu. Ali ga dečak odnosi. Njen sin, njen sin, njen sin! U treću kuću, u četvrtu, u petu, u kujnu, odvlači sina noći, daje mu mleko iz čanka, ispod peći, vuče ga za rep. Tako je pobedan, a on, mali pas, tako ga se boji. Onda počinje da ga voli, Katić-pas da voli Katića-dečaka, i ne može da živi bez njega i strah ga je da mati ne naiđe i da se ne vrti oko njega i ne trese svojim glomaznim prašnjavim repom. I taj je mali dečak takođe Katić. On je i mali pas i mali dečak koji se s njim igra. Voli kuče, vuče ga za rep, i voli, kao kuče, tog dečka, i to je sve ukupno on. Stalni opticaj ljubavi i jedinstva između njega-dečaka i njega-psa. On je dva, i njegove su ličnosti odvojene i različite, a ipak su jedno. Kao pas boji se ove svoje majke, jer će voleti njega-čoveka i kada ne bude više htela da zna za njega-psa.

I mesečina je silazila u to svojom čarobnošću. Hteo bi da iziđe i da joj zavapi, njoj, groznoj, besomučnoj, kuji svetova. Igrajući sa malim psom opasnu igru detinjstva i nemilosrđa, ljubeći ga u vlažne nozdrve, a onda udarajući ga drškom od metle do iscrpljenja. Kao mali čovek više ne može da udara, kao mali pas više ne može da podnosi udarce. Njegova majka Marica plače. Ona je davno umrla, ali dolazi jecajući: "Eto" šta si ti sa jadnom životinjom učinio!" Vuče ga u mračnu sobu, zatvara ga u niz mračnih hodnika. "Ja sam mesečina, ja sam mesečina, ja sam noć, Kasiopeja!" viče ona u mračnim hodnicima. Marica. I on je ne vidi, a oseća je svuda oko sebe, i viče kao lud, izbezumljen, onesvešćuje s od užasa. Zatim je opet svetlo. Seljaci zovu Maricu da iziđe u avliju: "Gospoja, gospoja!"

Ona ga izosi da ga pokloni, dok on vrti svojim malenim repom, dok liže njene ruke, ruke sunca i svetlosti, i tragove sira i sunca po njihovim rukama. Nestaje. Mali Papa-Katić, plačući trči za njima ulicom. Bole ga noge, ali on još trči i trči za njima, tražeći da mu vrate životinjicu, koju odnose...

Proveo je celu noć među ljudima, ali niko nije uputio nijednu reč i niko se nije njemu ni jednom rečju obratio. Znao je da ima da prevali još dvadeset i šest kilometara do mora: osam kilometara kad bi se išlo u pravoj liniji, preko brda i baruština. Sad je to značilo ogromnu daljinu.

Bole ga noge, ali on, pas trči i trči po sivome korovu, po sasušenim potocima u Resniku, provlačeći se između poleglih taraba, ispod krupnih seljačkih psovki i gvozdenih poluga. I beži satima i satima, preko poljana, sa podvije-nim repom, arlaučući. I raste, u isti mah, kao čovek u varoši i kao pas u korovu, a svet ljudi i svet životinja rascepan je u njemu, i ono što predstavlja istinskog njega, tu ljubav za životinju u čoveku i za čoveka u životinji, za Maricu, za jedinstvo i ginjenje u prirodi, mora da prelazi grdne prostore kroz noć. Kroz ovu veliku, vlažnu, blatnjavu...

Sada je drukčije video ovoga psa, toliko se san umešao u njegovo bunilo. Vreme je bilo rđavo i Stevan se jedva vukao. Beskrajno sporo je odmicao.

Pas je, spuštene glave i pravih očiju, ponekad odlazio napred i čekao, ili je lutao poljem okolo, zavlačeći se u vlažne rupe i tražeći nešto. Ali je stalno bio duhom u njemu. Isto toliko bivao je pas u njemu koliko i on čovek u sebi. Osećao je precizno pseću glad, upornost, privrženost i mržnju.

Zatim se opet sve mutilo, i Stevan je dugo ležao, ćuteći, smušen i bez misli, pored puta.

 

[Lada]

as je skočio i pobegao napred, kao da je bio uhvaćen u nečem što je smerao. Stevan je pokušao da se digne i da načini nekoliko koraka. Dvaput je pokleknuo, ali se opet digao. Ipak je prešao oko sto koračaja i seo. Oni što su prolazili pored njega nisu mogli da mu pomognu čak i kada bi ih zamolio, čak i kada bi na to pristali, pošto su se vukli isto tako iscrpeni kao i on. Zatim je koračao još.

Dalje su stajale neke volovske dvokolice, a ljudi i žene vrteli su se oko njih. Još pedeset koraka donde! Stići do njih pre nego što opet krenu. Možda bi se tu nešto i moglo dobiti, od ljudi koji, sigurno bogati i snabdeveni, idu kolima. Sada je koračao kao da ide po konopcu. Brzo, sav uperen napred, s nogom pred nogu, jedva održavajući ravnotežu. Ako bi pao, znao je da se neće moći da digne.

Dalje nije mogao. Prešao je bio, od ujutru, tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je to njegovo spavanje bilo blisko smrti. Odjednom, bol ga je probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno mu trzao, čas levo, čas de-sno, raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice."



Oko tri sata zaspao je, naslonjen na jedan brežuljak. Dalje nije mogao. Prešao je bio od ujutru tri ili četiri kilometra. Više od trideset sati nije ništa bio okusio. Stavio je kapu na lice. Nije mogao ništa da sanja, toliko je njegovo spavanje bilo blisko smrti.

Odjednom ga je bol probudio. Čupavi, sivi pas razdirao je njegovu nogavicu i besno je trzao čas desno čas levo raščupane krpe. Komad kože mu je zderao sa cevanice. Slab mlaz krvi klizio je niz nogu. Stevan se zagrcnuo od užasa, zamahnuo je naglo na psa, ne usuđujući se da ga dodirne rukama, da ne bi i na njih nasrnuo.

Načinio je jedan korak i smušeno, smejući se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko nogu, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu među zube šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo ni dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Pas je onda video da ga mladić gleda, da maše rukama, i ne iznenađujući se, ostavljajući za trenutak sve, iskezio je samo dugačke, oštre zube, između kojih je zapahnuo težak pseći dah. Ali se ipak udaljio i legao sasvim blizu Stevanove noge, na domaku Stevanovog oka, koje ga je, silom, besno gledalo. Drugo oko mladić više nije imao snage da otvori. On je gledao psa što je mogao bešnje, iako nije nikad osećao toliki užas.

