Radomir Smiljanić

[Baudrillard]

"Jedina sila koje pokreće ovog umetnika i filozofa je da se celim svojim bićem i umom Posveti radu i aktivnostima je briga za fizički i duhovni opstanak srpskog naroda, naroda koji nikada u svojoj istoriji nije imao genocidnu strategiju, dok se nad njim u kontinuitetu vrši genocid. Smiljanićeva borba neprekidno traje..."


O PISCU I DELU

Radomir Smiljanić je rođen 1934. godine u Jagodini.

Od svoje devete godine Smiljanić živi u Beogradu, gde završava gimnaziju i filozofski fakultet. Studirao je i muziku, ali ga je ipak privuklo književno stvaralaštvo. U "Književnim novinama" objavljuje pripovetku Tragičan kraj Hajpriha Grumajera službenika. Ova pripovetka ubrzo izlazi u zbirci Alkarki dan (Nolit, 1964. godine). Sledeća Smiljanićeva knjiga, roman Martinov izlazak dobija prvu nagradu zagrebačkog nedeljnika "Telegram", kao najbolji kratki roman godine u Jugoslaviji (Otokar Keršovani, Rijeka, 1965. godine). Roman Vojnikov put bio mu je istaknut u anketi kritičara "Književnih novina" 1967. godine kao jedno od najboljih dela te godine u zemlji. Sva tri romana Smiljanićeve trilogije Neko je oklevetao Hegela (Prosveta 1973. godine), U Andima Hegelovo telo (Prosveta, 1975. godine) i Bekstvo na Helgoland Prosveta 1975. godine) naišla su na izvanredno povoljne ocene kritike kod nas i u svetu i bili u najužem izboru za roman godine, "Ninovu" nagradu kritike. Nikola Milošević ističe ova dela kao "sasvim osobenu trilogiju u nas" i zaključuje da je "Radomir Smiljanić otvorio neke nove, univerzalnije vidike u ovom književnom žanru; (misli se na satirični roman). Njegova trilogija o Hegelu Miliradoviću je po mnogo čemu jedinstvena pojava u domaćoj satiričnoj literaturi, a njegov roman U Andima Hegelovo telo možda najbolji satirični roman koji smo imali". Zagrebački kritičar Igor Mandić takođe podvlači da su romani Smiljanićeve trilogije o Hegelu Miliradoviću "nešto potpuno samorodno i kod nas i u svijetu" (VUS, Zagreb, 1.10.1977. godina).

Radomir Smiljanić je stvorio i još jednu trilogiju, tj. Beograsku trilogiju, koju čine romani Ljubivne ispovesti Sofije Malovrazić, Ljubavii slučaj šimpiona i Ubistvo u kafani Dardaneli, kojima su prikazani ljudi iz predgrađa glavnog grada, njihovo živovanje, njihova strahovanja i nade, želje i promašaji, njihova ljubav. Ovaj uspešni prelaz romansijera na nove teme svakodnevice i nov, njihov moderan tretman istakao je i Predrag Protić u svojoj studiji "Evoluciji književnog izriza u prozi Ridomiri Smiljnića" ("Savremenik", br. 3/4, 1980. godine). Prema oceni dr Predraga Palavestre "Smiljanić ovim delima obnavlja, tj. modernizuje savremenu srpsku realističku prozu".

Strana kritika je pojavu romana o Hegelu Miliradoviću, u izdanju ugledne zapadnonemačke izdavačke kuće DEVAUA (Stuttgart), pozdravila dobrodošlicom. Poznati nemački kritičar Peter Jokostra piše, između ostalog, u hamburškom listu "Die Welt": "Treba da se konstatuje: Smiljanić je ravnopravan pripovedač jednom Servantesu, njegovo majstorsko fabuliranje, tako retko kod današnjih pisaca, njegova slikovitost izraza, suptilna ironija ne odstupaju ovom velikanu svetske literature. Radomir Smiljanić je napisao obrazac prave tragikomike i groteske života". Nešto kasnije, pišući o nemačkom izdanju romana Bekstvo na Helgoland Jokostra podvlači: "Radomir Smiljanić je obnovitelj evropske satirične književnosti, on je legitimni naslednik Svifta i Servantesa". U vodećem švajcarskom listu "Neue Zuercer Zeitung" dr Šite ističe: "Ono što je Fridrih Šlegel kroz povest uspevao da zaodene u kritiku duha, Smiljanić razvija još dalje, da bi sve ono komično, čudesno, zloćudno, pa čak i apsurdno osvetlio novim načinom razotkrivanja, nama još do sada nepoznatim". U bečkom dnevniku "Die Press" ističe: "Smiljanić je romanima o Hegelu Miliradoviću pošao iz svoje zemlje u svet i tako je romansijerski Jugoslaviju doveo u centar svetskih zbivanja". Za ovu prozu pisac je dva puta, 1973. i 1975. godine, nagrađen internacionalnom nagradom ARNSBERG.

