Putovanje

[Bilo jednom u Beogradu]

Vidite ljudi, da ne dužim mnogo, nemam ni volje, ni živaca.

Mnogo šta mi do sad nije uspjelo, pa mi ni ovo ne uliva neku nadu, ali reko ajde da probam još i ovo.

Prvo da kažem neku riječ o sebi, jer je karakter ovog posta takav da zahtijeva malo biografskih podataka.

Imam 27 godina i vjerujem da će se mnogi ozbiljniji ljudi složiti da je ovaj post nedoličan mojim godinama.

I u pravu ste, jesam djetinjast jer ja hoću da bježim umjesto da se suočim sa problemima.

Već neko vrijeme bolujem od šizofrenije, i prikovan sam za jedno mjesto, prikovan sam za ovaj grad i ovu zemlju, za bolnicu u kojoj primam injekciju, uglavnom za kuću i roditelje. Idem kod psihologa za šta pravo da vam kažem sve više mislim da ne znam šta će mi to u životu. Moji troše grdne pare na to, i idem tamo svake nedelje. Dakle, uglavnom sam kućna buva, razgovor sa psihologom jednom nedeljno i to je to.

Ljeta mi naročito škode, vrućine mi jako škode, psihički prije svega, vjerujem da mnogima vrućine smetaju, ali ja sam ljeti na rubu samoubistva. Nego eto, i ovo ljeto smo nekako pregurali.

Pravo da vam kažem nemam želju da pričam ni o svojoj bolesti, ni o čemu, ali to sam rekao zbog nečeg drugog.

Dakle imam 27 godina, i dosta sam se promijenio, omatorio sam, nestalo je magije iz nekadašnjih dana, ali još uvijek očekujem nešto od života, neka nada postoji.

S malo kim sam se u životu skontao a kontam da ću se još manje skontati ovdje na internetu, osim što ću možda kao i u stvarnom životu privući nekakvu sablazan na sebe, kao i do sad, nekakvu narko sektu, ha ha.

Ali realno, raspadi su uvijek bili moja ekipa, nikad nisam mogao sa fenserima. Pa i ovdje očekujem da mi se tako neko javi, dakle, uglavnom očekujem promašene, izgubljene itd. itd.

Mada, kao što rekoh, ne mora to da bude očajnik, može da bude prosto i neki avanturista, neko ko još uvijek očekuje to nešto od života, neko ko voli nepoznato, i koga vuku daljine.

Dakle, prije svega me zanima da li ima nekoga ko bi pošao eto tek tako, neko ko je dovoljno lud da ode na slijepo?

Reći ću vam zbog čega bih ja išao. Niti zbog svoje ekonomske situacije niti zbog bilo čega drugog doli zbog svoje duše, zbog svoje slobode.

Kao što rekoh, želim da doživim još nešto, nešto veliko!

A palo mi je na pamet da bi mi dobro došao neki partner, neka srodna duša, ako ni zbog čega a ono da čuvamo strah jedno drugom kada odemo.

 

[Џорџи]

Vidite ljudi, da ne dužim mnogo, nemam ni volje, ni živaca.

Mnogo šta mi do sad nije uspjelo, pa mi ni ovo ne uliva neku nadu, ali reko ajde da probam još i ovo.

Prvo da kažem neku riječ o sebi, jer je karakter ovog posta takav da zahtijeva malo biografskih podataka.

Imam 27 godina i vjerujem da će se mnogi ozbiljniji ljudi složiti da je ovaj post nedoličan mojim godinama.

I u pravu ste, jesam djetinjast jer ja hoću da bježim umjesto da se suočim sa problemima.

Već neko vrijeme bolujem od šizofrenije, i prikovan sam za jedno mjesto, prikovan sam za ovaj grad i ovu zemlju, za bolnicu u kojoj primam injekciju, uglavnom za kuću i roditelje. Idem kod psihologa za šta pravo da vam kažem sve više mislim da ne znam šta će mi to u životu. Moji troše grdne pare na to, i idem tamo svake nedelje. Dakle, uglavnom sam kućna buva, razgovor sa psihologom jednom nedeljno i to je to.

Ljeta mi naročito škode, vrućine mi jako škode, psihički prije svega, vjerujem da mnogima vrućine smetaju, ali ja sam ljeti na rubu samoubistva. Nego eto, i ovo ljeto smo nekako pregurali.

Pravo da vam kažem nemam želju da pričam ni o svojoj bolesti, ni o čemu, ali to sam rekao zbog nečeg drugog.

Dakle imam 27 godina, i dosta sam se promijenio, omatorio sam, nestalo je magije iz nekadašnjih dana, ali još uvijek očekujem nešto od života, neka nada postoji.

S malo kim sam se u životu skontao a kontam da ću se još manje skontati ovdje na internetu, osim što ću možda kao i u stvarnom životu privući nekakvu sablazan na sebe, kao i do sad, nekakvu narko sektu, ha ha.

Ali realno, raspadi su uvijek bili moja ekipa, nikad nisam mogao sa fenserima. Pa i ovdje očekujem da mi se tako neko javi, dakle, uglavnom očekujem promašene, izgubljene itd. itd.

Mada, kao što rekoh, ne mora to da bude očajnik, može da bude prosto i neki avanturista, neko ko još uvijek očekuje to nešto od života, neko ko voli nepoznato, i koga vuku daljine.

Dakle, prije svega me zanima da li ima nekoga ko bi pošao eto tek tako, neko ko je dovoljno lud da ode na slijepo?

Reći ću vam zbog čega bih ja išao. Niti zbog svoje ekonomske situacije niti zbog bilo čega drugog doli zbog svoje duše, zbog svoje slobode.

Kao što rekoh, želim da doživim još nešto, nešto veliko!

A palo mi je na pamet da bi mi dobro došao neki partner, neka srodna duša, ako ni zbog čega a ono da čuvamo strah jedno drugom kada odemo.

e nisi totalno out ima nade kad si skapirao da ti treba neka ribica,ali pre nje,da je ne bi vukao sa sobom na dno,mora da dobijes dobre batine,pa onda u vojsku,vidis kako je sve lako resivo<3

 

[Tracer]

Ja sam stanovao sa prijateljom koji ima sizofreniju kome bi batine dobro dosle jer je djubre ne vezano za dijagnozu, a vojska je za soc. fobicare, anksiozne, depresivne... gde se pronalzaim, nzm. da bi njemu bila, pogotovo ako je dijagnoza u snazi. Drug sad nema vise sizu, nego neorgansku psihozu, znaci ide na bolje, ima ljudi koji imaju ispunjen zivot sa nekom od psihoza, ima tu faktora kako ces podneti , koliko je jako, kako ce se drugi uticati, socijalno, materijalno stanje..., jedino ne moze nikad biti kao pre nje. Treba se boriti, jbg. godina je vec izgubljeno, bice ih mozda jos ali trudi se da ih bude manje, isto sam se setio jednog koji je posle oporavljanja od sizofrenije postao preduzetnik posao kojim se bavi zahteva mentalnu snagu studenata prirodnih fakulteta.