Radmila Lazić

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Radmila Lazić rođena je 26. decembra 1949. godine u Kruševcu. Do svoje jedanaeste godine živela je u različitim mestima širom Srbije, a od 1960. u Beogradu.

Jedna je od najpoznatijih srpskih pesnikinja. Spada u red onih pesnikinja savremene srpske poezije, koje se ne plaše da se pobune i kažu šta misle. Osnovala je i uređivala časopis ProFemina. Uređivala je biblioteku Femina u izdavačkom preduzeću Prosveta. Sada uređuje biblioteku Prethodnice u Narodnoj knjizi.

Autorka je antologije savremene ženske poezije, Mačke ne idu u raj, u kojoj je izbor iz sopstvene poezije napravila lično. Ovakav izbor poezije motivisan je potrebom antologičarskog ega za primerom neofeminističke prakse, koja svoju poetiku zasniva na svesnom upisivanju ženskog iskustva u tekst, bez straha da će ono ugroziti pesnički identitet i individualitet (komentar priređivača antologije).

Dobitnica je mnogobrojnih važnih pesničkih nagrada. Za zbirku pesama Podela uloga dobila je nagradu Milan Rakić, a njena trinaesta zbirka, Zimogroznica, ovenčana je nagradom Vasko Popa 2006. godine. Njena dela objavljivana su na makedonskom (Metafizika na samrakot, u prevodu Branka Cvetkovskog, 2001. godine) i engleskom (A Wake for the Living, u prevodu Čarlsa Simića, 2003. godine). Izabrane pesme, pod nazivom Srce međ' zubima, izašle su 2005. godine u Norveškoj.

Pored knjiga poezije, objavila je i knjigu eseja, knjigu antiratne prepiske, Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, zajedno sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese.

Otvorila je 57. Beogradski sajam knjiga 21. oktobra 2012. godine.[
Objavljena dela (izbor)
  • To je to, 1974.
  • Pravo stanje stvari, 1978.
  • Podela uloga, 1981.
  • Noćni razgovori, 1986.
  • Istorija melanholije, 1993.
  • Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, 1994.
  • Priče i druge pesme, 1998.
  • Mačke ne idu u raj, 1999.
  • Zimogroznica'2005'
  • Iz anamneze2000
  • Doroti Parker bluz, 2003.
  • In vivo, 2007.
 
standard_634039670819550832.jpg


DOROTI PARKER-BLUZ


Nevoljena. Nemažena dugo.
Zaboravljena kao rublje na žici.
Ni ludača ni štreberka.
Zarđale pice, postriženog koječega -
Tebe želim sada.
Tebe koga još nisam srela.

Oblačim crne gaćice,
Prekrivam još neolinjalu ćubu.
Mažem usne, pirlitam kosu,
Na štikle se penjem.
Spremna sam za tebe.
Još samo usku haljinu da obučem,
Pa da pretrneš,
Da ti se noge odseku,
Kada me ugledaš takvu.

Srešćemo se slučajno - namerno
Tamo gde jedino mogu biti,
Tamo gde inače ne idu takvi kao ti.
A takav mi treba, takav ti,
Koji će me odmah povesti kod sebe
Znajući zašto to čini.

Ne trebaju mi nikakve žvake,
Tipa: jesi li čitala tog i tog ?
Da ti pustim Baha ili Džegera?
Toga se naslušah,
Ko vremenske prognoze i tačnog vremena.

Nego da pređem na stvar:
Dajem ti vizu
Za moje telo – moju domovinu.
Nekad dobro parče,
Ni sad nisam za bacanje.
Koža mi je iznutra plišana,
Kao u perunike.
Omiriši. Probaj.
Čim zaključaš vrata
Stisni me uz njih,
I počni da me ljubiš
Sve niže i niže.
Ako to ne učiniš ti, učiniću ja.
Moje do maločas zimsko telo
Sad je grm pun divljih pčela.

Poćerdah štošta.
Al sad znam što znam:
Dvanaesti je čas, hvata me frka.
Brzim stigle godine
Natovarene svakojakim prtljagom.
Još romansa ili dve, i poneki flert,
Pa u starudije ili antikvitet.

Ti mi trebaš šećeru,
Dajem ti šansu.
Potri, precrtaj!
Kao kredu sa školske table,
Obriši dane tmurne i dane prazne.
Tu gde sam stavila tačku
Dopiši šta treba.
Otključaj gde bejah zamandaljena.

Ne treba mi nikakvo piće,
Nikakva muzika, ni bla-bla-bla.
Ono što hoću to je dobra ševa,
Mrak ili svetlo, svejedno.
Ispisujem svoj život sat po sat.
Fućka mi se za priče, citate, refrene...
Ćef mi je da grabim i grebem,
Kao ona mačka na limenom krovu
Usijanom od želja.