Pas nije odvajao svoj zlobni pogled od Papa-Katića: režao je oštro i rasrđeno. Bio je spreman da skoči, a istovremeno se bojao. Još se pomalo bojao. Papa-Katić je čas kružno gledao oko sebe, neće li videti koga, čas je opet pogledao na psa. Nije razumevao zašto se već toliko dana taj pas na njega okomio. Bojao se njegovih, oštrih zuba. Neki zvuk lagan, pištav, kao u snu, kad ne može da vikne u pomoć a muči se, peo mu se uz grlo. Smešan, glup, očajan, cijuk neke unutarnje ptičice, koji je jasno mogao čuti možda jedino on.

Usredsredivši svu volju, svoju poslednju snagu, u nemogućnosti inače i da se pomeri, uspeo je Papa-Katić da krikne. Slabo, oštro šištanje vinu mu se iz sasušenog grla. Neljudsko, ogorčeno i ozlojeđeno, pakosno i ponizno režanje, u pravcu psa koji se lagano pripremao na skok. Veliki seoski pas, vrlo mršav, izgladneo, neka skitnica, režao je takođe. Mogao je lepo da ode odatle. Put je pokazivao grdno bogatstvo hrane za njega, ali ga je ovo suparničko gledanje, iz dana u dan, oči u oči, vraćalo možda u divljinu. I on je voleo lov, a ne lešine. Nije smatrao više za poluboga tog čoveka, nije hteo više da mu služi, kad se čovečanstvo, uistinu, toliko srozalo.

Svet životinja i ljudski rod bili su jedan prema drugom. Čovek je hteo da uplaši psa, a ovaj se sve manje plašio. Nikada neprijatelji nisu bili izgladneliji i zločestiji. Nikada nije bilo manje života u onome koji je smerao da napadne, ni manje u onome koji je imao da se brani.

Ostajali su tako pakosni, ogorčeni, napregnuti, motreći pažljivo jedan na drugog.

Docnije su naišli ljudi. To su bili tri mladića i dva starija čoveka. Nijedan od njih nije imao batine i svi su bili u bedi. Oterali su psa, koji se leno i pogledajući iza sebe udaljio. Legao je opet, neprijateljski je gledao u sve njih.

Pokušali su da dignu Papa-Katića, želeli su da ga povedu sa sobom. Izgledalo im je neljudski da ga ostave samog sa tom životinjom. Papa-Katić je, međutim, bio unezveren i nije mogao da govori. Bio je kao omađijan jednom jedinom mišlju. Video je ljude oko sebe kako se trude da ga dignu, da ga poduhvate ispod miške, psa koji je otišao dalje i produžavao da ga gleda režeći. Video je naročito to, tog psa da je još uvek tu, da leži, da gleda u njih i da reži. Nisu imali ništa čime bi ga ubili, a oterati ga nije bilo mogućno.

Više od trideset sati Stevan nije ništa okusio. Načinio je jedan korak i smušeno, smešeći se smeteno, opet pao. LJudi su seli oko njega. Jednom uzicom uvezali su mu krpe oko noge, a zatim nisu više znali šta da čine. Iz nekog zavežljaja izvadili su komadić peksimita i parče šećera. Nije imao snage da zagrize. Stavili su mu između zuba šećer, koji je ostajao čitav. Čak nije bilo dovoljno pljuvačke da ga rastvori.

Onda je jedan od njih otišao da goni psa, a ovaj se povlačio pred čovekom bez volje, bez žurbe, tačno onoliko koliko ga je čovek pratio, uz zamahe ruke i uz psovke. Zatim, kada se čovek vratio, životinja je ostala samo nekoliko trenutaka u nedoumici, pa je onda opet došla na isto mesto gde je do malopre ležala. To je bila najupornija životnja koja se mogla zamisliti!

Ljudi su sedeli oko Papa-Katića ne znajući više kako da mu pomognu. On se malo povratio i progutao šećer koji su oni polomili. Nisu mogli ostati tako večito. Tada im je Stevan rekao da idu, jer bi, očigledno i inače, i oni sami morali da pođu. Našli su mu, mesto kamenja, dva-tri tvrda busena zemlje i ostavili ih kraj njega. Sve to, nažalost, nije moglo da zameni batinu.

 

[Lada]

Stevan je zatvorio oči i odmah je video kučku kako sedi nad njim: grdna životinja, koja diše spokojno velikim prostranim ritmom. Oči su joj bile crvene, zapaljene neuporedljivim plamenom. Telo crno. Samo su oči bile zapaljene plamenom i čeljusti, s kojih je kapala zapaljena pena, kao da se tek najela mesečine. Grozna i grdobna životinja! Tako ogromna, zaklanjala je celu noć sobom. Stevan se nje bojao, toliko se bojao i toliko je teško disao. Kučka je sedela uporno nad njim, njene su oči blistale same u pomrčini. Sa njenog seksa, takođe, slivala se mesečina.


- Ostavi me, hoću da spavam, - rekao je on, napregnuvši svu snagu. - O, kako sam grdno izmoren. Povređen, strašno povređen.

- Ne mogu da te ostavim! - rekla je ona i njen je glas bio jasan, tako ljud-ski, tako čovečanski - glas te životinje...

- Zašto ne možeš da me ostaviš?

- Volim te, - reče ona mirno.

Nešto beskonačno poznato bilo je u tome odlučnom glasu. Negde u životu takav je glas govorio nad njim. U jednoj vrućoj sobi, nad poljanom. Tako nešto...

- Treba da ideš ... odatle ... neću da me voliš.

- Ne mogu da te ne volim, - govorila je ona, - ja ne mogu da te ne volim. Kako ne vidiš da ne mogu više da te ne volim! Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek, zauvek...

Onda on pokri lice rukama, i, drhteći, još joj je govorio:

- Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dršću ruke. Od onoga dana još, od onoga dana one dršću. A to je samo ono što možeš da vidiš! Ti ne znaš kako je u meni! Ostavi me, ostavi me!... Pogledaj kako sam bedan, nesrećan. Tako sam strašno umoran! I te ruke, strašno je kako neprestano dršću te ruke!...

