fabian
Ističe se
- Poruka
- 2.252
Bukvalno sva od stotina istraživanja urađenih u proteklim decenijama pokazuju da su radničke kooperative produktivnije od kapitalistickih firmi.
To je prosta logika, jer budući da je svaki radnik ujedno i vlasnik firme, svako radi za sebe i samim tim ima maksimalnu motivaciju da radi kako treba. Kao što je rad za platu po pravilu produktivniji od ropskog rada, isto tako je slobodan rad (rad za sebe) po pravilu produktivniji, efektivniji i efikasniji od rada za platu. Onaj ko radi za drugoga je motivisan jedino da ne dobije otkaz, iz čega logično sledi da će gledati da radi što je manje moguće trudeći se da napravi da izgleda kao da radi mnogo. U radničkoj kooperativi radnici radi sami za sebe, tako da su maksimalno motivisani da rade vredno i kvalitetno.
U ekonomiji je poznato da centralizacija znaci neefikasnost, jer centralni planeri imaju ograničen pristup informacijama o onome za šta prave plan, oni ispod njih ne rade za sebe već za gazdu tako da ni nemaju motivaciju da mu daju tačne informacije, a budući da moraju da prate naređenja nadređenog, niti imaju autonomiju da isprave njegove greške koje je doneo na osnovu oskudnih i netačnih informacija, niti su motivisani da to urade kad bi mogli. Ova neefikasnoj je dokazana na primeru boljševičkih država, ali to nije tačno samo za države, već i za firme, a kapitalistička korporacija ima identično ustrojenje kao i Staljinizam- oni na vrhu su gospodari, oni u birokratiji prenose planove na one na dnu, a ti na dnu slušaju naređenja i rade sve ne pitajući se ni oko čega. Radničke kooperative nemaju takvih poteškoća oko neefikasnosti, jer u njima proizvodnju uredjuju oni koji je najbolje i poznaju- oni koji je svakodnevno sprovode, sami radnici.
Budući da sami odlučuju o svemu sto ih se tiče, radnici su takođe i maksimalno motivisani da stvore sebi bezbedne i prijatne uslove za rad, što onda i dodatno povećava produktivnost.
Pošto nema kapitaliste i njegovih birokratskih slugu nad radnicima da uzimaju većinu zarade firme, sav taj ogroma deo zarade se vraća u ruke onih kojima i pripada- samim radnicima, što onda dosta povećava njihov životni standard.
Uz takav veliki povećan nivo zarade, radnici mogu sebi da priušte da iskazu i svoju solidarnost i socijalnu svest- da deo zarade ulažu u zajednicu u kojoj žive i rade, i da im opet ostane više nego što bi imali da su iznad njih kapitalista i menadžment. Zaista, skoro sve postojeće kooperative to i rade.
Takođe, pošto u radničkim kooperativama vlasnici i upravljači tih firmi direktno trpe zagadjenje vazduha, zemlje ili vode koje bi eventualno izazivali, maksimalno su motivisani da posao vode ekološki svesno. Nema nikakvog gazde koji živi negde daleko, u nekom bogatom kraju dalje od fabrika i radionica, već odluke o tome da li će proizvodnja biti ekološki svesna ili ne donose oni koji su prvi time i pogođeni- sami radnici koji najverovatnije sa svojim porodicama žive u dovoljnoj blizini posla da mogu te eventualne posledice zagađenja vrlo da osete. Nije ni čudo što sva ona pomenuta istraživanja takođe pokazuju da su postojeće radničke kooperative po pravilu posluju daleko ekološki svesnije od kapitalističkih firmi, kao i socijalno svesnije.
Povećanje životnog standarda, rad u prijatnim uslovima i najvažnije- slobodan rad- povećavaju zadovoljstvo radnika svojim poslovom, a samim tim i svojim životom, jer najveći deo istog provodimo na poslu, a uvek je bolje imati zadovoljnu nego frustriranu osobu u porodici, komšiluku, državi, uopšte u svetu.
Budući da radnici sami vode svoj posao, svako od njih na poslu koristi svoju autonomiju i razmišljanje, za šta u hijerarhijski uređenoj firmi nema prilike, svako od njih razvija svoju kreativnost i stručnost, i budući da se radnici ne takmiče međusobno oko toga ko će biti bliži gazdi, već sarađuju kao jednaki, razvijaju svoje instinkte solidarnosti, dobre volje i poštovanja prema ljudima. Sa ljudima koji svakodnevno na svojim radnim mestima primenjuju i razvijaju ove pozitivne ljudske kvalitete, to jednostavno mora da se odrazi pozivitno i na društvo u kom žive.
Često neko kaže kako su radnici danas daleko slobodniji u odnosu na robovlasništvo i feudalizam. Naravno da je kapitalizam bolji od ropstva ili feudalizma, ali to ne znači da je dobar, naravno da je radnik u kapitalizmu slobodniji nego u ropstvu ili feudalizmu, ali to ne znači da je slobodan, jer ipak biti "slobodniji", tj. manje neslobodan, ne znači biti slobodan.
Da li zbog idealističke težnje ka pravednom društvu- društvu čiji su članovi slobodni pojedinci, ili zbog toga je ljudski rod je nebrojeno puta empirijski video da kad kog smo bliži takvom društvu, to za sve ima više boljitka, svega što smatramo pozitivnim i dobrim, jednostavno nema razloga da danas čovek zdravog razuma ne odbaci podršku kapitalizmu i tolerisanje istog, i da ne stane na put ka uspostavljanju sistema u kome će čovek biti tretiran i moći da živi dostojansteno i slobodno.
