Uvek sam se pitao šta su pravi razlozi, kada nas neko ostavi?
U stvari, zašto imamo potrebu da ih saznamo? Zašto pritiskamo našeg, sada već bivšeg partnera, pitanjima koja nam nisu potrebna, kao što nisu ni njima. Čemu ta potreba da se zna kada 99% to neće ništa promeniti u već propaloj vezi, koja se gubi i odlazi od nas. Ništa više ne možemo da učinimo da promenimo ono što se dešava. Pravi razlog, nikada nećemo ni dobiti od našeg partnera. Jednostavno je tako.
A pitanja? Ona se samo gomilaju: “Kako?”, “Zbog čega?”, “Zašto?, kao i mnoga druga. Ali jedno pitanje je uvek najčešće, koje se najviše ponavlja: “Imaš nekog drugog?”. Odgovor je uvek: “Ne”. Očigledno. Onda sledi naše: “Lažeš”. I onda, čemu onda sve to? Zar je to toliko jače od nas? Želimo da saznamo nešto što će nas još više razbesneti, pokrenuti druga pitanja, ako je kojim slučajem odgovor “Da”, kao što su: “Ko je to?”, “Gde ste se upoznali?”, “Koliko se poznajete?”, “Uživaš više?”, “Koliko to već traje? Koliko me varaš?”… što je najgore, toliko se razbesnimo da počinjemo da urlamo, vrištimo kao da niko ne postoji na svetu, kao da nas niko ne čuje. Ili je to neki mazohistički nagon da nas ljudi čuju?
Tako da, nazovimo je poslednja svađa, traje jako dugo. Mučna je i bolna. Obično se dešava noću, kao da sam mrak ima neke veza sa tim. Ali ne, samo je tako. Koliko god da sve to potraje, odgovore nećemo dobiti. Samo će se kao na traci ređati I gomilati loši trenuci, pominjati sve najgore, vređati I hvatati za sitnice.
A do juče, voleli smo tog nekog najviše i nikada nismo ni pomislili da možemo da im kažemo tako nešto.
Nervira me ona rečenica, kada se strasti u poslednjim svađama smire, kada sledi rastanak, a sada već bivši partner kaže:
“Želim ti sve najbolje”.
Zar nije pomalo otrcana fraza? Da li je ta, prosta i toliko jednostavna rečenica obavezna pri rastanku? Mislim, čemu ta rečenica kada se ostavljenoj duši sve u tom trenutku ruši, pretvara u pakao, kada ima osećaj da propada kroz pod, kada sunce više ne sija, kada kiša pada samo za vas i niko drugi je ne vidi. Tom tako malom rečenicom, do nas dopire sasvim nešto drugo, nešto nalik na ovo: “Ne želim ti sve najbolje, gori u paklu!”. Nekako mi je ta rečenica, koja odzvanja u našim glavam, iskrenija i prikladnija za kraj.
Raskid je zaista jedan, pre svega, jako težak trenutak za sve. Neko odlazi i napušta nas. Neglo se prekida život u kome je učestvovalo dvoje, koji su gradili život i imali neku budućnost. Onda, posle raskida ostajete sami i sledi period privikavanja na novonastalu situaciju ali pre svega, jedno je sigurno, od tog momenta ste sami. Neko ko je do tada, do tog momenta bio sve naše, ljubav, pretvara se u nešto što nismo o tome ni mislili, da neko koga smo jako voleli može da postane onaj koji nam je srušio sve, da postane najgadnija, najpakosnija osoba na svetu. Možda čak i čudovište. Za sve to, takve osećaje u nama, potreban je samo jedan momenat. Trenutak koji se zove kraj jedne veze.
Manje-više, najbolji su bezboli raskidi veze ali ni oni nisu sasvim sigurni da će tako I ostati. Uspeh je ako neku vezu možete prekinuti tako da nikog ništa ne boli ali jednostavno, ne znam da li je to moguće? Ironija je da je uvek neko ostavljen, uvek neko ostavlja.
Jednom, upoznaćemo nekog novog i krenuti opet. Sve opet. Sve kao i ranije.
U stvari...