- Volim te, - govorila je ona očajno, - zauvek, zauvek, zauvek...

Pogledao je ponovo i video dva strašna plamena u noći i ogromnu tamnu priliku nad sobom. Seks koji je natopljen mesečinom i dah koji ga je palio.

- Neću više da me voliš, - viknuo je ogorčeno i uzbuđeno. - Ja te se bojim sada. Ja neću više da me voliš!

Svim svojim telom tresao se.

Kao da je razmišljao: "Kada me je to već jednom volela? Kada sam joj to, u užasu, pokazivao ruke i kad sam je čekao da dođe a ona nije došla?" I ceo život, koji je mogao videti do dna, izgledaše mu grozan. Osećao je užas, grdan bol, grdan bol što se sve tako zbiva! To samo da se iščupa iz njega, samo da se spase od njega!

Životinja je bila tu. Samo njeno prisustvo bilo je nešto grozovito i bolno. "O, izići iz toga, izići!" mišljaše u sebi, neprestano. I nikako nije mogao da se iščupa.

Životinja se nagla nad njim. Osećao je njen dah nad sobom. NJene čeljusti počivale su na njegovom grlu, a to je bilo toplo, i vlažno od bala, od onih mesečastih bala, plamenih, vrelih... Osećao je oštrinu zuba na grlu... Gušio se.

- Šta činiš sa mnom? - pitao je.

- To je poljubac, to je poljubac, - go-vorila je ona zagušeno, uzbuđeno, u očajanju. - zar ne vidiš da je to poljubac, da je to moj poljubac, poljubac, poljubac...

I bale ženki, žute, vrele, mesečina, palile su mu grlo.

- O! - reče on. - Ja te se bojim, sada! ... rastrgnućeš me, a ja hoću da živim, sada; sada hoću da živim!...

"Kada to nisam hteo da živim?" mislio je grozničavo u sebi. "Kada to nisam nikako hteo da živim?"

Zubi životinje bili su mu na grlu.

 

[Lada]

- O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim, - reče ona grcajući. - Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!...

Hteo je da krikne, ali nije imao snage - čak ni da se probudi... Probudio se.
Životinja je sedela nedaleko od njega. Oči su joj fosforisale u noći i njena pogrbljena prilika, toliko smanjena, najednom, stvarnošću, izgledala je tužno i tamno u pomr-čini.



Šta je ta životinja, uporna kao kob i tako bolna, izgledalo mu je posle sna o njoj, imala da znači u njegovom životu? Još drhteći, još nesrećan, nije znao da odgovori na svoje pitanje. Tražio je unazad po životu, koji je tek počeo, gde se skrilo to grozno, nesrećno, čemerno i očajno što je ona predstavljala za njega. Dodirnuo je svoje ruke, koje su još drhtale. Gde su to u životu još drhtale te ruke? Ili je to sećanje na ono što je tek imao da mu donese život, na nešto što je tek imalo da uđe u život, i čime je on već sada obogaćen?

Oglodan je bio i poslednji delić peksimita, a nebo je nad Stevanom ostajalo i dalje tamno i nisko. Nijedno ljudsko stanište nije se nalazilo u blizini. Ostajalo je još osam kilometara do Lješa. Rublje se na njemu sasvim iscepalo i žuljilo ga međ nogama. Pojedina mesta su zebla. Pregledajući se, našao je narode vašiju, a cela mu je koža bila pokrivena njihovim sitnim ujedima.

I zatim je video i svoje noge. To nisu bile noge čoveka. Koža je bila sva u sitnim naborima a pod njom su ostale još samo cevanice.

Odmarao se dugo. Imao je svoj pojas preko kolena. Najpre je mislio da ga ponudi nekom Arnautinu, onda je zaključio da ništa za njega ne bi dobio, a i da ne bi imao posle čime da stegne svoje prnje. Pojas je bio star. Postepeno je na njemu bušio rupu do rupe, kako je mršaveo. U gimnaziji je taj pojas još mirisao na novu kožu i kopča je bila od blistavog nikla.

Sada mu je ležao preko kolena. Dok ga je gledao, postepeno se jedna ideja objavljivala. Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije iako su ga ti pokreti zamarali. Pas se, međutim, odmah podigao na prednje noge, načuljio uši i gledao ga, iz razdaljine, pažljivo i žudno, kao i uvek kad bi Stevan jeo. Mršavo telo psa podrhtavalo je od uzbuđenja. Stevan je odvraćao od njega glavu, koliko se god moglo, ali ga je i dalje motrio ivicom očiju.

Počeo je da se pretvara kako jede. Prinosio je ruke ustima i onda mrdao vilicama kao da žvaće. Činio je to što je moguće vidnije, iako su ga pokreti zamarali...

Pas se zaista digao i približio. Gledao je mladića, režeći jedva čujno. Očevidno da pas ni sam nije bio svestan svoga glasa i da je želeo da ostane neprimećen. Tako je ostao deset-petnaest minuta. Nije dolazio još bliže: mora da je toga jutra ipak nešto jeo, jer je sav bio ulepljen. Bilo je toliko životinjskih i ljudskih lešina usput.

Stevan se stalno pretvarao da žvaće, prinosio je nevidljivu hranu ustima. Zatvorio je oči, najzad, i činio se kao da je sasvim zadremao, ali je žvakao još uvek. Čekao je još nekoliko minuta. Ruka mu se kao slučajno, u snu, otvorila i ostavila na grudima zamotuljak krpica. Drhtao je gledajući u krpice. Ipak je hteo da vidi koliko je čvrsto to spavanje. Podigao je glavu prema njemu i lanuo. Lanuo je još jedanput. Slabo.

Stevan se nije pokretao, nije otvarao oči. To je bilo i strašno i uzbudljivo.

Ali se životinja odjednom zaletela. Pala je iznenada i svom težinom po mladiću. Jednim jedinim pokretom Stevan joj je obavio kaiš oko šije i zategao ga. Ne razumevajući najpre šta se događa, životnja je ujela Stevana kroz odelo,tamo gde su stajale krpice. Uvidevši odjednom da je guši, odbacila se svom silinom i pala za čitav korak dalje na leđa. Bila je još toliko jaka da je i čoveka povukla za sobom. Usplahiren, on više nije smeo da popusti. Krajeve pojasa nije ispuštao, bio je svom snagom za njih prikopčan.

