Spavala sam prekrivena slojevima prašine,
Koja je u plesu sa vlagom postala gusta i teška.
Ovijena bršljanom koji je iz svake pore nicao,
Lica bez izraza,kao mermerni lik statue na nekom groblju,
Imala sam dah.
Disala sam memlu i hranila se smrvljenim opekama svojih zidina,
U tišini.
Svaki sloj prašine i mahovine bio je jedna godina,
Svaka čestica bila je jedna minuta.
Senka, ostatak prošlosti...
Šta li sam bila uopšte?
Tiho su došli da me vode.
Odneli su me u podzemnu odaju moga jadnog uma,
Govoreći da su dobri i da žele da pomognu.
Čeprkali su svojim prljavim prstima po mojim mislima,
Kopali uporno po najtanjim sećanjima.
Kamenih lica koja su se kezila,
Skidali su mi skorele slojeve.
I svaki je bio kao stena,
Težak i tvrd kada je kraj nogu, uz tresak pao.
Odjeknuo je kao besna grmljavina
I koplje munje zabio u moje ništa.
Sabijene strahove vešto su iz mene vadili:
Jedan po jedan, kao oblo kamenje iz nekog gabiona.
Goli, prazni žičani kavez.
Izdrobljeni strahovi na podu.
Snaga nije bila potrebna.
Reči su bile maljevi.
A oni koji su u slojevima pali,
Pokušali su da pobegnu kao preplašene ptice iz zapaljene šume.
Slomljenih krila.
Krvavih kljunova.
Pokušali samo, uspeli nisu, slojevi su im leđa slomili.
"Čovek nije ostrvo.
Čovek nije ostrvo da ga zapljuskuju talasi tame i ništavila.
Čovek nije ostrvo da se u njega izbezumljeni brodovi zaleću.
Živi. Raduj se. Veruj."
Čovek nije ostrvo.
Ali, da li sam ja čovek?
Ogoljenu i uverenu u ono od čega sam godinama bežala,
Bacili su me u arenu sadašnjosti, stvarnosti,
Tupe, tupe realnosti da se borim sa svojim poslednjim strahovima
I da borbu kao pobednik okončam.
Čime?
Ja više ništa nisam imala.
Samo zvuk tišine.
Reči... Muziku.. Koja seče...Seče...
Na sred prašnjave, od krvi umrljane arene
Stajala sam sa preklanim strahom u rukama
I otvorila se.
I rekla sam da ga volim...
A on...
On mi je zario sečivo u leđa.
Bez slojeva, tako sam bila meka i ranjiva,
Ali nije meso zabolelo, nije me ubod ubio...
Posle toliko rana i ožiljaka, moje telo je naviklo.
Srce mi je iščupao iz grudi,
Slatko ga uvio u bodljikavu žicu i vratio ga pažljivo u mene
.Da krvari lagano pri svakom udisaju,
Da podseća pri svakom pokretu,
Da mi pesmom govori koliko sam bila naivna.
Oči su mi postale senka.
Suze su odavno reka koja neke nezavršene,
Sluzave priče nosi u nikuda.
Spavam sada ponovo,
Dok žice iz mojih grudi stidljivo proviruju..
Čekam slojeve da me prekriju i od sveta sakriju.
Čekam slojeve da me zatvore kao latice,duboko,
U svoju srž.
I niču lozice iz mojih noktiju, pružaju se ka novim zidovima.
Vrišti tišino!
Znam da možeš!
Znam da govoriš više od reči!
Vrišti sada, kada onda kada je trebalo, vrištala nisi!
Ćutiš...
Vreme je.
Vreme je ono što uradiće sve.
Samo je vreme potrebno.
Da li?
Z.D.