Veoma uspešna su i Smiljanićeva dela Alkarki dan (pripovetke, Nolit, 1964. g.), kao i roman Mirno doba (Prosveta, 1969. godina).

Kao dramskom piscu Radomiru Smiljaniću izvedena su sa uspehom dela Isidore, gde si (Narodno pozorište, Beograd), Slučaj šampiona, elegična komedija koja je bila izabrana za jubilarno Sterijino pozorje 1975. godine i dobila nagradu za glavni lik (Beogradsko dramsko pozorište) i monodrama Pisma Sofije Malovrazić (Jugoslovensko dramsko pozorište). Odnedavno se igra pred prepunim gledalištem na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu njegova drama Ubistvo u kafani Dardaneli.

Pored proze i scenskih dela, objavljuje i teorijske radove. Stalni je saradnik uglednog švajcarskog lista Neue Zuercher Zeitung, u kome u svojoj rubrici Pismo iz Beograda piše o knjigama, pozorištu i muzici u našoj zemlji.

Radomir Smiljanić je osnivač Zajednice pisaca ZAPIS i njen prvi predsednik. Sa grupom istaknutih evropskih literata osnovao je i prvi internacionalni izdavački pogon pisaca — Interpacionalnu literarnu fabriku, čiji je glavni i odgovorni urednik. U zborniku Jugoslavija, koji su izdali prof. dr Grothauzen i dr Kristijan Gnojs, objavljena je njegova duža studija Najvažnije tendencije u posleratioj književnosti jugoslovenskih naroda (izdavač Klett Kotta Stutgart 1979. godina).

Izdavačka kuća Partizanska knjiga, (Beograd — Ljubljana) objavila je 1982. godine i plasirala u saradnji s Prosvetom, Beograd, Smiljanićeva Odabrana dela u šest knjiga, gde je publikovan i roman Kako uništiti Beograd.

U NOVA Slobodana Mašića izašao je 1984. godine Smiljanićev roman Lepa Lena. "Borbin" kritičar ističe da je autor u ovom romanu "podigao težak kamen koji pritiska našu stvarnost" a Nikola Milošević daje u romanu Lepa Lena, "u jednom od najboljih Smiljanićevih dela postignuta psihološki uverljiva, a nadasve duhovita individualizacija likova i bogat jezik i da se ovo delo svrstava u sam vrh domaće satiričke proze". Roman Lepa Lena izašao je u drugom izdanju 1985. godine u "Književnim novinama" (Beograd).

U istoj kući izlazi i njegov roman Ubistvo na Dedinju, kao drugi deo trilogije Popis gnusoba, u ediciji Super-roman (prvi deo Lepa Lena), kao i delo Ludi svet od Džonatana.

Radomir Smiljanić je biran u ugledni svetski literarni forum — Internacionalni literarni kolokvijum kao njegov predsednik. Nedavno je BIGZ objavio četvrto izdanje njegovog čuvenog romana Neko je oklevetao Hegela (ovo delo ovde i u svetu ubrajaju u klasična dela književnosti), a izašao mu je i najnoviji roman Stanje prirodnog nereda. Njegov prethodni roman Požar na Trgu Marksa i Engelsa doživeo je više izdanja i predstavlja snažnu kritiku doktrinarnog totalitarizma, koji je, poput Vatikana i islamskog fundamentalizma, pogubno nasrnuo na srpski narod.

Roman Stanje prirodnog nereda kritičar Zlatko Krasni u "Poljima" (decembarska sveska 1992. g.) u svojoj studiji promoviše kao "prvi roman postmoderne u nas, a neki inostrani kritičari ga ističu kao najbolji roman postmoderne u Evropi".

Radomir Smiljanić je objavio i dve knjige s političkom tematikom — Srbi, Nemci i Hrvati ("Dečje novine", G. Milanovac, 1991. godine) i, u "Večernjim novostima", Srbi i svet.

Osnovao je i poznato nezavisno humanističko udruženje "Bela ruža", koje se pročulo širom sveta spektakularnom akcijom Blokada Dunava zbog nepravednih sankcija. Istovremeno, osnovao je i magazin "Bela ruža". U pripremi mu je novi roman Nemačkosrpska rapsodija.

Za roman Karađorđe, Vladimir Ličina beleži da je Radomir Smiljanić napisao "roman za sva vremena".