Samim tim što ga je ponela, kada je odskočila, životinja ga je sada imala na sebi. Pod besnom težinom njegovog tela, ona se besno otimala. Stevana je obuzeo nepojmljiv strah, od huktanja ispod njega, kao od ciklona koji ne može da zadrži. Onda je stegao kaiš i vukao što je mogućno jače, svom snagom. Zemlja, prašina i blato praštali su oko njega.

Video je namah oči toga psa, iskolačene, panične oči ži-votinje koja se divlje bori za svoj život. Mučeći se da diše snažno, ona ga je zasipala balama. Lice Stevanovo bilo je umazano njenim vrelim balama. Jednom nogom, koja se isprečila, krutom kao od drveta, razderala mu je čelo i ruku. Bio je i sam bez daha. Šake samo što se u poslednjem naporu nisu same otvorile. Me-đutim, Stevan je njima još stezao i stezao.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario. U roku od dva sata prevalio je kilometar. Razvedravalo se. I tada, u daljini, između bregova, video je more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je bilo.

Tada se životinja smirila. Nije davala više nikakvog otpora. NJeno se telo trzalo još samo od sebe. Tanak mlaz crne krvi curio joj je sa ivice čeljusti. Tada se Stevan spustio preko nje, savršeno iscrpen, i tako ostao, ne mogući da se pokrene, dugo vremena na tom mestu.

Kad je pokušao najzad da ustane, dva su čoveka prolazila. Oni su ga videli nad mrcinom i, razumevši pogrešno, rekli mu sa gađenjem:

- Ne treba to da jedeš, ima ih mnogo koji su skapali jedući crkotine.

Stevan je ćutao. Jednom rečju ne bi mogao da objasni šta se dogodilo. Ne osvrćući se na njih, skidao je, dršćućim rukama, pojas sa životinje. Ljudi, kao da shvatiše nešto, bivahu sve radoznaliji:

- Ti si ga sam ubio?... Pritegao si mu gušu i stegao ... Bio si jači?... To ti je čitav lov, a?! ...

Mučio se da se obavije pojasom i da ga udene u kopču. Podigao je, posle, na njih oči. Mora da je grozno izgledao, ubrljan blatom, balama i krvlju, ovako avetinjski izmršaveo. Ona dvojica mora da su videla u njemu nekakvog krvoloka i ludaka, jer, zgroženi, ne rekavši više nijednu reč, produžili su put. Bilo je valjda već podne. Dovukao se do rečice, koja je bila samo desetinu koračaja dalje, klekao je u blato, i, koliko je umeo i vladao svojim rukama, oprao lice. Onda je izgo-vorio, automatski, toliko automatski da se i sam iznenadio na svoj glas, ono što je maločas name-ravao da odgovori onoj dvojici:

- Bio mi se isuviše nakačio i hteo je jednako da ide za mnom, a ja sam se bojao da ne pobesni. Nekakav zavidljiv pas!...

Palo mu je opet na pamet da mu je ta životinja možda bila i privrženija nego što je on mislio. Zašto bi, inače, neprestano išla sve za jednim istim čovekom. "Ali kakva zla i zavidljiva životinja! Koliko izgladnela i zavidljiva životinja!" ponavljao je Stevan u sebi.

Ponovo je trpeo od gladi. Želudac je sam sebe vario.

U roku od dva sata prevalio je jedan kilometar. Razvedravalo se. I tada je u daljini, između bregova, video more. Činilo mu se da vidi more: jedna svetla prugica na horizontu pre nego što je svetlost počela da se gasi. Načinio je nekoliko koraka još, i izgubio tu tračicu između svoda i zemlje. Onda se vratio na isto mesto i ležeći gledao u to. Čas bi je video jasno, čas nimalo. Nije, uopšte, bio siguran da nešto postoji, a ako postoji, ko zna šta je to bilo.

Ljudi su prolazili ravnodušni i dronjavi kao uvek. Najzad je rekao jednome, pokazujući prstom:

 

[Lada]

- More!

Ovaj je zastao, zagledao se u daljinu i, odjednom, ne rekavši ni reči, zaleteo se vičući. Ta je prugica zaista strahovito ličila na osvetljenu vodu. I za druge je ona bila more!

Sanjao je krofne. Vruće krofne. Ništa drugo, samo to. Čak ni tanjir na kome su. Jedan dug, veliki san o vrućim krofnama, o njihovom osve-tljenom, žutom, zračnom obliku, okruženom nekim oreolom, o njihovom mirisu, o žudnji da i unutrašnjošću usta oseti njihov ukus...

Zaspao je nemajući pojma o vremenu i mestu na kome je. Najpre je gubio svest. Gubio je svest nekoliko puta u toku toga dana. U takvom je stanju i zaspao. Noć je bila hladna i hladnoća ga je najzad u zoru rastreznila. Ipak je za sve vreme sanjao vruće krofne.

Čarape su mu se toliko bile raspale, a parčad od njih se tako usađivala u meso, da ih je morao odbaciti. Iščupao je postavu yepova na odelu i njom je obavio stopala.

U prkos nemogućnosti da stoji na nogama, na ranjavim stopalima, iznemogao, on je poslednja tri kilometra do Lješa prevalio u nedelju, od jutra do večeri. Nije video predeo, ni ljude, ni blatišta, pošto je bez prestanka bio u bunilu. Jedna jedina misao blistala je iza čitavih zavesa njegovog košmara: stići u Lješ, naći tamo nešto za jelo, bilo šta, za dvadeset dinara, koje je još uvek nosio u nedrima.

I onda bi opet koračao nasumce, posrćući, sudarao se sa izvesnim predmetima, ljudima, padao na kolena i na ruke. Ne osećajući pri padu veće bolove nego inače, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest, i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne. Skoro stalno, ako je bilo koga u blizini, pomagali bi mu da ustane a posle ga napuštali. Pokrenuo bi se. Pogledao ispred sebe: velika purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega, kao kakvo uspravno more. Znao je da to ne odgovara ničem, a ipak ga je bilo strah. Išao je, kako je umeo, pravo u to.

I ne osećajući pri padu veće bolove nego obično, ne dižući se sasvim sa zemlje, ne spuštajući se sasvim na nju, gubio je svest i došavši zatim sebi, uzalud pokušavao da se digne... Pogledao bi ispred sebe: velika, purpurna zavesa, talasasta, ogromna, ispred celog prostora, išla je pravo na njega kao uspravljeno more.

