fabian
Ističe se
- Poruka
- 2.252
Ljudi su slobodni samo onoliko koliko im njihova ekonomska situacija dozvoljava. Svaki dan, prodajemo sebe na tržištu da bi mogli da preživimo. Trećinu života provodimo u kavezu za pacove, obogaćujući druge, gušeći svoje ljudsko razvijanje i kreativnost, zaglupljujući sebe repetativnim zadacima, i odricajući se lične slobode. Monotono ponavljanje, ponižavanje od strane naredjenih, i dehumanizacija u lošim radnim uslovima koji su prisutni u našem sistumu postavljaju pitanje- zašto? Mora da postoji bolji način za funkcionisanje stvari.
Pozivam na preobražaj radnog mesta. Prvi korak je primenjivanje oprobane alternative našem sistemu proizvodnje- radničko samoupravljanje.
Promena ne može da se desi na površnom nivou, promena mora da zahvati institucije koje razvijaju i oblikuju nas same, moramo da ispitamo temeljne strukture koje čine i proizvode društvo u kom živimo. Ove strukture i institucije utiču na način na koji ljudi žive, razmišljaju, delaju, socijalizuju se, i da li će pojedinci razviti bogatstvo ili živeti u siromaštvu.
Po pravilu, uspeh institucije se meri stepenom participacije pojedinaca u njoj- što neko ima veći interes u rezultatima institucije, to će energičnije učestvovati, uložiće više vremena, truda i strasti u instituciju proporcionalno tome koliko će koristi imati od toga.
Moderne poslovne institucije su definisane neprestanim sticanjem sve više novca i moći. Možda smo se nekada zapitali šta bi smo učinili za 10 miliona evra? Iako ne smatram sebe materijalistom, moram da priznam da bih bio spredan da učinim neke potrilično strašne zločine za tu nagradu. Dobra stvar je što nikad ne postavljam sebi to pitanje. Ipak, upravo o ovome pričamo u slučajevima kada se poslovodje suočavaju sa teškim odlukama. Oni odgovaraju na ovo pitanje svaki dan. Odgovaraju na njega lošim radnim uslovima, eksploatisanjem prirodnih katastrofa, uticajem na vlast i medije, prebacivanjem poslova u zemlje trećeg sveta, nekada čak i promovisanjem rata i smrti. Naše najveće institucije aktivno uvećavaju kriminalne radnje i maksimalizuju nemoralno ponašanje.
Ne samo da centralizovana moć stvara nemoralno ponašanje, već se pokazalo da je vrlo neefikasna, birokratska i neproduktivna. Upotreba centralnog planiranja od strane Sovjeta je pokazala šta se dešava kada je moć koncetrisana u rukama elite. Korporacije moderne ekonomije imaju dosta zajedničko sa Staljinizmom. Korporacije koriste centralizovan način planiranja, neke čak nazivaju gornji sloj "vlast". Vrh menadžmenta donosi odluke na osnovu nagomilanih podataka, čiji kvalitet je teško znati. Menadžment ona ima nedostatak znanja i informacija, dok radnici ispod njih nemaju autonomiju da deluju i isprave neefikasnosti, niti imaju podsticaj da daju tačne informacije ili da se angažuju da poboljšaju proces produkcije. Time se neefikasnosti povećavaju jer nekoliko ljudi nemože znati potrebe i želje mnogih.
Način kako rešiti ove probleme je da promenimo naše institucije i uspostavimo radničko samoupravljanje. U ovom sistemu, svi radnici su i vlasnici i poslovodje na radnom mestu. Svaki radnik ima jednako vlasništvo nad poslom i podsticaj da njegovo preduzeće posluje dobro. Pod radničkom kontrolom radnici sami odlučuju o svojoj okolini, i samim tim o sopstvenom životu. Budući da je svaki radnik vlasnik, bitne odluke se donose demokratskom akcijom- jedan radnik, jedan glas. Moć se ne nalazi na vrhu, već je jednako podeljena medju svim radnicima.