"Poželjno bi bilo da se ovo delo nađe u svakoj biblioteci i da bude dostupno svakom čitaocu. Ono je sažimanje iskustva srpske istorije iz pera snažnog pisca, vizionarski projektovane u budućnost (koja nam se dešava upravo — danas!...)" zaključuje Ličina.

Radomir Smiljanić je i dobitnik Visokog internacionalnog priznanja DOSTOJEVSKI za životno delo, kao i Nagrade za životno delo Udruženja književnika Srbije.

Preminuo je 19. jula 2019 u Beogradu.

riznicasrpska.net

 

[Baudrillard]

U RAŠLJAMA PODSVESNOG I ČULNOG

Radomir Smiljanić je velika figura savremene srpske književnosti, pisac, koji je u srpsku prozu uneo duh one stvaralačke veličine, koja se istinski ceni, komentariše i naglašava i izvan granica Srbije. Rođen je 1934. godine u Jagodini u porodici uglednog profesora muzike i kompozitora Uglješe Smiljanića, koji je na žalost stradao od ustaškog noža u zloglsnom logoru u Jasenovcu (najčuvenijoj "fabrici smrti" u Drugom svetskom ratu na Balkanu). Od svoje devete godine Radomir Smiljanić živi u Beogradu gde završava gimnaziju, a potom i filozofski fakultet. Studirao je i muziku, a kao pisac startovao je pričom u Književnim novinama, koje je u to vreme uređivao Predrag Palavestra. Smiljanić je napisao više knjiga priča i romana o kojima su se najpohvalnije izrazili u svojim tekstovima: dr Dragan M. Jeremić, akademik Nikola Milošević, dr Cedomir Brašanac, Predrag Protić, dr Miloslav Šutić, Zlatko Krasni i Dragoljub Stojadinović kod nas, ali i ugledni strani kritičari, i to naročito u Nemačkoj, akademik Peter Jokostra, dr Bekelman, dr Virpša i drugi. Kao poseban tehnički podatak ove biografsko-bibliografske informacije valja pomenuti da su Partizanska knjiga i Prosveta iz Beograda objavile 1980. godine Radomiru Smiljaniću izabrana dela u šest knjiga.

Vrhuncem Smiljanićeve proze smatra se njegova trilogija, koju čine romani: Neko je oklevetao Hegela, U Andima Hegelovo telo i Bekstvo na Helgoland, pri čemu ne treba gubiti iz čitalačkog vida i ostale njegove naslove, beogradsku trilogiju (Ljubavne ispovesti Sofije Malovrazić, Ubistvo u kafani Dardaneli i Ljubavni slučaj šampiona), ili roman Stanje prirodnog nereda, koji je u novosadskim Poljima, daleke 1992. god. označen, kao "prvi roman postmoderne u nas", ili poslednje romane Bendžamin i Kolekcionar u kojima je, po Dobrici Ćosiću, Smiljanić, u spoju imaginativnog i dokumentarnog, otišao najdalje u našoj književnosti.

Roman Reč zaveštanja u čijoj podnaslovnoj sintagmi stoji da je ta "reč" istovremeno i "reč", ili "završni tečaj" o socijalnoj, zdravstvenoj i erotskoj edukaciji, nadovezuje se u tematskoj intonaciji na ideologiju i tehniku pisanja trilogije inspirisane likom Hegela Miliradovića, pretvarajući je uslovno u tetralogiju u čijem temocentričnom kosmosu pulsira "zdravstvena ideologija" Hegela Miliradovića, naučnika, filozofa, pesnika i duhovnog reformatora, koji je "podsmešljivo verovao da čovečanstvo mora da revolucioniše svoj postanak i počne da živi od vazduha". Cime, u izvesnom smislu, Smiljanić promoviše novo "gorivo" za "perpetum mobile", kao vrhovnu ironijsku metaforu za senzaciju života.

