Sanjao sam jutra, dane i noći,
Tiho sam ronio u sveopšti šum,
Naivno beskraj probao proći,
Lutao prugama tražeći drum.
Mučeći sebe želje stvarao nove,
U težnjama mnogim čekao tren,
Lagano gubeći i sebe i snove,
Besmislu sveta večiti bivao plen.
Negde u krugu iz kog izlaza nema,
U pustinji čežnji pogaslih nada,
Tamo je mesto gde mi misao drema,
U pesku života skrivena je sada.
Mislim sve glasnije, a govorim tiše,
Čudna toplina nemir mi zgreva,
U ljusku gorčine ne prodiru više
Ni vihori vremena, ni naleti gneva.
Ni reči mi ne daju dovoljno moći,
O smislu svega da iskažem stav,
Samo se stapam sa tamom noći,
Ja, ništavni i bezvredni mrav.
Dođu oni trenuci kada čoveku više nije ni bitno šta je bilo i šta dolazi, šta je uradio i šta tek treba da mu se desi, trenuci kada čitav svet počne da postaje mračan, siv i dosadan, i kada svaki treptaj vremena bude nalik na onaj koji je već prošao i kada više i ne znaš šta je danas, šta je juče, a šta sutra. Jednostavno se sve razlije u jednu sliku bez glavnog motiva, kao da čovek zađe pred neku provaliju i posmatra je, u isto vreme i obazriv i nezainteresovan, ne znajući ni šta traži, ni gde će to "nešto" naći. Sve bude pukim postojanjem koje postane univerzalni simbol za sve što mu sudbina uništi ili pruži. Eto, tako to biva kada čoveka ponesu ambicije, kada pomisli da će svet biti njegov, a ne svačiji, da će pokoriti vrhove, a ne samo da ih gleda, da će život zaista dati sve što je on od istog poželeo, i da će u lutanju po toj mračnoj pustinji zaista baš pred njim uvek biti oaza. Ali onda, onda mu stvarnost pokaže svoju drugu stranu, od oaza ne bude ni traga i mora se pomiriti sa retkim kapima kiše koje se povremeno kao niotkud pojave, a život, taj čudni život, nastavi da teče tamo gde on ne želi ni da zalazi. Jednostavno se sve otrgne kontroli, svi neostvareni snovi odjednom počnu zajednički da pritiskaju i pobođuju emocije nezadovoljstva i neispunjenosti. Čim talasi počnu da zapljuskuju čoveka, čim se mrak nadavi iznad njega svojim širokim krilima, čim postojanje počne da prima oblike koje on ne shvata ili ne voli, i čim je ona nejasna zima sa svojim hladom uđe u njega, on se počne polako izvijati, lagano gubeći deo po deo od svojih ambicija, sve više stapajući sa ostatkom sveta i sve manje želeći da isti menja, znajući da ni sebe više ne može promeniti...
Tiho sam ronio u sveopšti šum,
Naivno beskraj probao proći,
Lutao prugama tražeći drum.
Mučeći sebe želje stvarao nove,
U težnjama mnogim čekao tren,
Lagano gubeći i sebe i snove,
Besmislu sveta večiti bivao plen.
Negde u krugu iz kog izlaza nema,
U pustinji čežnji pogaslih nada,
Tamo je mesto gde mi misao drema,
U pesku života skrivena je sada.
Mislim sve glasnije, a govorim tiše,
Čudna toplina nemir mi zgreva,
U ljusku gorčine ne prodiru više
Ni vihori vremena, ni naleti gneva.
Ni reči mi ne daju dovoljno moći,
O smislu svega da iskažem stav,
Samo se stapam sa tamom noći,
Ja, ništavni i bezvredni mrav.
Dođu oni trenuci kada čoveku više nije ni bitno šta je bilo i šta dolazi, šta je uradio i šta tek treba da mu se desi, trenuci kada čitav svet počne da postaje mračan, siv i dosadan, i kada svaki treptaj vremena bude nalik na onaj koji je već prošao i kada više i ne znaš šta je danas, šta je juče, a šta sutra. Jednostavno se sve razlije u jednu sliku bez glavnog motiva, kao da čovek zađe pred neku provaliju i posmatra je, u isto vreme i obazriv i nezainteresovan, ne znajući ni šta traži, ni gde će to "nešto" naći. Sve bude pukim postojanjem koje postane univerzalni simbol za sve što mu sudbina uništi ili pruži. Eto, tako to biva kada čoveka ponesu ambicije, kada pomisli da će svet biti njegov, a ne svačiji, da će pokoriti vrhove, a ne samo da ih gleda, da će život zaista dati sve što je on od istog poželeo, i da će u lutanju po toj mračnoj pustinji zaista baš pred njim uvek biti oaza. Ali onda, onda mu stvarnost pokaže svoju drugu stranu, od oaza ne bude ni traga i mora se pomiriti sa retkim kapima kiše koje se povremeno kao niotkud pojave, a život, taj čudni život, nastavi da teče tamo gde on ne želi ni da zalazi. Jednostavno se sve otrgne kontroli, svi neostvareni snovi odjednom počnu zajednički da pritiskaju i pobođuju emocije nezadovoljstva i neispunjenosti. Čim talasi počnu da zapljuskuju čoveka, čim se mrak nadavi iznad njega svojim širokim krilima, čim postojanje počne da prima oblike koje on ne shvata ili ne voli, i čim je ona nejasna zima sa svojim hladom uđe u njega, on se počne polako izvijati, lagano gubeći deo po deo od svojih ambicija, sve više stapajući sa ostatkom sveta i sve manje želeći da isti menja, znajući da ni sebe više ne može promeniti...
