U mrtvilu i uzasu pustinje,gde vladaju uslovi nemoguce,gde je zemlja ispucana i gde ne bi verovali da postoji lepota.Nalazi se jedan cvet.Paradoks potpuni,jedan cvet prkosno stoji.Cist,i nezan sa korenom jakim.Cija je lepota u toj jednostavnosti,i cistoti.Dokaza da u ovom svetu,postoji lepote i na najcudnijim mestima.Dokaz da jos uvek postoji nada,taj cvet je poput tebe andjele.Ne dostajan svacije ruke i dodira.Taj cvet,je meni namenjen..Da ga zalivam svojom ljubavu...i da ga hranim...svojom neznoscu...i da svojom brigom,ne dozvolim da ga sunce kobno sprzi...Da mu hlada pruzim....Znaj da dobro pazicu...i da cuvacu te.......Od pogleda raznih zaklonicu te,od noci hladnih...svojim bicem grejacu...I nikada te ostaviti necu
Tvoj R.
PUSTINJSKI CVET
Pustinjski cvet je vrlo tužan,
od sunca krije divno lice,
zato što njegovu lepotu,
ne vide ljudi, kamile ni ptice.
Čemu tolika lepota i boje,
kome da dam miris opojni,
čemu latice i prašnici žuti,
čemu vapaji i jecaji brojni.
Zašto u pustinji ja da cvetam,
da samo za suze i tugu znam,
zašto sam rođen na kraju sveta,
i nemam kome ljubav da dam.
Već sunce za vrelu dinu seda,
latice sklapa pustinjski cvet,
i nikad više neće da cveta,
kada za njega ne mari svet.
Tad jedna pčela prolete vredno,
na lice medno cveta sleće,
među njima se rodila ljubav,
pustinjski cvet sad umreti neće.
Olivera Jelkić