Hodajući krivudavom stazom između svojih "hegelijanskih knjiga", tragom Hegela Miliradovića, tamo gde se mitsko sa istorijskim ukršta kako u govoru imaginativnog, tako i u "folklornim figurama i gestovima" nepopravive čulne stvarnosti, Smiljanić je u Reči zaveštanja napisao, opet, veliku, Sabato bi rekao sjajnu, fikcionalnu prozu sa ukusom romana u kome se prepliću karakteri i "grimase" njegovih žanrovskih podvrsta. Složenost tog preplitanja zavodi čitaoca i ne da mu, baš lako, da dešifruje tu kompleksnost, pogotovo što su na delu istovremeno orkestrirani glasovi: sentimentalnog, humorističkog, policijskog, trilerskog, didaktičkog, naučno-fantastičkog, putopisnog i nadasve satiričnog romana. A, uz ovu, konstataciju, ali ne samo kao njeno bukvalno opravdanje, mora se reći da postoji ono kritičko mišljenje po kome se ne može pisati i govoriti, samo, o jednom aspektu dela, bilo formalnom, bilo sadržajnom. Sa toga razloga Reč zaveštanja mora se čitati i analizirati kao estetički projekat, koji je istovremeno narativan i poetički. Refleksivni projekat s tezom o traganju za principom identiteta onako kako je to traganje vrhunski imaginirao veliki F. M. Dostojevski u svojim Karamazovima. To traganje odnosi se i na svojevrsno putovanje unatrag u "prošlost koja neće da prođe", kao "neizbežnost našeg doba", koje ono kontaminira sinharizijom: tragičkog, fantastičkog, čulnog i imaginacijskog. U ovom "romanu sećanja", koji se u dva vremenska nivoa, a sa distance, odvija u jednom imaginar nom sanatorijumu, kakav je recimo Golnik, sve se vrti oko mađarskog Jevrejina Tiberijana Fenjveši Levi Miklošida, koji je u izvesnom smislu aplikativni dvojnik Hegela Miliradovića. U liku Miklošida Smiljanić je imaginirao profil zaverenika u "spasavanju sveta" od egzistencijalne jednoličnosti i njegovog "zaveštavanja", gde je važno da ono bude što kraće, jedna jedina reč iz njenog milionskog filološkog arsenala. A, celom tom zavereničko-spasilačkom paradom "zaveštanja" dominira satirički istaknuta potreba za "socijalnom, zdravstvenom i erotskom edukacijom". I ironijski piščev stav o: divljenju božjim delima (pri čemu se slika Boga nameće kao vrhunska kreacija fantastične književnosti, ili kako Borhes kaže: ono što su izmislili Vels, Kafka i Po, nije ništa u poređenju s onim što je izmislila teologija), uočavanju rasula i destrukcije jednopartijskih i višepartijskih populacionih sistema sveta i "jedenja sveta", smrti, koja bira, a ne dozvoljava da bude birana, kao jedinoj pouzdanosti i u reinkarnaciji, glupostima o razvijanju neprijateljstva prema smrti, koja nikada neće proći, preterivanjima u konkretnom socijalnom, zdravstvenom, seksualnom, erotskom pejsažu, njegovim akcijama i edukacijama, građanskoj brizi i promišljanjima Danteovog Inferna.

Stuštinu složenosti ovog dela treba tražiti u činjenici da je ono nadmašilo namere svog autora, a kada delo to učini, onda je ono vrhunsko delo, jer, tek tada može da obelodanjuje velike istine. Smiljanić je svoje namere u imaginiranju projekta "zaveštanja" koristio kao trambulinu da bi zaronio u one dubine u kojima deluju i podsvesne sile, a uz pomoć kojih roman jedino i može da dosegne visok nivo i sposobnost za izražavanje velikih duhovnih nevolja čoveka, bilo kog čoveka (Hegela ili Miklošida) u bilo koje vreme: samoću i smrt, nepravdu, nadu, vreme i nevreme, veru i strah. Otuda su i moguće tolike interpretacije: sociološke, političke, metafizičke, filozofske, ili teološke.

Ovaj roman na tom fonu živi promišljajući i postupajući. U njemu se sve vraća, kako bi to rekao Kafka, u nerazjašnjivo, u ono koje se odvija "ovde i tamo" u odstupanju između bliskog i udaljenog vidokruga iskustva. I njegove transcedentalnosti. U rečima koje imaju dušu gomile (Miljković), a koje jedino raznežuje "prostaštvo i opasnosti prevaziđene metaforom". Ovaj opširni roman je i napisan kao satirična metafora i teško je u njemu predvideti na početku šta će se desiti do kraja "prostranog ostrva" na kojem se uzdiže Helgoland sa svojim imaginarnim sanatorijumom "beskonačne stvarnosti".

Zoran M. Mandić

Radomir Smiljanić: REČ ZAVEŠTANJA, Narodna knjiga/Alfa, Beograd, 2002.

KNJIŽEVNE NOVINE 15. januar — 15. mart 2003.

 

[faraonn]

...zadovoljstvo je procitati ovakav osvrt ...tako sve pobrojano i slozeno u takoreci svezak koji cini eklekticni Esej o piscu koji je nepravedno u nekakvoj sjenci a vidimo ko je i sta je ...samo ovaj B_d, zapis govori dovoljno i zaista zavredjuje veliko hvala ...zadovoljstvo mi je ovo osvjezenje o piscu koji je kako vidimo, osvojio tesku 'scenu' njemackog govornog podrucja cije 'majstorsko reseto' surovo je i tankovezece...