O, ne umem da držim jezik za zubima,
Mnogo brbljam, kevćem, o ličnim stvarima.

Objavila je knjige pesama: To je To (1974), Pravo stanje stvari (1978), Podela uloga (1981), Noćni razgovori (1986), Istorija melanholije (1993), Priče i druge pesme (1998), Iz anamneze (2000), Najlepše pesme Radmile Lazić (2003), Doroti Parker bluz (2003), Srce međ zubima (izabrane i nove pesme, 2003), Zimogroznica (2005), In Vivo (2007) i 200Magnolija nam cveta itd. (2009).
Knjiga antiratne prepiske sa Biljanom Jovanović, Radom Iveković i Marušom Krese: Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (1994).
Sastavila je antologije Mačke ne idu u raj (2000) i Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (2009).
Pokrenula je i uređivala časopis za žensku književnost PROFemina.
Dobitnica je nagrade "Desanka Maksimović" i drugih značajnih nagrada.
 
OBROK

Ne krckas vise u meni kao u pretis loncu,
Iskocio je sigurnosni ventil,
Razleteli se po meni tvoji parcici
Kuvani sa lovorom, lukom,
I ostalim gorko - slatkim mirodjijama,
Koje smo uzajamno dodavali.
Sada te tako raskomadanog
Stavljam u posudice, na led.
Da te sacuvam za buduce dane
Kada mi ponestane sveze hrane.
Kada u tanjiru ne budem imala
Nista od zelenisa,
Nijednog od momcica,
Koji se lako vari.
Tada cu u zamrzivac zaviriti,
izvaditi te, odmrznuti,
I podgrejati - na laganoj vatri.
Dok ne zamirises na toplo i poznato.
Na ono od cega ne boli glava.
Samo ponekad naidje mucnina
Kao od jela vise puta podgrevanih
I kusanih dan za danom.
Ali i zato ima leka,
Mogla bih te ponuditi nekome
Ko ima dobra stomak il ko ne bira jela.
Ili cu te izbaciti pred vrata,
Neka te pokusa ona vrtirepka - kuja,
Sto se ovuda mota vec neko vreme.
(Radmila Lazic)
 
TAKVE PESME PIŠEM
Trebalo bi da imam novog ljubavnika,
Ovog da se ratosiljam
Kao konzerve kojoj je istekao rok upotrebe.
Trebalo bi brza kola da vozim
Kroz prozor kosa da mi vijori
Kao kod kakve Rozamunde
Što na konju jezdi.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi do podne da spavam,
Da se izležavam na prostranom krevetu
Kao poleglo žito po "majčici" zemlji.
Trebalo bi da ne marim za vreme;
Da ne kaskam, da ne žurim.
Da ispijam dan za danom, do dna - na iskap!
Noć po noć, kao cigaretu za cigaretom.
Pa, opuške - pod potpeticu!
Reči na žar. Vrućicu u pesme.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi usku haljinu da nosim.
Ramena krznom da ogrćem.
Visoke štikle na noge da nazuvam.
Da se nafrakam i nakinđurim,
Kao božićna jelka -
Da me ne prepozna ni rođena majka.
Trebalo bi da sam vedra, nasmejana, zavodljiva.
Da pevam i plešem do tri izjutra.
Da sam svesna svojih ženskih draži
Kad mi nekakav pastuv priđe.
Takve pesme pišem.
Trebalo bi da me ne dotiču
Žaoke, bodlje, bumbara i osa.
Maramicom kao kap znoja sa čela
Da obrišem svaku boru, brigu.
Trebalo bi da imam dovoljno love
Za kiriju, porez i još pride.
Lova dobro dođe kad ponestane ostaloga.
Kad zature se poljupci, kad iscure reči.
S lovom mogu disati na kredit!
Trebalo bi telo svoje da sunčam
Na nekoj steni,
Daleko od dokova Sunovrata.
Trebalo bi iz zemlje Apatije
U zemlju Želja da emigriram.
Sve da želim ničeg da se ne odričem.
Trebalo bi u mirišljavoj peni da se kupam
Žilet veni da primičem.
Takve pesme pišem.
 
VOLETI
Volim tvoje sede vlasi
I svaku tvoju boru.
Tvoj reumatizam i kašljucanje,
Podrhtavanje tvojih ruku
Dok prelistavaju stranice
Novina i knjiga,
Ili mi dodiruju kosu.
Volim ih dok ustima prinose
Šolju sa čajem,
I kada miruju u krilu,
Ili miluju psa kraj nogu.
Takođe volim i tvoje noge
U kućnim patikama
Skupljene jednu uz drugu,
I dok se sporo vuku volim ih
Po tepihu i po lišću,
Kao što se godinama vuku u meni.
I tvoj glas drhtav volim
Dok mi se obraća sećajući se,
Ili dok mi skreće pažnju
Na neki stih.
I tvoje mutne oči volim
Dok žmirkaju i dok me gledaju,
I tvoje naočari na pola nosa,
I tvoju veštačku vilicu u čaši
Volim,
Već sada,
Mnogo godina unapred.
 
