RANARENJA

od ustrelne sam
prostrelnu
prostirala po Zidovima rana
obraslim mahovinama
koje ne mare za strane
sveta

saplitanje sam postajala
čitačima
sa usana beskrvnih

na preseke svih puteva
hitro stizala
vekovala umesto putokaza
oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila

krvlju dok slikaš ćutiš
vrelinom!

podsećala sam pukotinu
na zadnjem zidu aorte

zaklinjući se
u oštro oko poslednjeg strelca

Jasmina Popović

 

[bracaco]

Lepi stihovi no duboko tužni

 

[luna-luna]

oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila ...

Лепо..тужно, али надасве лепо...
Читала сам те ранијих година...твоја поезија ми је увек додирнула душу...

 

[Slovenska]

Lepi stihovi no duboko tužni

Hvala, bracaco...

 

[Slovenska]

oblačeći haljine trnjem kićene
od sebe
kopljima utočište pravila ...

Лепо..тужно, али надасве лепо...
Читала сам те ранијих година...твоја поезија ми је увек додирнула душу...

Hvala, draga Luna...

 

[Zoki D.N.M.]

 

[Slovenska]

Hvala, Zoki ...

 

[orfej sa ibra]

podsećala sam pukotinu
na zadnjem zidu aorte

zaklinjući se
u oštro oko poslednjeg strelca

Bio bi najveći greh
prerezati vene ljubavi
i u svanuće proklinjati jutro

Krv sa jutrom odlazi u noć...

 

[Slovenska]

Bio bi najveći greh
prerezati vene ljubavi
i u svanuće proklinjati jutro

Krv sa jutrom odlazi u noć...

Ta kap nevešto zaplesala sa modrinom noći...lagano u san boje purpura...

Hvala, Orfej.