Imati demokratsko radno mesto ne znači da svaka manja odluka mora da se donosi od strane čitave grupe. Većina radnika će nastaviti sa svojim redovnim poslom, ali ako se neki problem tiče svih, onda će se svi skupiti da se medjusobno dogovore oko rešenja.
Pošto je svaki radnik i menadžer i vlasnik, moraju da koriste svoju preduzimljivost, inteligenciju i kreativnost da vode svoj posao. Mehanizmi samoupravljanja prirodno omogućavaju ispoljavanje i razvijanje ovih pozitivnih ljudskih osobina.
U isto vreme, stvara se mreža povratnih informacija koja maksimalizuje rezultate. Vremenom radnici po pravilu postaju umniji, postaju voljniji da koriste sve svoje ljudske sposobnosti u procesu samoupravne proizvodnje. Ljudi koji imaju ulog u uspehu posla će balansirati svoje potrebe, uspostaviće prijatno radno mesto i atmosferu, što će onda dodatno povećati produktivnost.
Očigledno, ljudi ne žele da stalno izvode iste monotone zadatke. Takvi poslovi bi onda bili ili podeljeni medju radnicima, ili automatizovani. Radnici bi delili razne poslove- od fizičkog do umnog rada. To ne znači da će specijalizacija nestati. Specijalizovani radnici će raditi normalno, i medjusobno će donositi odluke koje se tiču stvari iz njihove struke, sem ako odluka ne utiče i na ostatak radnika.
Rukovodioci kakvi postoje danas će biti eliminisani. Ako radnici neke fime misle da im treba neko takav, izabraće nekoga medju sobom, i ako takav koordinator ne radi svoj posao kako treba, ili počne oštro da tretira radnike, lako se može smeniti demokratskom akcijom.
Pod samoupravljanjem takmičenje medju radnicima je zamenjeno saradnjom i solidarnošću. Protivnički odnosi su eliminisani kada svi imaju jednak interes u tome da li će firma poslovati dobro ili loše. Pod samoupravljanje se stvara osećaj bratske i sestrinske povezanosti, koji jača kada ljudi shvate da je u njihovom ličnom interesu da pomažu jedni drugima. Ovo zapravo utiče pozitivno na proizvodnju i produktivnost. Kada se takmičenje i saradnja uporede, bukvalno sve studije i istraživanja i studije koje ispituju druge studije jasno pokazuju da je saradnja efikasnija, produktivnija i efektivnija. Konkurencija ograničava tok informacija medju pojedincima, pogrešno preusmerava energiju i ometa napredak.
Bez raznih generalnih, izvršnih, finansijskih i ostalih direktora i njihovih odbora, većina zarade posla koja odlazi na njihove plate će se vratiti radnicima, i eliminasaće ogroman podsticaj za oportunističku nemoralnost.
Sve to zvuču lepo, ali sledeće pitanje je da li radničko samoupravljanje može da uspe? I istorija i sadašnjost u praksi dokazuju da itekako može.
Za vreme Španskog gradjanskog rata mnoge fabrike u Španiji su bile pod radničkom kontrolom. U Aragonu, proktivnost se povećala za 20% dok se standard života povećao za 50% do 100% za samo par meseci, dok su cifre u Kataloniji i Andaluzi bile još više. Skoro sve grane privrede, uključujući zdravstvo, poljoprivredu, energetiku, tekstil, prevoz, vodoprivredu, i većina uslužnih industrija su doživele ogromne skokove u produktivnosti. Bukvalno milioni radnika su učestvovali i samoupravljali svojim radom i životom u ovom industrijskom društvu, dok ga posle 3 godine postojanja nisu uništile boljševičke i fašističke vojske.
Jedna od stotine hiljada kooperativa na svetu danas je Mondragon u Španiji. Ova federacija radničkih kooperativa se sastoji od više od 250 firmi sa preko 92 hiljade radnika. Od 1956. godine Mondragon je nastavio da polako raste i danas je sedma najveća firma u Španiji, sve to vreme primenjujuci mehanizme radničkog samoupravljanja.
