Ja, pusto žensko!
Nepogoda!...određena položajem
nekakvih zvezda,
otprhnula iz gnezda
i onog trena kad me majka rodila –
u pogrešnom telu se duša zarobila.
I učim, od svog postanka,
kako da pravilno hodam bez prestanka.
Da sanjam snove bez imalo sna,
da putujem visoko – dole sa dna.
I ne znam da li sam išta savladala –
pogrešno rođena, pogrešno vođena.
Često sam padala, ali sam i ustala.
Ja, pusto žensko,
nosim svetlost koja može da zaslepi,
nosim tamu od koje srce strepi.
Nosim ljubav koja može da izludi,
nosim zagrljaj koji utehu nudi.
Nosim strah od sigurnosti
i siguran strah.
Nosim zemljotres stabilnosti
i ubrzan dah.
I ne znam da li ti išta mogu dati –
ali možeš prići i pokušati.
Ja, pusto žensko,
sobom sam ispunila sebe
i ne znam da ti kažem
ima li mesta za tebe.
Moje su staze uske i strme,
nema ni asfalta, ni kaldrme.
Možeš da koračaš ispred mene,
da me vodiš –
ponekad poneseš ili ponovo rodiš.
Ali kad se umoriš, ispred ću ići ja.
Pored mene nema mesta–
ne gledaj dole, tamo je provalija.
Jer ja sam
pusto žensko.
I moram da ti kažem –
nijednog trena neću da te lažem.
Nemam pojma hoće li biti sreće,
nijedne sekunde garanta biti neće.
Što više saznajem, ja manje znam.
Još uvek hodam,
još uvek učim... učim da budem.
Možda sam potpuno na mestu,
možda sam od lude luđa,
a možda i previše svoja
da bi mogla biti tuđa.
I možda nisam pogrešna –
nemoj da te to vređa.
Moguće da sam samo
preteška za tvoja leđa.
Poslednja izmena:
.