Dugački oblici poluživotinja, poluljudi odletali su desno i levo. Onda se neka grdna usijana kugla rasprsla usred toga purpura. Bezvučno... Beskrajni svetli zraci, jasno žuti i fosforni, pođoše na sve strane i rascepaše sav prostor. Videlo se bučno strčavanje ogromne gomile ljudi, na konjima, pešice, na topovskim karama i topovskim cevima. Sve se to survavalo u brljavu, mutnu rečicu i, uz neiskazanu galamu, nestajalo u njoj. Nije bilo kraja svoj toj vojsci, koje je nestajalo i nestajalo, voda je rasla, prelivala se preko obala, preko druma. Vetar je zviždao, nosio ga preko same razlivene vode. Samo su njegova stopala, uvijena u postavu od yepova, kao krma, ostavljala brazdu za sobom. Zatim, nasred te vode, blizu mesta gde je u nju silazila tišma sveta, bilo je jedno usamljeno drvo. Njegove gole grane štrčale su tužno. Stevan je raširio ruke i vetar ga je naneo među njih. Ostao je razapet, prilepljen vetrom, krećući još uvek nogama. Onda je drveta nestalo, jer je negde u dnu, daleko ispod sebe, video sićušnu ženu, od koje se užasnuo. Ispustio je sve, u užasu, i počeo da pada, da pada, pada. Voda se sužavala, smanjivala, sve dalje i dalje ispod njega. Padao je! Kretao je nogama kao da korača. Neko mu je davao da jede. To je bila jedna divna, visoka plava devojka, sa teškom kosom na glavi. Smešila se samo za trenutak, zatim se njeno čelo nabralo a lice joj je postalo snuždeno. Zalogaj mu je neprestano ispadao, a ona mu ga je vraćala. Ko je bila ta visoka devojka sa oblim grudima? Izgledala je crvenija od purpura. NJene kose su, takođe, bile purpurne. Onda sve, oko i iza nje, postalo je prozirno i puno sjajnih zrakova, kao rubin i kao vino. Sve je slivalo svoje crvenilo jedno u drugo. I on je najzad živeo u konačnom purpuru.

- Pokušajte da žvaćete! - govorila mu je ona, ali on više nije mogao da je izdvoji od ostaloga. Čuo je kako mu govori kod uveta:

- Pokušaj da žvaćeš!.. Kako ne vidiš da je to zauvek, zauvek. Razumeš, zauvek!...

I njeni zubi stezali su mu grlo. Pena mesečine i ogorčenja slivala mu se niz grudi. Učinio je nešto usnama, zatim se sve ugasilo...

Po potpunoj pomrčini stigao je Stevan Papa-Katić u Lješ. Noge su ga toliko bolele, i to tako izvanrednim, naročitim bolom, da su one, u njegovoj svesti, postale dve yinovske mase, mekane, ranjave, koje je teško bilo odlepiti od zemlje. I kost na leđima, više plećki, ona ispupčena kost, tištala ga je uporno. Celo telo odjednom je bilo samo dva yinovska stopala i ta jedna jedina kost hrptenjače.

Kada je došao do prvih kuća varošice, držao se njenih zidova. Pridržavao bi se jednoga zida i onda, saplićući se, dohvatio se drugog. Još jedna varošica zakrčena, mračna i nemilosrdna!... Sedeo je, nije mogao da se pomeri, da misli, da zna šta hoće. Nije znao tačno zašto je došao tu, ni šta bi trebalo još da učini. LJudi koji su se kretali oko njega izgledali su mu kao utvare, u grimasama, izduženi i haotični. Iako su to bile samo mračne prilike, iako je noć oko njih, on ih je video potopljene u neko crvenilo. Stršljeni što se vuku kroz crveni med. Spustio je glavu u ruke. Ječao je. Opet je gubio svest.

Pomagali su mu da se ispne uz stepenice. Pokrenuo je noge, ali u kolenima nije mogao da ih učvrsti. Čim bi olabavio ruke pod miškama, skljokao bi se. Uvodili su ga u neku prostoriju, koja se njihala pod njim. Svetiljka je čkiljila nad ljudima koji su se razmicali. Sedeo je i misao ga je neprestano napuštala. Bilo je očito da mu pomažu, da će mu dati da jede. Neki katolički sveštenik, dugačak, mršav, prolazio je s praznim čankom u rukama. Stevan je gledao u taj čanak i u te ruke. Ono što je jedino video, to su bile te njegove ruke, kada je prilazio da mu pomogne. Te ruke su bile prazne. Ničega nije bilo u tim rukama. Zamišljao je da se užasno dere od nestrpljenja. Video je sveštenikove prazne ruke kako prolaze kroz vazduh.

Usiljavao se i zatvarao oči. Morao je da se pomogne rukama da bi oba oka zatvorio. Ruke su mu drhtale i bile su nespretne. Dok nađu kapke od očiju, celo lice najpre opipaju. Najzad je mrak: žmuri.

Sveštenik ga dodiruje za rame i, pridržavajući mu glavu rukom, prinosi mu ustima čašu čaja. Odmah odmakne čašu, koja mora da je suviše vrela. Sad prinosi čaj kašikom, ali najpre duva u nju kao pred detetom.

Pola sata docnije daje mu kašu od gorkog divljeg kestena. Neopisani strah da li će to moći da zadrži. Nije spavao, mislio je samo da li će uspeti da zadrži. Treba da zadrži, apsolutno, treba!




Da bi zaboravio na to, da bi se zavarao, prelistavao je svoj dnevnik. Sveščicu je teško držao u prstima, i nije video slova, i nije mogao da razazna redove.

Ako čitav sat zadrži kašu u sebi, opasnost je već prošla.