Kooperative igraju ulogu u svetskoj ekonomiji. Preko sto miliona ljudi širom sveta radi u takvim firmama, i u nekim zemljama, kao što je Finska, kooperative čine preko 16% GDP-a.
Ovaj model je efikasniji i produktivniji jer stavlja svakog pojedinca u poziciju da radi u svom interesu, a ne u interesu nekolicine gazda.
Radnici danas rade što je manje moguće praveći se da rade vredno. Ovo je potpuno prirodno, jer radnici nemaju podsticaja da ostvare svoje potencijale. Današnje poslovne instituicije iskvaruju i izopačuju sve što dodirnu, uključujući i nas same. Moć i lični interes ne treba da budu centralizovani. Danas doprinositi društvu time što ćemo zadovoljiti svoje osnovne ekonomske potrebe znači učestvovati u svetu maksimalizovane pohlepe i nemorala.
Nema razloga da pokušavamo da reformišemo sistem. Danas moderni poslovi i korporacije pate od iste psihoze i istih neefikasnosti kao i Staljinizam. Razvijene industrijske zemlje su bile pametne da ne prate Sovjetski model direktno, ali su ipak dopustile centralizovanje moći u rukama modernih korporacija. Biti u vrhu takvih firmi sadrži prevelik podsticaj za nemoralno ponašanje da bi dopustilo postojanje takvih pozicija. Moć se mora potpuno decentralizovati i vratiti legitimnom vlasniku- pojedincu.
Imamo isprobanu alternativu. Radnici treba da budu rukovodioci svog posla, svog okruženja i svojih života. Samoupravljanje ne samo da je moguće, već je prvi korak u rastavljanju potpuno disfunkcionalne prirode našeg društva. Radničko samoupravljanje maksimalizuje saradnju, kritičko razmišljanje, kreativnost, zahteva da ljudi preuzmu kontrolu nad svojim okruženjem i svojim životima. Ne radi ovo pretpostavljanjem da su ljudi po prirodi nesebična bića, već pretpostavljanjem da će ljudi delovati u svom ličnom interesu i samim tim ići u smeru ovih pozitivnih rezultata. Sistem radničkog samoupravljanja je rešenje koje će onda uticati na formiranje društva poštenih, umnih i odgovornih ljudi.
Pozivam na preobražaj radnog mesta. Prvi korak je primenjivanje oprobane alternative našem sistemu proizvodnje- radničko samoupravljanje.
Promena ne može da se desi na površnom nivou, promena mora da zahvati institucije koje razvijaju i oblikuju nas same, moramo da ispitamo temeljne strukture koje čine i proizvode društvo u kom živimo. Ove strukture i institucije utiču na način na koji ljudi žive, razmišljaju, delaju, socijalizuju se, i da li će pojedinci razviti bogatstvo ili živeti u siromaštvu.
Po pravilu, uspeh institucije se meri stepenom participacije pojedinaca u njoj- što neko ima veći interes u rezultatima institucije, to će energičnije učestvovati, uložiće više vremena, truda i strasti u instituciju proporcionalno tome koliko će koristi imati od toga.
Moderne poslovne institucije su definisane neprestanim sticanjem sve više novca i moći. Možda smo se nekada zapitali šta bi smo učinili za 10 miliona evra? Iako ne smatram sebe materijalistom, moram da priznam da bih bio spredan da učinim neke potrilično strašne zločine za tu nagradu. Dobra stvar je što nikad ne postavljam sebi to pitanje. Ipak, upravo o ovome pričamo u slučajevima kada se poslovodje suočavaju sa teškim odlukama. Oni odgovaraju na ovo pitanje svaki dan. Odgovaraju na njega lošim radnim uslovima, eksploatisanjem prirodnih katastrofa, uticajem na vlast i medije, prebacivanjem poslova u zemlje trećeg sveta, nekada čak i promovisanjem rata i smrti. Naše najveće institucije aktivno uvećavaju kriminalne radnje i maksimalizuju nemoralno ponašanje.
