Dе Sisti
Stara legenda
- Poruka
- 90.571
Радикалски парадокс
Темељни системски карактер СРС-а огледа се у пацификовању големе социјалне енергије која потмуло куља у свету колективног ресантимана „понижених и увређених”
Откако је СРС, после 5. октобра, преузела од СПС-а водећу улогу у корпусу странака старог режима, у јавности се води расправа о природи улоге радикала у политичком животу Србије и начину лимитирања њиховог утицаја на прихватљиву меру.
Терет историјске морално-политичке анатеме, отежан накнадним расветљавањем најмрачнијих страна грађанског рата на подручју бивше државе, очекивало се, сам ће на одговарајуће место поставити радикалску организацију. Данас више нема дилеме да су таква очекивања и примењене антирадикалске стратегије петооктобарских победника били промашени и нереални. Прошли парламентарни избори не само да нису детронизирали радикале, већ су их за дуже време етаблирали у једину и незаобилазну „непознату”, без које решење српске политичке једначине није могуће.
Конверзију меке моћи, засноване на подршци коју уживају међу грађанима, у тврду моћ управљача – радикали очекују на предстојећим изборима за остале нивое власти. Никада јачи, са противницима лишеним јасне идеје како да им се супротставе, радикали представљају изазов свим политичким факторима, домаћим и страним, поготово онима који су маргинализацију СРС-а стављали високо на листи реформских приоритета. Добит стечена краткотрајним Николићевим председавањем парламенту, као и колективне политичко-психолошке последице косовске драме, објашњава додатну самоувереност с којом челници радикала наступају у јавности, успешно пакујући националистичке тезе у легитимну суверенистичку реторику државног разлога, која тако добро одзвања у вишеструко угроженој држави каква је Србија.
Сукоб између вођа „српске октобарске револуције”, уобличен накнадно у помодни светоназорски конфликт „грађанске” и „националне” Србије, увео је, на свом врхунцу, до тада незамисливо кокетирање са радикалским наслеђем, као дозвољено средство борбе. У хоризонту разумевања места и улоге СРС-а, начињен је прелаз од антисистемске девијације до легитимног играча на политичкој сцени. Третирани као привремена последица транзиционе прерасподеле карата, радикали су, сасвим у складу са донедавно актуелном доскочицом о нестанку традиционалне поделе на „десницу” и „левицу”, артикулисали привидно чврсту идејну платформу и заузели неугодно велики простор и у националном и у социјалном пољу.
Иако персонификација промашеног националног пројекта, СРС и даље ужива знатно поверење оних који су највише страдали у тешким поразима деведесетих. За радикале гласају они који трпе последице легализације богатства стеченог за време старог режима. Иако се нису устручавали од подгревања и злоупотребе најнижих страсти, данас са цинизмом самосвесне моћи игноришу нападе справљене по властитом рецепту и држе буквице о политичкој култури.
Кључ радикалског парадокса лежи у разумевању улоге коју СРС има у нашем друштву. Темељни системски карактер СРС-а огледа се у пацификовању големе социјалне енергије која потмуло куља у свету колективног ресантимана „понижених и увређених” и превођењу те енергије у радикалну политику одбацивања владајућег поретка, али по правилима самог демократског поретка.
Идентитет те политике је изграђен на националној основи, али збуњујућа снага којом располаже темељи се на подршци добијеној на социјалним питањима. При том није реч о доследно спроведеној идеји на линији конфронтације са системским узроцима сиромаштва, већ о дифузном светоназорском калеидоскопу који привлачи све губитнике из протеклих петнаестак година. Избеглице, отпуштени, сиромашни, они који су имали па сада немају, они којe систем искључује, нашли су у СРС-у свог представника.
Промашај свих до сада примењених начина борбе против радикала је у томе што je за мету узиман њихов политички идентитет. Такав какав јесте, он ће опстати, као што партије тог профила опстају и у другим државама. Погрешно бирајући метод борбе, њихови противници су начинили и политички прагрех – одбацивали су не радикалску идеологију, већ људе који за њих гласају. Парадоксално, презирући на тај начин властите грађане и потцењујући њихове разлоге, само су ретроактивно легитимисали радикалски покрет и оснажили његову мотивациону основу.
Потцењену колективну потребу за правдом и личним достојанством, коју су обећали актери 5. октобра, радикали данас користе као начин покретања до пре коју годину несклоних им гласача. Извор нарасле снаге радикала остао је нетакнут, и тако ће и остати све док нова елита не уважи мотиве њихових (радикалских) гласача. Далеко од тога да су аутентични представници већине грађана Србије, радикали нису ни ефемерна појава осуђена на пропаст „која се има догодити с приближавањем Србије ЕУ”. Такође, због саме парадоксалне и привилеговане улоге критичара и чувара поретка коју играју у српској политици, њихов демократски педигре није нешто што се може безрезервно прихватити и у шта се може поуздати приликом прављења дугорочне националне рачунице.
