(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
PUSTI
Pusti da sećam se svega
ne kvari reči rečima
pusti da budem zahvalna
na sećanju divnom
što ga uopšte imam.
Pusti da osećam i dalje
taj treptaj u trenu
i misao snenu
dok vreme ide.
Pusti da duša se seti
kako je verovati lepo
eh, verovanje........
opušten i smiren
taj vremena tren
maleni trenutak
kao oblutak
pusti.....ne kvari sećanje
ionako će vremenom postati prisećanje
a sada.....sada samo ćuti...
ne kvari mi tren
samo meni namenjen.
Ama ćuti....
Pssssssst
Ne govori
pusti tren da prozbori
vidiš da se sećam
da me misli nose
evo......vidi reči
kao pesma se pronose
dušom što luta.
Ma ne boj se.....
vratiće se možda duša
kraj tvoga skuta
samo......
mora malo da odluta
u nešto prošlo
što je nekad došlo
u neki svoj ćošak
da se skloni
pre nego se tebi
možda opet prikloni.
PS Inspirisano tudjim tekstom o protoku vremena i vrednosti prošlog trenutka;Kroz tekst su se provlačile te čudesne reči "možda" i "pusti" .....vidjenje koje se nekako poklapa sa mojim....te zapisah kao što inače zapisujem sve i svašta
