Raša Plaović

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Verujem da većina naših čitalaca zna ko su bili Petar Kralj, Ljuba Tadić i Bata Stojković – njihova imena su ujedno i imena nekih od najznačajnijih beogradskih, i srpskih, pozorišnih scena.

Ipak, jedna scena u Narodnom pozorištu nosi ime koje je meni i mojoj okolini nepoznato. Čak je i internet štur izvor informacija o ovom čoveku. No, jedan po jedan snimak lošeg kvaliteta, poneki stari intervju, knjige koje morate iskopati u podrumima biblioteka, i polako ali sigurno sam sklapao slagalicu o čoveku koji se, pored Milivoja Živanovića, smatra našim najboljim glumcem prve polovine 20. veka. Radomir Raša Plaović.
 
Rođen je 7. februara 1899. na Ubu, odakle će njegova porodica ubrzo, trbuhom za kruhom, preći u Beograd. Kao najstariji sin siromašne porodice, i on je morao da da doprinos: služio je po imućnim kućama; ispomagao u kafanama za ostatke; raznosio i prodavao novine; šusterisao i malterisao – promenio je oko trinaest zanata pre nego što je postao glumac. U međuvremenu upisuje realku (gimnaziju) gde će prvi put zaigrati pred publikom, tj. pred svojim vršnjacima u ulozi Huana iz Pesnika, Vojislava Ilića. U realci dočekuje i 1914. – verovatno najtežu godinu njegovog života. Umire mu majka, da bi nepunih dva meseca kasnije izbio rat, a njega odvode u ratni logor u Češkoj. Tamo, putem pisma, saznaje da mu je umro i otac, da bi potom pobegao iz logora, pokušavajući, preko Karpata, da stigne do Srbije.

Egzaktnih brojeva nema, ali znamo sigurno da je mladi Raša bežao barem deset puta iz zatočeništva, nekad sam, nekad u pratnji, i svaki put je pokušavao da dođe do Srbije, tačnije do brata i sestre, od čega mu je dva puta i pošlo za rukom. Sve to pre nego je napunio osamnaest godina, što je ujedno i jedini razlog zašto ga nisu streljali pošto je bivao ponovno uhvaćen, ali „vešala” nije izbegao. Naime, Plaovića su, kao i druge koji su bežali, kažnjavali specifičnom kaznom – vezivali su im ruke i noge iza leđa, pa ih onda za iste besili da, poput klatna, satima vise sa greda. To je, pored nezamislivih trenutnih bolova, nepovratno štetilo ručnim i nožnim zglobovima, što je svako naredno bežanje činilo još težim. Kao posledicu višestrukih „vešanja”, Plaović je imao hronične bolove do kraja života. Ipak, preživeo je rat i, po završetku realke, upisuje Hemijski fakultet. Tamo se učlanjuje u amatersku glumačku družinu, koja će ga negde na pola studija podstaći da ode na audiciju u Narodnom pozorištu. U dvadeset prvoj godini, Plaović recituje onog istog Pesnika, Vojislava Ilića, i, mada toga još nije svestan, biva primljen u kuću u kojoj će provesti ostatak radnog veka.
 
U Narodnom pozorištu Raša Plaović u početku dobija male uloge prvog momka, drugog vojnika, radnika, glasnika i slično. „Samo iz prikrajka gledao sam one na rampi kako nose velike terete dela i sa strepnjom mislio hoću li kadgod doći i ja do prvog reda.” Nije na odmet spomenuti da se baš u tim posleratnim godinama Evropom širila naturalistička škola glume i realizam Sistema Stanislavskog. Dok je Raša polako ali sigurno kupio zanat u sve većim i značajnijim ulogama (prvo u ruskim klasicima, a potom i u Šekspirovim dramama), takođe polako uviđa kako glumce tretiraju kao građane drugog reda. Često je citirao naredbu kneza Miloša da se „glumci, ***** i lopovi moraju sahranjivati izvan groblja”. Iz tog razloga Raša odlučuje da stekne diplomu i ugled koji s njom (treba da) sleduje, te je posle četvorogodišnjih uporednih studija i dobija na Filozofskom fakultetu. Ipak, željeni ugled građanina prvog reda je izostao. Iz sličnih pobuda ili iz inata, kako je sam rekao, kasnije je završio i arhitekturu mada je jedina građevina koju je ikad dizajnirao bila njegova kuća. No, pored svih diploma, teatar ostaje organska potreba čoveka, a Narodno pozorište je bila i ostala njegova jedina prava Kuća.
 
Raša Plaović je očigledno bio čovek koji je uvek ostvarivao šta je naumio, što je jedino mogao i uspeti uz veliki talenat, upornost i skoro ludačku pedantnost u radu, kojoj nije davao ustupaka, čak ni kada mu se obilo o glavu. Ovim člankom sam pokušao da vam u najgrubljim crtama dočaram lik jednog od naših najvećih, a zaboravljenih, glumaca 20. veka, a više o njegovom delu ću pisati u sledećem broju. Do tada vas ostavljam sa njegovom porukom, koja možda najbolje opisuje i njegovu ličnost:

,,Ne beži od svog vremena jer ionako ne možeš uteći. Ali, niti mu sasvim poklekni, ne potčinjavaj se, ne robuj do kraja! Drugim rečima, budi određen, svoj, pa ako te to i košta, a ti – plati.”
 
U isto vreme,kada je "harao" scenom Narodnog pozorista Rasa Plaovic,igrao je u tom pozoristu,jos jedan pozorisni gigant.Bio je to,cuveni glumac i Reditelj,Ljubisa Jovanovic.Svakog koga interesuje pozorisna umetnost,moze na Guglu da pogleda,sta pise o Ljubisi Jovanovicu.....
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top