Публициста
Милош Шумоња
[објављено: 21.08.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=38278
Темељни системски карактер СРС-а огледа се у пацификовању големе социјалне енергије која потмуло куља у свету колективног ресантимана „понижених и увређених”
Откако је СРС, после 5. октобра, преузела од СПС-а водећу улогу у корпусу странака старог режима, у јавности се води расправа о природи улоге радикала у политичком животу Србије и начину лимитирања њиховог утицаја на прихватљиву меру.
Терет историјске морално-политичке анатеме, отежан накнадним расветљавањем најмрачнијих страна грађанског рата на подручју бивше државе, очекивало се, сам ће на одговарајуће место поставити радикалску организацију. Данас више нема дилеме да су таква очекивања и примењене антирадикалске стратегије петооктобарских победника били промашени и нереални. Прошли парламентарни избори не само да нису детронизирали радикале, већ су их за дуже време етаблирали у једину и незаобилазну „непознату”, без које решење српске политичке једначине није могуће.
Конверзију меке моћи, засноване на подршци коју уживају међу грађанима, у тврду моћ управљача – радикали очекују на предстојећим изборима за остале нивое власти. Никада јачи, са противницима лишеним јасне идеје како да им се супротставе, радикали представљају изазов свим политичким факторима, домаћим и страним, поготово онима који су маргинализацију СРС-а стављали високо на листи реформских приоритета. Добит стечена краткотрајним Николићевим председавањем парламенту, као и колективне политичко-психолошке последице косовске драме, објашњава додатну самоувереност с којом челници радикала наступају у јавности, успешно пакујући националистичке тезе у легитимну суверенистичку реторику државног разлога, која тако добро одзвања у вишеструко угроженој држави каква је Србија.
Сукоб између вођа „српске октобарске револуције”, уобличен накнадно у помодни светоназорски конфликт „грађанске” и „националне” Србије, увео је, на свом врхунцу, до тада незамисливо кокетирање са радикалским наслеђем, као дозвољено средство борбе. У хоризонту разумевања места и улоге СРС-а, начињен је прелаз од антисистемске девијације до легитимног играча на политичкој сцени. Третирани као привремена последица транзиционе прерасподеле карата, радикали су, сасвим у складу са донедавно актуелном доскочицом о нестанку традиционалне поделе на „десницу” и „левицу”, артикулисали привидно чврсту идејну платформу и заузели неугодно велики простор и у националном и у социјалном пољу.
Иако персонификација промашеног националног пројекта, СРС и даље ужива знатно поверење оних који су највише страдали у тешким поразима деведесетих. За радикале гласају они који трпе последице легализације богатства стеченог за време старог режима. Иако се нису устручавали од подгревања и злоупотребе најнижих страсти, данас са цинизмом самосвесне моћи игноришу нападе справљене по властитом рецепту и држе буквице о политичкој култури.
Кључ радикалског парадокса лежи у разумевању улоге коју СРС има у нашем друштву. Темељни системски карактер СРС-а огледа се у пацификовању големе социјалне енергије која потмуло куља у свету колективног ресантимана „понижених и увређених” и превођењу те енергије у радикалну политику одбацивања владајућег поретка, али по правилима самог демократског поретка.
Идентитет те политике је изграђен на националној основи, али збуњујућа снага којом располаже темељи се на подршци добијеној на социјалним питањима. При том није реч о доследно спроведеној идеји на линији конфронтације са системским узроцима сиромаштва, већ о дифузном светоназорском калеидоскопу који привлачи све губитнике из протеклих петнаестак година. Избеглице, отпуштени, сиромашни, они који су имали па сада немају, они којe систем искључује, нашли су у СРС-у свог представника.
Промашај свих до сада примењених начина борбе против радикала је у томе што je за мету узиман њихов политички идентитет. Такав какав јесте, он ће опстати, као што партије тог профила опстају и у другим државама. Погрешно бирајући метод борбе, њихови противници су начинили и политички прагрех – одбацивали су не радикалску идеологију, већ људе који за њих гласају. Парадоксално, презирући на тај начин властите грађане и потцењујући њихове разлоге, само су ретроактивно легитимисали радикалски покрет и оснажили његову мотивациону основу.
Потцењену колективну потребу за правдом и личним достојанством, коју су обећали актери 5. октобра, радикали данас користе као начин покретања до пре коју годину несклоних им гласача. Извор нарасле снаге радикала остао је нетакнут, и тако ће и остати све док нова елита не уважи мотиве њихових (радикалских) гласача. Далеко од тога да су аутентични представници већине грађана Србије, радикали нису ни ефемерна појава осуђена на пропаст „која се има догодити с приближавањем Србије ЕУ”. Такође, због саме парадоксалне и привилеговане улоге критичара и чувара поретка коју играју у српској политици, њихов демократски педигре није нешто што се може безрезервно прихватити и у шта се може поуздати приликом прављења дугорочне националне рачунице.
Публициста
Милош Шумоња
[објављено: 21.08.2007.]
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=38278