Радомир Рељић

[Strela]

In memoriam

Данас је преминуо академик, сликар Радомир Рељић.
18. јул 1938. - 6.новембар 2006.

 

[DjuraMornar]

.....A ja ću za to vreme
leteti negde visoko......

......Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

.......Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

......I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

.....Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

....Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem

 

[Strela]

Радомир Рељић, са надимком Џони, био је по свему особена личност. Суптилан, духовит, ироничан на све појаве око себе и у вези са собом, јер иронија је, како је говорио, „хумор вишег реда, она поправља савест малограђанину, тера га да стекне савест”.

Уметност је за њега била прибежиште. Неки су га називали најусамљенијом личношћу савременог српског сликарства. Уместо палете, користио је порцелански тањир, па је говорио да он своја платна не слика, него их храни из тог тањира. У свом атељеу у поткровљу Српске академије наука и уметности стварао је дела препуна симболике и метафора, која су настајала у окружењу породичних фотографија и разноразних необичних предмета и старих ствари којима је био испуњен његов радни простор. Своју склоност ка сакупљању старих предмета волео је да објашњава хороскопским знаком рака у коме је рођен, а присуство породичних фотографија служило му је као заштита и психолошка потпора.

На стварање разноликог света људи, биљака, скелета, кентаура, летелица на Рељићевим платнима утицали су мириси детињства, лета провођена у Великом Бечкереку. У разговорима Рељић је волео да се сећа детињства, када су га још у обданишту деца прозвала „Хеј Словени”, јер је државна химна била једина песма коју је знао да отпева како ваља. Надимак Џони стекао је на Академији јер је још 1956. био један од ретких у Београду који су у то време носили фармерке „леви штраус”. У младићким данима опробао се и на филмском платну. Александар Саша Петровић ангажовао га је за улогу Исуса у филму „Мајстор и Маргарита”. Христа је у њему открио и Павле Васић, молећи га једном приликом да му позира за дело „Тајна вечера”. Иако се заклео да се више никада неће бавити глумом, јер „филмске екипе су мале путујуће луднице”, Радомир Рељић нашао се и у Зафрановићевој „Окупацији у 26 слика” у улози руског свештеника у сцени масакра у аутобусу. Алекса Челебоновић је једном написао да би Рељић био одличан песник да није сликар.

Еротика је битно обележје Рељићевих платна. „Гола жена није само голотиња, већ учесник у у великом ланцу симбола. Осим тога, за мене женско тело представља својеврстан знак животне радости. Кад смо без одеће, најближи смо људскости”, говорио је Рељић.

Песник Љубомир Симовић је на отварању Рељићеве ретроспективе у галерији САНУ (1996) рекао да су његова дела истовремено и карневал и пакао и да у њима напоредо стоје ужас и радост, чедно и скаредно, свето и гротескно и она, најчешће, представљају право царство двосмислености.

У његовом атељеу увек је свирала музика. На листи обожаваних били су Моцарт, Бах, Жорж Брасанс, Боб Дилан, Леонард Коен, Ван Морисон, рани џез... И посматрачима својих слика препоручивао је да паралелно слушају Моцарта и Баха.

 

[TanjaLinija]

Slava Mu.
Zaintrigirao me je ovaj kratki osvrt o Reljicu. Ukoliko neko ima jos primera njegovih slika- volela bih da ih vidim.