Ljubavna moneta

Ne visim na čiviluku
Da me uzmeš kad ti se prohte,
Kao kabanicu ili slameni šešir.

Zavisno od toga
Da li na tebe grme i sevaju,
Ili ti prže ionako usijano teme.
Na kome bih i ja mogla ispeći štošta "na oko".

Ali meni je više stalo do tvoga mesa.
Do roštiljanja.
Meso uz meso,
Poželjno je i "u".

To je važeća moneta.
Apoeni od - do uzdaha "ah" i "oh".
Razmena sokova, bez reči.
Bez kusura.
 
METAFIZIKA SUMRAKA

Prekasno je da ičemu učim srce.
Naizust znam azbuku patnje.
Proveravam uživo.
Vreme je stalo. Kakvo blaženstvo je u proticanju?!
Stvarnost podseća na umoljčan džemper -
Ovo su stihovi.
Život ipak šepa, poput kakve uboge devojke
Koja bi da se dobro uda
Iako u srcu nosi ožiljke uspomena -
Životopis vatre i vode.
To su te zaludne i bolne zalihe
Sa kojima se polazi na dug i neizvestan put
Koji je naša lična otadžbina,
Na koju svačija noga stupa kao čizma.
Od Kaina starija je svaka patnja,
Pa i ova koja je kao rođaka iz daleka
Došla na tri dana, a ostala,
Raskomotila se, zauzela svaki kutak.
O odlasku ni da bekne!
Vreme čuda je za nama.
Vreme građenja kula,
Rajskih i ovozemaljskih vrtova
Iz čitanki i stihova.
Tzv. grčka sreća čeka nas
Tamo gde nikada nećemo stići.
Zato napoj cveće i srce
Iz istog krčaga, ako ikako možeš.
Vreme ne presahnjuje,
Niti ubrzava korak, kako vele.
Vreme guta sopstvene slike kao sopstvenu decu.
 
U ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog

Sedim u ,,San Pjetru’’ Josifa Brodskog.
Već danima čekam
Da se dignu magličasta isparenja.
Da se raziđu kao koprena sa očiju.
Da mogu da kažem: Ko odneto rukom!
I produžim dalje.
Al’ kud god pogledam
I šta god dotaknem: hladno i vlažno.
Dani se razvlače kao testo.
Ne znam kud da se denem. A i nemam kud.
Duh mi se kao mačka mota oko nogu.
I on bi topliju sobu. Krilo.

Sve se ovde sleglo. Čitav život
Sazdan od zabrana, nedaća i nemoći.
Svoje rođeno lice prepoznajem
Tek u proplamsaju sveće
Što se ogleda u prozoru.
I ono je nekako iskrivljeno. Tuđe.
Starije nego što je upamćeno.
Ako ga dotaknem, napipaću bore
Ogrubelu kožu, čekinje retke i sede.
Učiniću to krišom
Dok su drugi zabavljeni kartama i pićem,
Diskusijom: šta bi valjalo činiti...
Il’ preći odmah na ,,belo’’.

Pridružujem im se tek pošto shvatim
Da i nije bilo nekog izbora,
U ovoj zabiti u kojoj sam se iznenada obreo
I sam sa sobom neočekivano sreo.
Kada shvatim da nas dvojica i nismo neko društvo;
Razmenjujemo neprijatne poglede, slabo progovaramo,
Samo nam se miču usne kao u ,,nemom’’.
Oćutkujemo i prećutkujemo istine
Do kojih smo nekada držali:
Da se vredi za njih založiti, žrtvovati...
A ispalo je: tja! Bolje je i ne osvrtati se.

Jer, i ako se osvrneš, šta ćeš spaziti
Za čim će ti srce zakucati. Zaigrati.
Čak i lik one žene, u koju si znao da piljiš
Satima, dok ona govori, govori...
A ti je kao slušaš
A moliš boga da te ništa ne pita.
Jer, ne bi znao: ni ko, ni šta, ni čemu...
Sad te i ona čini ravnodušnim.
I nema tog bola, čini ti se,
Koji bi ti bar tabane pokrenuo.
Ni sećanja na lepotu. Ničeg.
Sve se slilo i curi niz staklo premazano maglom.
I ti sve manje vidiš i razaznaješ
Jesu li to tvoje suze ili je došao Potop.
Ali ni to te mnogo ne uzbuđuje.
Jer, srce ti je ionako kao kuvana cvekla raspolućeno.
Pa gde bi. I kome?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top