Ne samo da centralizovana moć stvara nemoralno ponašanje, već se pokazalo da je vrlo neefikasna, birokratska i neproduktivna. Upotreba centralnog planiranja od strane Sovjeta je pokazala šta se dešava kada je moć koncetrisana u rukama elite. Korporacije moderne ekonomije imaju dosta zajedničko sa Staljinizmom. Korporacije koriste centralizovan način planiranja, neke čak nazivaju gornji sloj "vlast". Vrh menadžmenta donosi odluke na osnovu nagomilanih podataka, čiji kvalitet je teško znati. Menadžment ona ima nedostatak znanja i informacija, dok radnici ispod njih nemaju autonomiju da deluju i isprave neefikasnosti, niti imaju podsticaj da daju tačne informacije ili da se angažuju da poboljšaju proces produkcije. Time se neefikasnosti povećavaju jer nekoliko ljudi nemože znati potrebe i želje mnogih.
Način kako rešiti ove probleme je da promenimo naše institucije i uspostavimo radničko samoupravljanje. U ovom sistemu, svi radnici su i vlasnici i poslovodje na radnom mestu. Svaki radnik ima jednako vlasništvo nad poslom i podsticaj da njegovo preduzeće posluje dobro. Pod radničkom kontrolom radnici sami odlučuju o svojoj okolini, i samim tim o sopstvenom životu. Budući da je svaki radnik vlasnik, bitne odluke se donose demokratskom akcijom- jedan radnik, jedan glas. Moć se ne nalazi na vrhu, već je jednako podeljena medju svim radnicima.
Imati demokratsko radno mesto ne znači da svaka manja odluka mora da se donosi od strane čitave grupe. Većina radnika će nastaviti sa svojim redovnim poslom, ali ako se neki problem tiče svih, onda će se svi skupiti da se medjusobno dogovore oko rešenja.
Pošto je svaki radnik i menadžer i vlasnik, moraju da koriste svoju preduzimljivost, inteligenciju i kreativnost da vode svoj posao. Mehanizmi samoupravljanja prirodno omogućavaju ispoljavanje i razvijanje ovih pozitivnih ljudskih osobina.
U isto vreme, stvara se mreža povratnih informacija koja maksimalizuje rezultate. Vremenom radnici po pravilu postaju umniji, postaju voljniji da koriste sve svoje ljudske sposobnosti u procesu samoupravne proizvodnje. Ljudi koji imaju ulog u uspehu posla će balansirati svoje potrebe, uspostaviće prijatno radno mesto i atmosferu, što će onda dodatno povećati produktivnost.
Očigledno, ljudi ne žele da stalno izvode iste monotone zadatke. Takvi poslovi bi onda bili ili podeljeni medju radnicima, ili automatizovani. Radnici bi delili razne poslove- od fizičkog do umnog rada. To ne znači da će specijalizacija nestati. Specijalizovani radnici će raditi normalno, i medjusobno će donositi odluke koje se tiču stvari iz njihove struke, sem ako odluka ne utiče i na ostatak radnika.
Rukovodioci kakvi postoje danas će biti eliminisani. Ako radnici neke fime misle da im treba neko takav, izabraće nekoga medju sobom, i ako takav koordinator ne radi svoj posao kako treba, ili počne oštro da tretira radnike, lako se može smeniti demokratskom akcijom.
Pod samoupravljanjem takmičenje medju radnicima je zamenjeno saradnjom i solidarnošću. Protivnički odnosi su eliminisani kada svi imaju jednak interes u tome da li će firma poslovati dobro ili loše. Pod samoupravljanje se stvara osećaj bratske i sestrinske povezanosti, koji jača kada ljudi shvate da je u njihovom ličnom interesu da pomažu jedni drugima. Ovo zapravo utiče pozitivno na proizvodnju i produktivnost. Kada se takmičenje i saradnja uporede, bukvalno sve studije i istraživanja i studije koje ispituju druge studije jasno pokazuju da je saradnja efikasnija, produktivnija i efektivnija. Konkurencija ograničava tok informacija medju pojedincima, pogrešno preusmerava energiju i ometa napredak.