 

[Lada]

GLAS S ONE STRANE GROBA


Rastko Petrović na karikaturi Pjera Križanića: Rukopis romana Geca Kon je poslao u Ameriku "na povratku", a posle Rastkove smrti, sudbina rukopisa bila je neizvesna, sačuvao ga je njegov prijatelj, francuski diplomata Arnold Vapler


Pesnik, romansijer, putopisac i esejista, Rastko Petrović (Beograd, 1898. - Vašington, 1949.) se povlačio sa srpskom vojskom kroz Albaniju. Oko trideset hiljada Rastkovih vršnjaka umrlo je na tom putu "Srpske golgote". Od 1923. godine nalazio se u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije. Sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Momčilom Nastasijevićem i drugim srpskim piscima preobrazio je srpsku književnost: iz njene realističko-naturalističke oveštalosti uzdigao je u krug svetske književnosti posle Prvog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata njegov povratak u otaybinu osujetio je njegov najbolji prijatelj, Marko Ristić, koji je taj svoj sramni čin pokušao da opravda u eseju "Tri mrtva pesnika". Glavna dela: "Afrika" (1930), putopis; "Otkrovenje" (1922), knjiga pesama; "Burleska Gospodina Peruna Boga Groma" (1921), proza, slobodna interpretacija sveta praslovenske mitologije; "LJudi govore" (1931), poetska proza ocenjena kao datum u razvitku moderne srpske proze; "Dan šesti" (napisan 1935. a objavljen više od četvrt veka kasnije, 1961), roman, do danas najpoetskiji i najdramatičniji roman o stradanju srpske vojske prilikom povlačenja kroz Albaniju u Prvom svetskom ratu. Godine 1974. beogradska izdavačka kuća "Nolit" objavila je njegova dela u šest knjiga: Burleska Gospodina Peruna Boga Groma, Staroslovenske i druge priče; Poezija, Sabinjanke; Sa silama nemerljivim, LJudi govore; Dan šesti; Putopisi; Eseji i članci. Nedavno su u Beogradu objavljeni i njegovi diplomat-ski spisi u zasebno štampanoj knjizi.


Porodica Mite Petrovića: Rastko stoji kraj majke, okružen sestrama (s leva na desno) LJubicom, Nadeždom, Dragom, Jelom i Zorom (Beograd, 1908)


Za relativno kratkoga svog veka, koji je trajao nešto više od pet decenija, Rastko Petrović, kao diplomata po pozivu, uspeo je da sačini delo koje stoji u samom vrhu novije srpske književnosti. Tek kad se zaroni u arhiv Ministarstva spoljnih poslova Kraljevine Jugoslavije može se steći uvid koliko je bio svakodnevni trud naših tada vrlo malobrojnih diplomatskih službenika. Pa ipak, pored svakodnevne predanosti poslu, Rastko Petrović je uspeo za nepune tri decenije da napiše delo koje iznosi nekoliko tomova, ne ubrajajući u njegov opus veliki broj novinskih napisa, osobito u "Politici" između dva velika rata.

Roman Dan šesti, napisan i završen do 1935. godine, pesnik nije doživeo da ga vidi objavljenog. Objavljen je tek desetak godina posle njegove iznenadne smrti u Vašingtonu, kobnog petnaestog avgusta 1949. godine. I danas, posle brojnih dela o tragediji srpskog naroda u Prvom svetskom ratu, njegov roman stoji u samom vrhu naše književnosti. Pesnik Milan Dedinac, Rastkov prijatelj, napisao je: "Mnogima koji budu čitali Dan šesti učiniće se sigurno kao da im pesnikov glas dopire s one strane groba. Roman je završio u tridesetsedmoj godini svog života.

Pesnikov prijatelj iz davnih predratnih dana, Marko Ristić, nazvao je Rastkov roman 1961. godine roman-epopeja. Napisao je da je to delo gromadno, "široko zamišljeno kao što se komponuju freske i monumentalna platna", naglašavajući da je reč o "jednoj od najmarkantnijih pojava naše literature u periodu između dva rata", da je reč "o jednoj umetničkoj tvorevini koja je do današnjeg dana sačuvala svu svoju svežinu i svu draž novine, kao o nečem što je i dandanas moderno i novo kako po sadržini, tako i po umetničkom postupku".

Niko danas od nebrojenih naših književnih poslenika ne može da objasni zašto je Dan šesti ostao zatomljen u onih šest knjiga "Nolitovog" izdanja Dela Rastka Petrovića, zato ga do dana današnjeg prekriva tama zaborava.

Sva dela, počev od pre rata popularne Trilogije Stevana Jakovljevića u redakciji Živka Milićevića, pa do danas nisu uspela da nadvrhunu Dan šesti.


Aleksandar Deroko, njegova kasnija supruga Ivanka, i Rastko Petrović: "Ja još mislim da je taj roman bolji nego ja, i da je šteta što je njegova sudbina vezana za moju", pisao je iz Amerike

 

[Lada]

Jedini san
Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere …
Savladasmo poniženje… i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.
Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.
Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?
Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.
Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!

 

[Lada]

