Radovan Treci

[Nina]

Kultna predstava u Ateljeu 212 . Radovan Treći je priča o čoveku koji se nije snašao, koji je došao iz Zavičaja u veliki grad (gde pticu nije video dvadeset godina), i stalno lamentira za Zavičajem iako se ne sme vratiti tamo, jer je zeznuo lokalce.

Živi sa ženom (Rumenka, ćerka seljaka Stanislava, pokondirena modna kreatorka), kćeri Georginom (koja je u drugom stanju već pet godina, jer ne sme da rodi neudata od Radovana, dok je otac deteta pripadnik Mrskog neprijatelja, komšija, porodice Vilotić, koji se sad šeta po Amerikama) i tastom Stanislavom (koji je imao neko imanje i ima neke nesređene račune sa Radovanom iz prošlih vremena, a spava u kupatilu, a samo jede i sere iza kuće po Radovanu). Takođe, član porodice je i Katica, ćerka umesto koje je Radovan hteo da ima sina, pa je od Katice stvorio muškaraču koja vozi hladnjaču i zviždi za devojkama. Tu je i zarobljenik, jedan od Vilotića, Jelenče, neshvaćeni pesnik ("voleo sam sve nedelje, nedeljom umesto kravata stavljam zmije oko vrata"), kao i Kelner, Osman Avramović, VK, prvobitno arogantni debeljko, a zatim Georginin udvarač. Radovan je opsednut serijom o Džordžu, zbog čijeg odlaganja radi prenosa sletanja na Mesec bezuspešno pokušava samoubistvo.

Pisac: Dušan Kovačević
Režija:Ljubomir Draškić
Scenograf:Todor Lalicki
Kostimograf:Vesna Radović
Asistent reditelja:Milorad Berić, Aleksandar Gruden

Premijera: 30.12.1973. Velika scena
Broj izvođenja: 300
Poslednje izvođenje: 9.6.1985.

Glumci :
Zoran Radmilović (Radovan)
Maja Čučković (Rumenka)
Vesna Pećanac
Tatjana Beljakova (Georgina)
Mira Banjac
Tatjana Beljakova
Ljiljana Dragutinović (Katica)
Milutin Butković (Stanislav)
Bora Todorović
Milan Mihailović
Zoran Ratković (Jelenče)
Taško Načić
Danilo Stojković (Kelner)
Danilo Stojković (Vasilije)

 

[Nina]

Zoran Radmilovic i Radovan Treci

Nije nepoznat slučaj u istoriji pozorišta da je neko snažno glumačko ostvarenje do te mere preplavilo dramski lik i srodilo se s njim, da je kasnije bilo teško osloboditi se tog interpretacijskog nanosa i doći do izvorne, tekstualne osnove lika. U srpskom pozorištu postoje čak dva čuvena slučaja takve identifikacije lika i uloge i oba su vezana za Zorana Radmilovića; naravno, reč je o njegovim antologijskim interpretacijama Žarijevog Kralja Ibija i Kovačevićevog Radovana III.

Mit nas uči da je ovo bila nenadmašna glumačka bravura zasnovana na nadahnutoj improvizaciji i da je, kao takva, bila glavni razlog ogromnog uspeha predstave i njenog vrlo dugačkog scenskog života (dvanaest godina i oko 300 izvođenja). Istorijske činjenice su nešto drugačije – kao što je dobro poznato, predstava na premijeri nije dobro prošla i to pogotovu kod kritike. Kritičari se nisu u potpunosti složili oko vrednosti druge drame tada, 1973. godine, mladog autora Dušana Kovačevića, ali su zato bili gotovo unisoni u negativnoj oceni rediteljskog tumačenja Ljubomira Mucija Draškića, koji je iz komada „brisao svaki drugi naboj osim onog komičnog"(Vladimir Stamenković), a ni glumci nisu prošli ništa bolje. Ono što je najzanimljivije u kritičarskim ocenama glumačke igre jeste to da je najviše pohvala dobio Bora Todorović u ulozi Jelenčeta, dok je za Radmilovića rečeno da upada u komičarski manir i da su njegove mogućnosti kao dramskog umetnika neuporedivo veće, dok ga jedan kritičar čak nije ni spomenuo u svom prikazu.

Činjenica da je predstava Radovan III preživela prve, negativne reakcije, da je postala toliko popularna i održala se na repertoaru duže od jedne decenije, zaista deluje kao gromoglasan poraz pozorišne kritike, na šta veoma rado ukazuju i tvorci ove predstave i njeni mnogobrojni obožavaoci.

Kovačevićeva drama,, bez obzira na protivurečne ocene koje je dobila pre trideset i više godina, i danas nudi izuzetno plodonosan i provokativan scenski materijal. Priča o primitivnoj i autističnoj zajednici (u konkretnom slučaju, seoskim zavičajcima naseljenim u nekom velegradskom soliteru), koja je u stalnom sukobu sa celim svojim okruženjem, i dalje je, nažalost, aktuelna metafora srpskog društva.
(Ivan Medenica)

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Ната Ли]

Нисам покушала , али верујем да га знам напамет . Значи обожавање невиђено
Као и све што је написао Душко Ковачевић , као и самог писца , али је ипак Радован нешто посебно због екипе глумаца а посебно због Зорана Радмиловића.