Ližite svoje rane i tražite ljubav.
U stvari, zašto imamo potrebu da ih saznamo? Zašto pritiskamo našeg, sada već bivšeg partnera, pitanjima koja nam nisu potrebna, kao što nisu ni njima. Čemu ta potreba da se zna kada 99% to neće ništa promeniti u već propaloj vezi, koja se gubi i odlazi od nas. Ništa više ne možemo da učinimo da promenimo ono što se dešava. Pravi razlog, nikada nećemo ni dobiti od našeg partnera. Jednostavno je tako.
A pitanja? Ona se samo gomilaju: “Kako?”, “Zbog čega?”, “Zašto?, kao i mnoga druga. Ali jedno pitanje je uvek najčešće, koje se najviše ponavlja: “Imaš nekog drugog?”. Odgovor je uvek: “Ne”. Očigledno. Onda sledi naše: “Lažeš”. I onda, čemu onda sve to? Zar je to toliko jače od nas? Želimo da saznamo nešto što će nas još više razbesneti, pokrenuti druga pitanja, ako je kojim slučajem odgovor “Da”, kao što su: “Ko je to?”, “Gde ste se upoznali?”, “Koliko se poznajete?”, “Uživaš više?”, “Koliko to već traje? Koliko me varaš?”… što je najgore, toliko se razbesnimo da počinjemo da urlamo, vrištimo kao da niko ne postoji na svetu, kao da nas niko ne čuje. Ili je to neki mazohistički nagon da nas ljudi čuju?
Tako da, nazovimo je poslednja svađa, traje jako dugo. Mučna je i bolna. Obično se dešava noću, kao da sam mrak ima neke veza sa tim. Ali ne, samo je tako. Koliko god da sve to potraje, odgovore nećemo dobiti. Samo će se kao na traci ređati I gomilati loši trenuci, pominjati sve najgore, vređati I hvatati za sitnice.
A do juče, voleli smo tog nekog najviše i nikada nismo ni pomislili da možemo da im kažemo tako nešto.
Nervira me ona rečenica, kada se strasti u poslednjim svađama smire, kada sledi rastanak, a sada već bivši partner kaže:
“Želim ti sve najbolje”.
Zar nije pomalo otrcana fraza? Da li je ta, prosta i toliko jednostavna rečenica obavezna pri rastanku? Mislim, čemu ta rečenica kada se ostavljenoj duši sve u tom trenutku ruši, pretvara u pakao, kada ima osećaj da propada kroz pod, kada sunce više ne sija, kada kiša pada samo za vas i niko drugi je ne vidi. Tom tako malom rečenicom, do nas dopire sasvim nešto drugo, nešto nalik na ovo: “Ne želim ti sve najbolje, gori u paklu!”. Nekako mi je ta rečenica, koja odzvanja u našim glavam, iskrenija i prikladnija za kraj.
Raskid je zaista jedan, pre svega, jako težak trenutak za sve. Neko odlazi i napušta nas. Neglo se prekida život u kome je učestvovalo dvoje, koji su gradili život i imali neku budućnost. Onda, posle raskida ostajete sami i sledi period privikavanja na novonastalu situaciju ali pre svega, jedno je sigurno, od tog momenta ste sami. Neko ko je do tada, do tog momenta bio sve naše, ljubav, pretvara se u nešto što nismo o tome ni mislili, da neko koga smo jako voleli može da postane onaj koji nam je srušio sve, da postane najgadnija, najpakosnija osoba na svetu. Možda čak i čudovište. Za sve to, takve osećaje u nama, potreban je samo jedan momenat. Trenutak koji se zove kraj jedne veze.
Manje-više, najbolji su bezboli raskidi veze ali ni oni nisu sasvim sigurni da će tako I ostati. Uspeh je ako neku vezu možete prekinuti tako da nikog ništa ne boli ali jednostavno, ne znam da li je to moguće? Ironija je da je uvek neko ostavljen, uvek neko ostavlja.
Jednom, upoznaćemo nekog novog i krenuti opet. Sve opet. Sve kao i ranije.
U stvari...
Ližite svoje rane i tražite ljubav.