Bez raznih generalnih, izvršnih, finansijskih i ostalih direktora i njihovih odbora, većina zarade posla koja odlazi na njihove plate će se vratiti radnicima, i eliminasaće ogroman podsticaj za oportunističku nemoralnost.
Sve to zvuču lepo, ali sledeće pitanje je da li radničko samoupravljanje može da uspe? I istorija i sadašnjost u praksi dokazuju da itekako može.
Za vreme Španskog gradjanskog rata mnoge fabrike u Španiji su bile pod radničkom kontrolom. U Aragonu, proktivnost se povećala za 20% dok se standard života povećao za 50% do 100% za samo par meseci, dok su cifre u Kataloniji i Andaluzi bile još više. Skoro sve grane privrede, uključujući zdravstvo, poljoprivredu, energetiku, tekstil, prevoz, vodoprivredu, i većina uslužnih industrija su doživele ogromne skokove u produktivnosti. Bukvalno milioni radnika su učestvovali i samoupravljali svojim radom i životom u ovom industrijskom društvu, dok ga posle 3 godine postojanja nisu uništile boljševičke i fašističke vojske.
Jedna od stotine hiljada kooperativa na svetu danas je Mondragon u Španiji. Ova federacija radničkih kooperativa se sastoji od više od 250 firmi sa preko 92 hiljade radnika. Od 1956. godine Mondragon je nastavio da polako raste i danas je sedma najveća firma u Španiji, sve to vreme primenjujuci mehanizme radničkog samoupravljanja.
Kooperative igraju ulogu u svetskoj ekonomiji. Preko sto miliona ljudi širom sveta radi u takvim firmama, i u nekim zemljama, kao što je Finska, kooperative čine preko 16% GDP-a.
Ovaj model je efikasniji i produktivniji jer stavlja svakog pojedinca u poziciju da radi u svom interesu, a ne u interesu nekolicine gazda.
Radnici danas rade što je manje moguće praveći se da rade vredno. Ovo je potpuno prirodno, jer radnici nemaju podsticaja da ostvare svoje potencijale. Današnje poslovne instituicije iskvaruju i izopačuju sve što dodirnu, uključujući i nas same. Moć i lični interes ne treba da budu centralizovani. Danas doprinositi društvu time što ćemo zadovoljiti svoje osnovne ekonomske potrebe znači učestvovati u svetu maksimalizovane pohlepe i nemorala.
Nema razloga da pokušavamo da reformišemo sistem. Danas moderni poslovi i korporacije pate od iste psihoze i istih neefikasnosti kao i Staljinizam. Razvijene industrijske zemlje su bile pametne da ne prate Sovjetski model direktno, ali su ipak dopustile centralizovanje moći u rukama modernih korporacija. Biti u vrhu takvih firmi sadrži prevelik podsticaj za nemoralno ponašanje da bi dopustilo postojanje takvih pozicija. Moć se mora potpuno decentralizovati i vratiti legitimnom vlasniku- pojedincu.
Imamo isprobanu alternativu. Radnici treba da budu rukovodioci svog posla, svog okruženja i svojih života. Samoupravljanje ne samo da je moguće, već je prvi korak u rastavljanju potpuno disfunkcionalne prirode našeg društva. Radničko samoupravljanje maksimalizuje saradnju, kritičko razmišljanje, kreativnost, zahteva da ljudi preuzmu kontrolu nad svojim okruženjem i svojim životima. Ne radi ovo pretpostavljanjem da su ljudi po prirodi nesebična bića, već pretpostavljanjem da će ljudi delovati u svom ličnom interesu i samim tim ići u smeru ovih pozitivnih rezultata. Sistem radničkog samoupravljanja je rešenje koje će onda uticati na formiranje društva poštenih, umnih i odgovornih ljudi.