Molitva vuka
Bar spavaj, bar spavaj ako moraš crći, zli putniče,
Uvek na obali dana, kojoj je druga Nepovrat,
Sve što si oteo od njega ti, ljubavniče,
To je poverena ti tajna, ko gad il brat;
Pa sve što je dublji, suzniji o, noćas tvoj san,
S neočekivanošću strašnijom razmileće se po tebi dan.
Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru,
To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor;
Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru,
Podne već beše prošlo, ja još gledah kroz prozor:
Zraci su mi duboko prodirali u lice,
Onesvestih se tad opet, na bučni, zli tok ulice.
Izbljuvah celu prošlost po podu svoje sobe,
Ruke mi behu krvave kojima je nisam ubio,
Ječao sam tada besvesno nad tragom svoje rugobe;
Dovukao sam se do albuma, tu našao njen lik i ljubio,
Svaki drugi bi se za to na mestu mome ubio,
A ja sam se jedino u prisebnosti svojoj gubio.
Pio sam hladne vode, zatim plakao,
Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao;
Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao;
Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu dao:
I nikog nije bilo da dođe da me uteši;
A moj lik bi sam se grčio, kad bih naredio mu da se smeši.
Već više dana ležah na podu, u bunilu,
Toliko je duša moja teško patila,
Sve jedan i isti san stajaše na krmilu,
I ludilo je noćno razvilo svoja krila,
Dok se vrata na sobi nisu otvorila,
Kroz samu crnu patnju duša je jedrila.
Tek škripanje me vrata do pola sna iščupa;
Ne mogoh doći sebi, premda obamreh od užasa;
I najmanji šušanj odjekivaše u meni kao lupa,
I ne znam čega još strašnijeg prezah u bolu tog časa,
Činilo mi se da neizvesnost traje čitavo pola veka,
Tako mi večnost se javi pred onim što me čeka.
To beše moj prijatelj koji žuđaše da me vidi;
Pogođen mojom patnjom, sede i plakaše,
On, koji negda reče da mi na sreći zavidi,
Teškom, studenom vodom tiho me sad umivaše:
Nekad smo se, ko dečaci, po istoj rečici gnjurali,
A zatim, pod vrbama, za istom devojkom, plakali.
Poljubi i tad mi ruke i moje stopalo,
I teško se mrštio nad svojim okom, jer je plakalo,
I sto puta poče onu misao da govori,
Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori;
Na svaku reč koju bi izgovorio,
Strašnom šupljinom bih mu platio:
Samo na obrazima mi njegovi vlažni dlanovi
Prelažahu svežinom morskom kao žalovi.
Ipak u strahu prezah da ne preživim ovo i u snu
Gde dovoljno će spavanje pregoniti me, u truljenje,
Kada nijednim dizanjem svesti neću se iščupati tom dnu,
Već kroz spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje:
Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja,
Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi;
Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja:
Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom kako rudi.
Prvi put dakle spavah, ne nadgledajući tok života,
I sanjah isti baš čas životni kako odlazi,
I kako ravnodušnost, neprebolna, u porub svaki silazi:
Osvrtah svoj bedni lik, gde ljubav mi bar bi sirota.
Kad se probudih, videh ga čak u uglu,
Ukočenog, bledog, raširenih očiju kako me gleda,
Da imah samo snage, podao bih se ruglu,
Toliko mučno behu njegova usta bleda.
Tek pomože mi da uzmem, supe – dve-tri kašike,
A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke,
Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih;
Bože moj, gle! Pa, i ovo, maločas snih:
Toliko me je sad grozno sram,
Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam.
Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju,
Od strasti, muke, obnevideo;
Bez reči, nem u svom urlanju…
Ja sam se večno dakle stideo:
Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako
Upropastih šume, reke, životinje! Šta je sa
Mojim ljubopitstvom, žudnjom! Toliko noći:
Imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus,
Ukus života. Pljujem!
On, od koga bežim, Sunce!
A Vuk? Ja: Vuk!
Vrelina mi sviće iz krvi,
Iz krvi zora za vrhunce;
Iz krvi ovaj strašni huk,
I zavist ova koja se strvi;
Iz krvi…
A prijatelj: „Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice
Tvoje štujem!
No rečima pogrdnim koje jedino sada zna,
Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“
Vikah, vikah:
Za ove reči jedino ti smeš da znaš!
„Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem,
Al’ koliki užas i koliki strah!
Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.“
Zatim bejah iz rođene svesti izbrisan,
Koja još uvek budna osvrnuta stajaše na nebu,
Pod njome ležah, telom, odavno iskrhan;
Nečije ruke mi na čelu, brižne su, ko na hlebu.
Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši,
Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla,
Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše;
Iz ove skrušenosti, svem što je dlana svetla,
Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino,
Da ne sputam im podlo i malo svetle snage;
Tolike su mi večeri, i jutra, bojile hleb i vino,
I ono što svakog meseca primah ja od te drage.
U začeću, usnih samom, da granam život sa Bogom,
Zbog nerazdvojnosti, u sramu, da leži sa mnom on,
Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao,
Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom
Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao,
U časovima patnje ove da pati sa mnom i on.
Al’ da me vuče stalno sa sobom, u težnji svojoj za savršenstvo
O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo!
No pogledaj moje oči bola pune pune su suza,
Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol;
Moje ruke! Čisti, o čisti bol.
Pa, evo me, ja sam, druže, Gospode, ko negda u detinjstva dane,
Premda bljujem svaki čas, i ruke su mi izbljuvane;
Ti više bi možda voleo da je na njima krv,
Ja odbacujem svaku savest, rad tebe da sam crv;
Udicom tvojom ranjenog želuca, ne snosim više hrane,
U ovoj mračnoj sobi, u akvarijumu samoće,
Gde ležim na dnu u očajanju.
Molitva, da ne bi bilo stida ni psovke,
Za puteve na suncu, za sunčanice, za plovke,
Za lisice, za vukove, za jazavce.
I za bol, i za bol!
I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi,
Zvezdani pod sobom što je gledao svod,
I ribe izmeđ zvezda, i tice, u strani
Glava njegova sama plovila je ko brod.
I bol, Gospode, i bol!
Molitva za Njega, Sunce!
Molitva, tim, za mene!
Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi;
Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi
„Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče,
Protrljao oči rukom, video da zora sviće,
Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče,
Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.
I oslobodićeš, pustićeš preko knjiga, naše zvuke;
Ko je izmeđ’ vetrova dosad razazno naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke,
Jedini ti si sviralu probio za naše zvuke.
Bio si pijan od mladosti, il sumoran od brige,
Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige,
Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige,
Al’ skočio si eto mladićki i otresao si opet sve brige.
Dosta godina trebalo je da dođeš do ovih reči,
Dosta ognjevi ređahu da dim ti pogled spreči,
I udubio se kamen kolenom koje kleči,
I pod teretom mržnje povijao si pleći.
Mora da si skrio u sebi i porok i besnoću,
Kada onako podmuklo probijao si se noću;
Mora da si se stresao zorom i tražio u voću
Sitosti, mora da si spregao gvožđem besnoću.
I uputićeš, uputićeš srcima naše zvuke,
Ko je iz olujina dosad izdvojio naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke;
Ti, kroz planinu, sviralu dubio za naše zvuke.“
Ah! Bože!!!
„Ko je uzdahnuo?!“
Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno;
Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo,
Ja njome ljubim, ja njome mrzim, i zavidim izdašno;
Ja bih hteo, strašno, kroz oganj svoj izaći.
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet,
I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći.
„Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet!
„Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku?
To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.
On je psovao, tih hiljadu svetlih Sunaca, kad odlazi da kopa,
I pretio prigušeno da svetu neće da je rob;
Svakim udarom motike u zemlju zidaše u nebesima grob.
„Ja ću nameniti tebi taj grob!“

 

[Lada]

