Avion je sleteo. Zagrljaj ocu koji me čeka jer je jedini koliko toliko motivisan da se probudi za moj let iz Abu Dabija koji sleće u 5 ujutru. Standardno “daj bre matori“ kada pokuša da mi ponese kofer i refleksni smešak na uvek prisutnu konstataciju da i nisam nešto pocrneo.... i idemo.
Pored smorenih aerodromskih taksista do parkinga i u svakodnevni beogradski haos koji se lagano nazire kroz još uvek noćni zimski urbani pejzaž. Izbacuje me ispred moje zgrade, kažem mu dođi sutra da ti dam neke sitnice (za koje sam pola dana šetao kroz beskrajni Čatučak buvljak) da ne otvaram kofer sada i tražim ključ koji se mesec dana šetao po raznim hotelskim sefovima čekajući svoj trenutak.
I kako se baci kofer i pristavi kafa kreće ta misao.
Kada ću nazad? Mogao bih barem do Budimpešte sledeći vikend, da se malo rehabilitujem na Zlatiboru,nisam u Berlinu bio dugo.....
Mozak još suštinski zaključan u ICT vremenskoj zoni ne razmišlja da vidi nekoga ,da pojede deset sa lukom posle mesec dana piletine,ribe i pirinča ili o poslu sutra. On očajnički već misli kuda sledeće.
To je jasan znak da si se navukao. Konačno i beznadežno. Da si putnik...kratko i jasno.
Da li se to desilo vozeći serpentinama Lefkade na putu do plaže, vikendu u Barseloni ili letu za Bangkok nije uopšte važno. To je to. Od toga više nećeš pobeći. A i ne želiš.
Osećaj euforije kada rezervišeš narednu avionsku kartu, kada znaš šta sledi i to odbrojavanje kada sve ostalo se spušta niže na lestvici prioriteta. Planiranje od hotela do rute, gde i šta obavezno pojeti, videti, komunicirati, gledanje vlogova drugih putnika toliko da već imaš osećaj da si bio tamo, nalaženje prevoza u lokalu itd. Itd..... sve te logističke sitnice koje toliko prijaju. U mislima ti je ta kultura, ti ljudi, razmišljaš o njima i njoj, spremaš se da je zagrliš i nadaš se da će te prihvatiti.
Iskreno uživanje u samom procesu planiranja, čak možda i isto kao i u samom putu, "leptirići u stomaku", iščekivanje koje se može uporediti samo sa ljubavnim.
Jer putovanje je to... ljubav.
Pored smorenih aerodromskih taksista do parkinga i u svakodnevni beogradski haos koji se lagano nazire kroz još uvek noćni zimski urbani pejzaž. Izbacuje me ispred moje zgrade, kažem mu dođi sutra da ti dam neke sitnice (za koje sam pola dana šetao kroz beskrajni Čatučak buvljak) da ne otvaram kofer sada i tražim ključ koji se mesec dana šetao po raznim hotelskim sefovima čekajući svoj trenutak.
I kako se baci kofer i pristavi kafa kreće ta misao.
Kada ću nazad? Mogao bih barem do Budimpešte sledeći vikend, da se malo rehabilitujem na Zlatiboru,nisam u Berlinu bio dugo.....
Mozak još suštinski zaključan u ICT vremenskoj zoni ne razmišlja da vidi nekoga ,da pojede deset sa lukom posle mesec dana piletine,ribe i pirinča ili o poslu sutra. On očajnički već misli kuda sledeće.
To je jasan znak da si se navukao. Konačno i beznadežno. Da si putnik...kratko i jasno.
Da li se to desilo vozeći serpentinama Lefkade na putu do plaže, vikendu u Barseloni ili letu za Bangkok nije uopšte važno. To je to. Od toga više nećeš pobeći. A i ne želiš.
Osećaj euforije kada rezervišeš narednu avionsku kartu, kada znaš šta sledi i to odbrojavanje kada sve ostalo se spušta niže na lestvici prioriteta. Planiranje od hotela do rute, gde i šta obavezno pojeti, videti, komunicirati, gledanje vlogova drugih putnika toliko da već imaš osećaj da si bio tamo, nalaženje prevoza u lokalu itd. Itd..... sve te logističke sitnice koje toliko prijaju. U mislima ti je ta kultura, ti ljudi, razmišljaš o njima i njoj, spremaš se da je zagrliš i nadaš se da će te prihvatiti.
Iskreno uživanje u samom procesu planiranja, čak možda i isto kao i u samom putu, "leptirići u stomaku", iščekivanje koje se može uporediti samo sa ljubavnim.
Jer putovanje je to... ljubav.