Sanjao sam jutra, dane i noći,
Tiho sam ronio u sveopšti šum,
Naivno beskraj probao proći,
Lutao prugama tražeći drum.
Mučeći sebe želje stvarao nove,
U težnjama mnogim čekao tren,
Lagano gubeći i sebe i snove,
Besmislu sveta večiti bivao plen.
Negde u krugu iz kog izlaza nema,
U pustinji čežnji pogaslih nada,
Tamo je mesto gde mi misao drema,
U pesku života skrivena je sada.
Mislim sve glasnije, a govorim tiše,
Čudna toplina nemir mi zgreva,
U ljusku gorčine ne prodiru više
Ni vihori vremena, ni naleti gneva.
Ni reči mi ne daju dovoljno moći,
O smislu svega da iskažem stav,
Samo se stapam sa tamom noći,
Ja, ništavni i bezvredni mrav.
Dođu oni trenuci kada čoveku više nije ni bitno šta je bilo i šta dolazi, šta je uradio i šta tek treba da mu se desi, trenuci kada čitav svet počne da postaje mračan, siv i dosadan, i kada svaki treptaj vremena bude nalik na onaj koji je već prošao i kada više i ne znaš šta je danas, šta je juče, a šta sutra. Jednostavno se sve razlije u jednu sliku bez glavnog motiva, kao da čovek zađe pred neku provaliju i posmatra je, u isto vreme i obazriv i nezainteresovan, ne znajući ni šta traži, ni gde će to "nešto" naći. Sve bude pukim postojanjem koje postane univerzalni simbol za sve što mu sudbina uništi ili pruži. Eto, tako to biva kada čoveka ponesu ambicije, kada pomisli da će svet biti njegov, a ne svačiji, da će pokoriti vrhove, a ne samo da ih gleda, da će život zaista dati sve što je on od istog poželeo, i da će u lutanju po toj mračnoj pustinji zaista baš pred njim uvek biti oaza. Ali onda, onda mu stvarnost pokaže svoju drugu stranu, od oaza ne bude ni traga i mora se pomiriti sa retkim kapima kiše koje se povremeno kao niotkud pojave, a život, taj čudni život, nastavi da teče tamo gde on ne želi ni da zalazi. Jednostavno se sve otrgne kontroli, svi neostvareni snovi odjednom počnu zajednički da pritiskaju i pobođuju emocije nezadovoljstva i neispunjenosti. Čim talasi počnu da zapljuskuju čoveka, čim se mrak nadavi iznad njega svojim širokim krilima, čim postojanje počne da prima oblike koje on ne shvata ili ne voli, i čim je ona nejasna zima sa svojim hladom uđe u njega, on se počne polako izvijati, lagano gubeći deo po deo od svojih ambicija, sve više stapajući sa ostatkom sveta i sve manje želeći da isti menja, znajući da ni sebe više ne može promeniti...
Tiho sam ronio u sveopšti šum,
Naivno beskraj probao proći,
Lutao prugama tražeći drum.
Mučeći sebe želje stvarao nove,
U težnjama mnogim čekao tren,
Lagano gubeći i sebe i snove,
Besmislu sveta večiti bivao plen.
Negde u krugu iz kog izlaza nema,
U pustinji čežnji pogaslih nada,
Tamo je mesto gde mi misao drema,
U pesku života skrivena je sada.
Mislim sve glasnije, a govorim tiše,
Čudna toplina nemir mi zgreva,
U ljusku gorčine ne prodiru više
Ni vihori vremena, ni naleti gneva.
Ni reči mi ne daju dovoljno moći,
O smislu svega da iskažem stav,
Samo se stapam sa tamom noći,
Ja, ništavni i bezvredni mrav.
Dođu oni trenuci kada čoveku više nije ni bitno šta je bilo i šta dolazi, šta je uradio i šta tek treba da mu se desi, trenuci kada čitav svet počne da postaje mračan, siv i dosadan, i kada svaki treptaj vremena bude nalik na onaj koji je već prošao i kada više i ne znaš šta je danas, šta je juče, a šta sutra. Jednostavno se sve razlije u jednu sliku bez glavnog motiva, kao da čovek zađe pred neku provaliju i posmatra je, u isto vreme i obazriv i nezainteresovan, ne znajući ni šta traži, ni gde će to "nešto" naći. Sve bude pukim postojanjem koje postane univerzalni simbol za sve što mu sudbina uništi ili pruži. Eto, tako to biva kada čoveka ponesu ambicije, kada pomisli da će svet biti njegov, a ne svačiji, da će pokoriti vrhove, a ne samo da ih gleda, da će život zaista dati sve što je on od istog poželeo, i da će u lutanju po toj mračnoj pustinji zaista baš pred njim uvek biti oaza. Ali onda, onda mu stvarnost pokaže svoju drugu stranu, od oaza ne bude ni traga i mora se pomiriti sa retkim kapima kiše koje se povremeno kao niotkud pojave, a život, taj čudni život, nastavi da teče tamo gde on ne želi ni da zalazi. Jednostavno se sve otrgne kontroli, svi neostvareni snovi odjednom počnu zajednički da pritiskaju i pobođuju emocije nezadovoljstva i neispunjenosti. Čim talasi počnu da zapljuskuju čoveka, čim se mrak nadavi iznad njega svojim širokim krilima, čim postojanje počne da prima oblike koje on ne shvata ili ne voli, i čim je ona nejasna zima sa svojim hladom uđe u njega, on se počne polako izvijati, lagano gubeći deo po deo od svojih ambicija, sve više stapajući sa ostatkom sveta i sve manje želeći da isti menja, znajući da ni sebe više ne može promeniti...
.
.