Noć Pariza
(Sa poslednjeg snimka materinog)
Da li moj otac prema…
Da li moj otac prema tebi, majko, beše zver
ta najdivljija, najdivnija, što je čovek?
Majko, otac moj beše li zver
Kraj tebe, il’ samo istoričar:
jer i sam ja zver?
Našto mi sav ovaj život i prolazna mu čar,
majko, ako i ti – moja kolevko – ne beše zver!
E dobro, a te oči sa slike tvoje na samrti,
užasno što pate: nikad ih se neću moći osloboditi!
nikakvom ih neukrotljivošću moći neću zastrti.
Nije li i tvoj život bio životinjski:
jednom fatalnošću ću u užasu strašnom umreti!
Tu taj bol bez smisla sveg mesa, tvojih ruku, glave!
nikada, o nikada neću izdvojiti košmare od jave!
nikada! Užas: ako je meni ovakvom apokalipsa poreklo!
O, hoću da znam koliko je za mnom tad krvi isteklo…
Nikada! Zašto me nikada nisi išopala,
da se jedna ljubičasta modrica
na mom dečačkom debelom mesu rascvetala?
Ta opekotina, taj otisak ti ruke mi drag
i danas bi mi evo bio trag,
do kolevke mi pune krvi,
do porekla mi tvoga mesa,
samo ne ove oči, ne ove oči patnje. Gle, besa!
Materice, ja bih da zderem sa sebe tu patnju.

 

[Lada]

Ruke koje su ljubile

Kad čovek umre, ruke prve zaneme:
Ruka umrlog ko noćno voće zri,
Ko uspavane ptice čija srca još streme,
Tako ćute te ruke, dok oganj pod njima vri.
Belje no teški mesec koji više neće da nose,
One se razlistavaju već u istrulelo cveće;
Niti će provući prste kroz sunca zračne kose,
Tako spuštene mirno na grudi – brežuljak sreće.
Ispod livada vlažnih, i svežih crnih kora,
Ove ruke ožive preobraženjem u zvezde,
I probijaju se kroz zemlju u pravcu dalekih mora;
Izmeđ vulkana i neba ruke umrlog jezde.
I provlače se lagano, fosforno ponorne reke,
Tankim mlazima sjaja, ruke koje su ljubile,
Kroz tamnu ponoć zemlje, izmeđ žilica smreke,
Ispod toliko bilja koje su svud sadile.
A te sam ruke negda toliko ljubio,
Osetio im tad svežinu da spira glavobolju;
Trag divnih ruku pod knjigama se izgubio, -
No pređoše odjednom same u tajnu životnost bolju.
Odjednom u svom toku, probivši bok planina,
Izbiju te svetle reke ko zračni izvori;
Ko oganj daljnji kraj kog spavaju psi čobanina,
Ta prva plamena zvezda, na mračnom nebu, gori.

 

[Lada]

Rastko Petrović je oduševljen nagonskim, upravo onim nagonskim koje je, može se reći, i danas tabu; u središtvu ove teme, jeste i tajna rođenja, kojom je Rastko Petrović bio vrlo zaokupljen i u njegovim drugim delima, naročito u „Danu šestom”. Prenatalni trenutak, prema Rastku, onaj je u kojem je sadržana sva istina, i gde prestaju sve patnje. Nasuprot mnogim drugim, kako srpskim tako i svetskim piscima i pesnicima, Rastko Petrović, dakle, ne gleda s one strane smrti,već s one strane rađanja, u prenatalno stanje, u čije tajne želi da pronikne. U onom u čemu društvo nalazi nešto stidno, sramotno, Rastko otkriva religiju i moral. On tu otkriva život, ponovno rađanje, večito obnavljanje. U „sudarima seksova” ovaj srpski pesnik naći će trenutak koji nas približava Bogu, jer je izvor stvaranja i rađanja.

 

[Lada]

SA SVETLIM POLJUPCEM NA USNAMA

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada —
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, —
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? —
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko a bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

 

[Lada]

A njina noć biće još noć vaša

Ko bi reko
Pali da su
Za istu zemlju
U istom času.

Ta mračna ponoć biće vaša
Žarki stub ptica u visinu;
Sve što bi njina bol vama minu,
U noći gordoj istom času
Gde dva jaganjca njina pasu
Po vašem zlatnom klasa krinu.

Po zvezdanome zlatnom klasu
U pašu pošav većem davno,
U ponoćnome zlatnom času,
Kroz žuto zrno rodnog hleba,
S polja na polje pošav davno
Dospeše čak do vašeg neba.

To ispod našeg tamnog bora
Dva druga draga drevno leže:
Nit koga znaju oni više,
Nit ko im više od nas treba.
Leže i ništa nije tiše
Od likova im poput neba.

U ponoć žarkih tamnih gora,
U tami gordih šumnih bora,
Njina se mlada tiču tela,
A lica ko dva bela janja,
Zaspala ispod hladnih vrela
U žarkost sinju noćnog granja.

U srca samoj ko milosti
Tiču se njina vita tela,
Zaspala ispred hladnih vrela
U bratskoj boli suznoj pošti
Tu ruku tiče ruka bela
Tek iza smrti u milosti,

Dušmana ta dva, sad dva druga,
Telima snijuć na sred luga.
Vezani likom za visinu
Za zračnih zvezda val u svodu:
To žedni janjci kao da su
Zvezdanu vašu našli vodu.

 

[Baudrillard]

Jesen

Snim, haj! kao puno grožđe da zrim
Po dobrom čvrstom čokoću.
Gle, bdim,
Zrim kao teško grožđe noću,
Haj! Haj! Pa tešku berbu čekam.
I hoću za noćima zelenu zoru,
Pa potom za brdima goru,
I opet za noćima vinogradsku zoru
Snim.
I tako uvek dalje.
Žudnje mi čuče obalama ko vredne pralje,
Kad se iz sela nebu diže visoki tanki dim;
Dok se očima zelenim, čudni heruvim crni,
Na planinama spim, sa očima duboko zlim.
Ali šta snim,
Šta snim?
Kad znam: Pođi, pođi, pa svrni!
I tako stalno dalje:
Pođi, pođi, sokole, pa svrni!
Kroz večeri, gle, cele, i sve noću, i sve noću, i sve dalje...
A snim, a snim, a snim;
Pa mnim:
Ko crno grožđe da zrim,
Da me pokriva plava magla po čokoću,
Da nosim u sebi sitost, plodnost, sve vrenje,
Sve žute kiše jesenje,
Ko teško grožđe noću;
Ja bdim, snim,
Ko teško grožđe noću.
Ili kao heruvim da samo po planinama spim
U očajanju,
I da širim ruke danju
Jednoj berbi i jednom obećanju:
Gde sve biva i sve može da ja hoću,
Ko puno grožđe noću.