Jedan dan u Zagrebu
Slećem u glavni grad Hrvatske, u kojem nisam bio više od dvadeset godina. Kršim zavet i datu reč poput mnogih Srba koji su se gnevno zaklinjali da tamo nikada neće kročiti
Autor: Radoš Bajićčetvrtak, 01.09.2016. u 08:15
Dok jednolično bruje motori i fijuču elise ATR-a „Er Srbije” – pokušavam da se setim kada sam prvi put leteo avionom za Zagreb. Bilo je to daleke 1975. godine, kada sam mlad, visok i mršav odlazio u „Jadran film” na probno snimanje svog prvog igranog filma „Atentat u Sarajevu” – u režiji najznamenitijeg Crnogorca u hrvatskoj prestonici, autora čiji je svaki film premijerno svoj život započinjao na Brionima, ovenčanog slavom jugoslovenskog Bondarčuka – Veljka Bulajića.
Sećam se drmanja, turbulencije i svakog otkucaja uplašenog srca dok kroz prozor od pleksiglasa zveram u magloviti ponor ispod sebe. Asistent Bulajića Gojko Kastratović, koji je bio zadužen da nas nekolicinu mladih glumaca sprovede od Beograda do Zagreba – šalio se, da JAT daje poklone putnicima koji prvi put putuju avionom? Da bi mu štos upalio, pritom svestan da zbija šale sa nama – zatražio sam poklon od stjuardese koja me je začuđeno pogledala i sa termosom vrelog čaja požurila prema repu ofucane „karavele”.
Danas, četrdeset godina kasnije, sa ćerkom Jelenom, sedim zgrčenih kolena u tesnom sedištu, čekam da se beli avion poput džinovske čaplje prizemi na pistu aerodroma „Pleso”. Slećem u glavni grad Hrvatske, u kojem nisam bio više od dvadeset godina. Kršim zavet i datu reč poput mnogih Srba koji su se gnevno zaklinjali da tamo nikada neće kročiti. Uplakani, zaricali smo se onda, kada je na zlodelima „Bljeska” i „Oluje” ovaploćivan tisućljetnji san svih Hrvata. Kada je grmelo i sevalo, kada je ludilo uzimalo maha, kada su tražeći spas izgladnela srpska deca u krilima unezverenih majki i iznemogla nejač na taljigama – u nepreglednim kolonama bežala prema Srbiji.
I dok sam spuštao nogu na hrvatsko tlo, nisam znao kako da se vladam, da li kao izdanak nekadašnjeg okupatora ili kao šaka jada? Šta ako me isprovocira neki uvređeni član Udruge hrvatskih branitelja čijim se rečima, stavovima i mišljenjima ovih dana u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore 11. septembra u Hrvatskoj daje veći značaj nego onome što izjavljuje predsednica gospođa Kolinda? Kojima je zbog anticipirane izborne podrške ekspremijer hrvatske vlade Milanović udvorički rekao, upravo to – da su Srbi šaka jada?
Hvala Gospodu Bogu, nedavno sam obrijao brkove na koje su se navikli oni koji razumeju srpski, i koji me poslednjih godina gledaju na TV ekranima. Uzdam se u dovoljnu anonimnost i slabu prepoznatljivost koja će mi omogućiti da budem neprimetan i zaštićen od pogleda onih koji baš i ne bi voleli da vide tvorca TV serije o Draži Mihailoviću. Možda je neko zapamtio moje polemičke intervjue koje je hrvatski tisak uz veliku pompu objavljivao za vreme emitovanja i ogromne prašine koju je na celom Balkanu podigla TV serija „Ravna Gora”?
Na putu prema Trgu Bana Jelačića, na širokim bulevarima Novog Zagreba – na svakom električnom stubu vise šahovnice. Sve oko nas, i gde god pogledaš je karirano i crveno-belo. Kao da su znali da dolazim u Zagreb pa su ga ovako okitili, ali fale srpske trobojke – kažem u šali našem domaćinu Juri, koji nas je ljubazno dočekao na „zračnoj luci”. On vozi i smeje se. Priča kako je neke godine pred rat jeo najbolje kolenice u beogradskoj kafani „Kolarac” u Knez Mihailovoj i kako su njemu i prijateljima koje je vozio krajem devedesetih na semaforima u Beogradu uzvikivali: „Ustaše...ustaše...” A mi otvorimo prozor pa zavapimo: „Braćo, nismo mi ustaše... mi smo četnici koji žive u sred Zagreba... mislite da je nama tamo lako... A bukači odmah prestanu...” Ha-ha-ha... Smejemo se svi u glas.
I zbilja, u Zagrebu – sve najbolje. Sklad, red, mir – ljubaznost na svakom koraku. Sve uredno i čisto. Svuda mnogo cveća, sa balkona, terasa, sa kamenih lukova Hrvatskog sabora na Gornjem gradu. Nijedna suvišna reč, nijedan namrgođeni pogled. Namerno tako govorim da se iz vasione vidi da sam Srbin. Nikome ništa ne smeta. Dok u „slatkarni” kupujem crnu „Krašovu” čokoladu za moje unuke, dok u kafeu nedaleko od Katedrale Blažene Djevice Marije naručujem rakiju od borovnice – svi su nasmejani i opušteni. Ni traga od netrpeljivosti, ni pomena o neprijateljstvu i bahatosti.
U čuvenoj konobi „Kod dide” u Petrovoj ulicu obasipali su nas pažnjom. Služila se hobotnica ispod sača, prstaci na buzaru i na kraju kraljevska riba „san pjer” na žaru.
U zemlji sa kojom smo međusobno se lažući sedamdeset godina bili ispod istog krova i negovali bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog – proveo sam samo jedan dan. Ili, bolje rečeno – od jutra do večeri. I to, da se ne poveruje – zbog posla! Zar to nije čudno? Nekome tamo treba Radoš Bajić? Da li je doba destrukcije, mržnje, zla, šovinizma, uvreda, teških reči i međusobnog blaćenja iza nas? Imamo li još o čemu da pričamo – sem o strahotama rata, o zgarištima i porušenim domovima na obe strane, o izdaji i mržnji, o noževima ispod grla nevine srpske dece, o Jasenovcu, o jamama i maljevima u potiljak zbog kojih je Lordan Zafranović persona non grata u sopstvenoj zemlji? Hoćemo li o Šešelju i o čuvenoj granici Karlobag–Ogulin–Virovitica?
O čemu to pričaju naši i njihovi političari? Gde se završava politika, a gde počinje stvarnost i život? Gde smo ostavili pamet? Hoćemo li se setiti lepih reči – ili ćemo ponovo jedni na druge? Dokle? Šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze? Ako je rano za zaborav – za praštanje bi moglo biti kasno. Da se zlo ne ponovi.
Glumac, reditelj, scenarista