To je prosta logika, jer budući da je svaki radnik ujedno i vlasnik firme, svako radi za sebe i samim tim ima maksimalnu motivaciju da radi kako treba. Kao što je rad za platu po pravilu produktivniji od ropskog rada, isto tako je slobodan rad (rad za sebe) po pravilu produktivniji, efektivniji i efikasniji od rada za platu. Onaj ko radi za drugoga je motivisan jedino da ne dobije otkaz, iz čega logično sledi da će gledati da radi što je manje moguće trudeći se da napravi da izgleda kao da radi mnogo. U radničkoj kooperativi radnici radi sami za sebe, tako da su maksimalno motivisani da rade vredno i kvalitetno.
U ekonomiji je poznato da centralizacija znaci neefikasnost, jer centralni planeri imaju ograničen pristup informacijama o onome za šta prave plan, oni ispod njih ne rade za sebe već za gazdu tako da ni nemaju motivaciju da mu daju tačne informacije, a budući da moraju da prate naređenja nadređenog, niti imaju autonomiju da isprave njegove greške koje je doneo na osnovu oskudnih i netačnih informacija, niti su motivisani da to urade kad bi mogli. Ova neefikasnoj je dokazana na primeru boljševičkih država, ali to nije tačno samo za države, već i za firme, a kapitalistička korporacija ima identično ustrojenje kao i Staljinizam- oni na vrhu su gospodari, oni u birokratiji prenose planove na one na dnu, a ti na dnu slušaju naređenja i rade sve ne pitajući se ni oko čega. Radničke kooperative nemaju takvih poteškoća oko neefikasnosti, jer u njima proizvodnju uredjuju oni koji je najbolje i poznaju- oni koji je svakodnevno sprovode, sami radnici.
Budući da sami odlučuju o svemu sto ih se tiče, radnici su takođe i maksimalno motivisani da stvore sebi bezbedne i prijatne uslove za rad, što onda i dodatno povećava produktivnost.
Pošto nema kapitaliste i njegovih birokratskih slugu nad radnicima da uzimaju većinu zarade firme, sav taj ogroma deo zarade se vraća u ruke onih kojima i pripada- samim radnicima, što onda dosta povećava njihov životni standard.
Uz takav veliki povećan nivo zarade, radnici mogu sebi da priušte da iskazu i svoju solidarnost i socijalnu svest- da deo zarade ulažu u zajednicu u kojoj žive i rade, i da im opet ostane više nego što bi imali da su iznad njih kapitalista i menadžment. Zaista, skoro sve postojeće kooperative to i rade.
Takođe, pošto u radničkim kooperativama vlasnici i upravljači tih firmi direktno trpe zagadjenje vazduha, zemlje ili vode koje bi eventualno izazivali, maksimalno su motivisani da posao vode ekološki svesno. Nema nikakvog gazde koji živi negde daleko, u nekom bogatom kraju dalje od fabrika i radionica, već odluke o tome da li će proizvodnja biti ekološki svesna ili ne donose oni koji su prvi time i pogođeni- sami radnici koji najverovatnije sa svojim porodicama žive u dovoljnoj blizini posla da mogu te eventualne posledice zagađenja vrlo da osete. Nije ni čudo što sva ona pomenuta istraživanja takođe pokazuju da su postojeće radničke kooperative po pravilu posluju daleko ekološki svesnije od kapitalističkih firmi, kao i socijalno svesnije.
Povećanje životnog standarda, rad u prijatnim uslovima i najvažnije- slobodan rad- povećavaju zadovoljstvo radnika svojim poslovom, a samim tim i svojim životom, jer najveći deo istog provodimo na poslu, a uvek je bolje imati zadovoljnu nego frustriranu osobu u porodici, komšiluku, državi, uopšte u svetu.
Budući da radnici sami vode svoj posao, svako od njih na poslu koristi svoju autonomiju i razmišljanje, za šta u hijerarhijski uređenoj firmi nema prilike, svako od njih razvija svoju kreativnost i stručnost, i budući da se radnici ne takmiče međusobno oko toga ko će biti bliži gazdi, već sarađuju kao jednaki, razvijaju svoje instinkte solidarnosti, dobre volje i poštovanja prema ljudima. Sa ljudima koji svakodnevno na svojim radnim mestima primenjuju i razvijaju ove pozitivne ljudske kvalitete, to jednostavno mora da se odrazi pozivitno i na društvo u kom žive.
Često neko kaže kako su radnici danas daleko slobodniji u odnosu na robovlasništvo i feudalizam. Naravno da je kapitalizam bolji od ropstva ili feudalizma, ali to ne znači da je dobar, naravno da je radnik u kapitalizmu slobodniji nego u ropstvu ili feudalizmu, ali to ne znači da je slobodan, jer ipak biti "slobodniji", tj. manje neslobodan, ne znači biti slobodan.
Da li zbog idealističke težnje ka pravednom društvu- društvu čiji su članovi slobodni pojedinci, ili zbog toga je ljudski rod je nebrojeno puta empirijski video da kad kog smo bliži takvom društvu, to za sve ima više boljitka, svega što smatramo pozitivnim i dobrim, jednostavno nema razloga da danas čovek zdravog razuma ne odbaci podršku kapitalizmu i tolerisanje istog, i da ne stane na put ka uspostavljanju sistema u kome će čovek biti tretiran i moći da živi dostojansteno i slobodno.
Poslednja izmena: